Трећа страна Рубикона

8. Историјски споразум муслимана са православним хришћанима

Ратна политика Странке демократске акције и могућа ратна катастрофа народа у Босни и Херцеговини дубоко је забринула неке водеће интелектуалце муслиманског народа. Адил Зулфикарпа-шић, од муслимана нападан као издајник, говорио је у амбијенту ужасавајуће опасности: ”… у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за територије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за ”уништавање” једног народа и ”чишћење” територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би велики број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.” (Адил Зулфикарпашић: ин-тервју Велика Србија на мала врата, Време, 25.11.1991.)

Исте реченице је изговарао Радован Караџић, молећи муслимане у Парламенту Босне и Хецеговине: ”Не претим него молим … Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у па-
као, а муслимански народ можда у нестанак. Јер муслимански на-
род не може да се одбрани ако буде рата овде!” (Радован Караџић, 14. октобра 1991.)

Сагледавши дубину и размере могућег рата против Срба, мус-
лимански интелектуалци Адил Зулфикарпашић и Мухамед Фи-
липовић сачинили су предлог о опстанку постојеће државе Југо-славије и опстанку јединствене Босне и Херцеговине у њеном сас-таву. Српска страна је овај предлог одушевљено прихватила. То је значило да више нема опасности од рата, да сви муслимани живе у једној држави, да опстаје Босна и Херцеговина, да сви Срби живе у једној држави, да опстаје Југославија.

А Изетбеговић? Он, као и увек, једно мисли, друго говори, тре-
ће ради. На питање новинара (у емисији ”Двије стране Рубикона”)
да ли су Зулфикарпашић и Филиповић водили разговоре уз ње-гову сагласност, Изетбеговић одговара: ”Они су почели те разго-воре уз моју сагласност, али ја сам се онда из тога искључио…Дошли су код мене у кабинет, мислим да је то било негдје концем јула, и ја сам им рекао да могу говорити у том погледу и у моје име.
Они су то, мислим, Милошевићу и рекли и били су у праву, јер су
заиста говорили и у моје име.” (Алија Изетбеговић, подвукао Љ. Р.)

Видимо, дакле, ”концем јула” када се ”рат није више могао избје-
ћи” Алија Изетбеговић и даље купује време за припрему рата та-
ко што заварава српску страну лажљиво нудећи решење које би спречило катастрофу.

Адил Зулфикарпашић даље каже: ”Почетне разговоре за исто-ријски споразум Срба и Муслимана радили смо заједно са господином Алијом Изетбеговићем. Моја странка, МБО, а и особно ја,
дубоко смо увјерени да нема ниједног правог разлога за сукоб Срба
и муслимана у Босни, већ, напротив, да су дубоки коријени доб-рих комшијских односа. Па, ипак, до споразума није дошло при-
је свега јер то нису жељели Алија Изетбеговић и странка СДА.” (Адил Зулфикарпашић, подвукао Љ. Р.)

Видимо дакле како ”стратешки лажов” отвара преговоре о спре-
чавању рата без искрене жеље да ти преговори спрече рат.

Веома добар опис карактера Алије Изетбеговића дао је акаде-мик Мухамед Филиповић у фељтону написаном за сарајевски недељник БХ Дани. Он најпре каже: ”Са Изетбеговићем смо се саста-
ли 11.04.1991. године, у његовом радном кабинету у Предсједниш-тву Босне и Херцеговине. Како сам ја имао претходно неугодно искуство с њим, који је понекад обичавао да заборави што је раније казао,…” (Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.165 / 28. јули 2000., подвукао Љ. Р.) … да би потом потпуно избегао разговор са Изетбеговићем као ”заборавним” саговорником: ”Због мог ранијег негативног искуства, везаног за разговоре са Изетбеговићем, тра-жио сам да тај разговор обави Адил.” (Мухамед Филиповић, БХ Дани бр. 165 / 28. јули 2000.)

Адил Зулфикарпашић је тај разговор и обавио, указао на опасност по босанске муслимане у рату против Срба, а Изетбеговић: ”… сматра да је једини излаз из настале ситуације у преговорима са Србима. Када је Адил Зулфикарпашић од њега затражио да преговара, Изетбеговић му је наводно рекао да он не може да прего-вара, да није најбоља личност за то. Рекао је да Срби њему не вје-
рују, те да он из тог разлога није погодан као преговарач. Затражио
је, онда, да ми, тј. Адил Зулфикарпашић и ја, у име нас муслимана
преговарамо са Србима. Осјећао сам да се у том нелогичном при-
једлогу Изетбеговића крије нека замка, те да нешто није у реду.” (Мухамед Филиповић, БХ Дани бр. 165 / 28. јули 2000., подвукао Љ. Р.)

Алија Изетбеговић, по речима Филиповића, преговара са српс-
ком страном, али о свом учешћу у преговорима ”стратешки лаже”:
”Служба за штампу СДА је учешће Алије Изетбеговића лукаво интерпретирала на тај начин као да је Алија Изетбеговић примио преговараче, а не да је и сам узео учешће у преговорима. То је би-
ла припремљена резерва да би се лакше могло учинити оно што је
услиједило, а то је било дезавуирање самих преговора. У том моменту нисмо примијетили ту замку која нам је лукаво постављена.” (БХ Дани бр. 165 / 28. јули 2000., подвукао Љ. Р.)

Разговори су добро одмицали и онда, после почетних договора, преговарачи су се 23. јула 1991. срели са Алијом Изетбеговићем, који се тек био вратио из посете Сједињеним Америчким Државама. ”Управо по доласку из те посјете, Изетбеговић је, на Аеродруму Сарајево, за ТВ БиХ дао изјаву да му је познато да се воде тзв. српско-муслимански преговори, да он то одобрава, те да се нада њиховом успјеху.” (Мухамед Филиповић, БХ Дани бр. 166 / 04. август 2000., подвукао Љ. Р.)

А потом следи такав преокрет ”стратешког лажова” да је то иза-
зов не само за историју него и за литературу: ”ТВ Сарајево је затра-
жила да у једној веома популарној емисији, тада познате водитељи-
це политичких емисија ТВ Сарајева, Дубравке Кенић, која је била тада веома добро праћена, двојица чланова преговарачког тима дају обавијести о току и евентуалним резултатима разговора. Није ми ни до данас познато како је дошло до тога да су за ту емисију одређени управо Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић.

Емисија је емитирана у елитно вријеме, тј. у осам сати навечер.
Након уводног дијела емисије, у којем је сама водитељица објаснила о чему се води разговор пред камерама у студију, када су двојица актера емисије, Зулфикарпашић и Кољевић, започели да обја-шњавају разлоге због којих су вођени преговори, дошао је гром из ведра неба. Неко је у студио унио један папир. Водитељица је погледала на тај папир, преблиједила у лицу и започела да га чита.
Био је то факс из Централе странке СДА. У том факсу је СДА, односно њено руководство, устврдило да не признаје никакве преговоре, да није уопће за било какве преговоре, да СДА, не само да није за одређена рјешења у погледу српско-муслиманских од-носа, него да се противи и самој идеји споразума. СДА је против идеје о томе да се постигне некакав српско-муслимански спо-
разум.” (Мухамед Филиповић, БХ Дани бр. 166 / 04. август 2000., подвукао Љ. Р.)

Скоро исти преокрет догодио се и када је, на охрабрење Бадин-терове комисије, у скупштинску процедуру уведен предлог за до-
ношење Закона о референдуму о статусу БиХ у Југославији. На-прављена је радна група сачињена од свих парламентарних странака, радило се даноноћно два дана, а онда је начињен предлог око кога су се сви сагласили…

”Најзад, други дан разговора, касно у ноћ смо дошли до солу-
ције против које нису имали ништа ни до тада потпуно супрот-стављени Алија Изетбеговић и Радован Караџић…

Сви су с радошћу и олакшањем дочекали текст на који ни два
главна опонента нису имали никакве примједбе. Предложили смо
да се текст споразумне формулације одмах потпише, да се о томе напише изјава за јавност, како би у том моменту веома узнемирена јавност БиХ имала коначно једну мирну ноћ, Алија Изетбеговић је рекао да је он сугласан с постигнутим рјешењем, али да предлаже да га сада одмах не потписујемо, него да то остане за ујутро када ћемо сви бити одморнији и свјежији. Напокон, постигли смо споразумно рјешење, сви можемо да одахнемо и да се одморимо, те да сутра ујутро, мирно потпишемо документ и објавимо га за јавност. Били смо сви врло уморни, а мало је људи знало за обичај Алије Изетбеговића да сваку ствар, особито важну, о којој треба да
донесе рјешење, оставља за сутра. Разлог томе је, вјероватно, лежао
у његовој обавези да размотри сваку такву одлуку са уским кру-гом својих пријатеља и добије њихову сугласност за њу. Одиста, другачије није могуће објаснити његово такво понашање.

Сви смо, ионако уморни од дводневних расправа, прихвати-ли његов захтјев и мирно отишли кућама. Сутра у девет сати, Алија Изетбеговић је мирно, као да два протекла дана нисмо ни
ријечи казали, као да није ни лук јео ни лук мирисао, казао да он повлачи свој пристанак на синоћњи компромис и да СДА захтијева да се сви изјаснимо за или против њеног приједлога. Ништа више није могло да се учини. …

Све је било приређено за чувено засједање Скупштине БиХ на којем је Радован Караџић, у име Срба, изрекао ону своју чувену пријетњу: ”Ако изгласате закон и тако нас силом изведете из Југос-лавије, ризикујете рат у којем ће Босна и Херцеговина нестати као држава, а Муслимани као народ”. Тиме је сцена за рат била потпуно приређена и само се очекивало када ће он избити.” (Мухамед Филиповић, БХ Дани бр. 166 / 04. август 2000., подвукао Љ. Р.)

А шта је заправо српски став који Алију Изетбеговића судбин-ском неумитношћу вуче у рат? Одговор ћемо потражити у доку-менту из јула 1991. године који је Српска демократска странка обја-
вила на српском и енглеском језику под насловом: ”Шта предлажу Срби?”.

9. Шта предлажу Срби?

”Основна идеја… јесте да се, у првом реду, ниједно рјешење не мо-
же било коме наметнути. Неправедан, а не само апсурдан, био би сваки покушај да се оним народима који то желе ускрати право да живе у заједничкој држави – Југославији. Са друге стране, неде-
мократски би било спречавати било који народ да изиђе из Југо-славије уколико то жели и ако је то технички могуће, односно ако не угрожава иста права другог народа на тој територији.

…

Држава Југославија постоји у свом државно-правном континуитету, који не може бити прекинут ничијом једностраном акцијом. За неке грађане и народе држава Југославија је непролазна вриједност и као таква не може нестати нити бити укинута, као што не може бити ни наметнута онима за које не представља вриједност. Меру интегрисаности у заједничкој држави Југославији не могу народи наметати једни другима. Ниједан народ не може насилно бити задржан у заједничкој држави Југославији, нити из ње може бити изведен, било дјелимично или у цјелини.

…

Нема начина, осим бруталне силе, на који би се српски народ у БиХ
одвојио од Југославије и лишио заштите својих интереса у савезној држави. Све слободе и права српског народа, његов економски, кул-
турни, вјерски и политички живот зависе од опстанка у једној држави, на коју српски, као и сваки други југословенски народ, има право.

…

Једини пут за очување Југославије и Босне и Херцеговине јесте пут
демократског договарања, без примјене силе и без наметања сво-
јих рјешења другима. Право народа на самоопредељење, укључу-јући и отцјепљење, може бити ограничено само истим таквим правом другог народа.”

10. Лисабонски споразум

Иако у овом прогласу странка српског народа каже да ”нема начи-на, осим бруталне силе” да је неко одвоји од Југославије, опасност од рата је натерала српско вођство да пружи суштинске уступке: пристанак на одвајање од Југославије и пристанак на целовиту државу Босну и Херцеговину. Као минимум заштите Срби су захтевали принцип етничке регионализације.

Предлог су западне државе, учеснице разбијања Југославије, сматрале прихватљивим па је у име самозване ”међународне за-једнице” португалски дипломата Жозе Кутиљеро понудио спора-зум за разрешење кризе у Босни и Херцеговини. Тај предлог је наз-
ван Лисабонски споразум или Кутиљеров план. Понуђен је мусли-манској, српској и хрватској страни на преговорима у Лисабону 21. фебруара 1992. године и прихваћен је од свих.

Сви су одахнули и прославили догађај којим је отклоњена опас-
ност од рата. А онда је стратешки лажов Алија Изетбеговић поно-во променио став и повукао сагласност са договора.

Тако су створене претпоставке за почетак суровог обрачуна ме-
ђу народима.

Многи верују да је повлачење сагласности уследило због наговора америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана који је допутовао у Сарајево одмах након постигнутог договора.

Како год било, утицај западних држава на разарање Босне и Херцеговине био је одлучујући исто као и приликом разарања Југославије.

11. Референдум као Рубикон

Зашто је стратешки лажов Алија Изетбеговић увео свој народ и друге народе у катастрофу грађанског рата?

У емисији ”Двије стране Рубикона” водитељ поставља то пита-
ње: ”Добро се сјећам, ако сам добро прочитао, у Лисабону сте при-
стали на договор, а по повратку у Босну и Херцеговину сте од тог договора одустали. Да ли се сјећате зашто сте пристали и зашто сте онда одустали?” и добија од Изетбеговића следећи одговор: ”Свугдје постоје стратегија и тактика. Људи то често не разликују и бркају.

Наша стратегија је била: цјеловита, демократска Босна и Херцеговина. Ови лисабонски разговори, које ви спомињете, били су, колико се сјећам, концем мјесеца фебруара. Једно пет до шест
дана прије референдума. Ја сам вам малоприје рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило
прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.
Тако да је нама било изузетно важно да се тај референдум одржи. У тој ситуацији ја сам вербално дао подршку том документу, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Опште је познато да тај папир није никада потписан. Наиме, документ је садржавао и неке позитивне ствари. Гарантовао је цјеловитост босанско-херцеговачке државе у постојећим границама, међународно признатим, и независност земље. Али, имао је и негативну ствар, а то је да је предвиђао етничке регионализације које су за нас биле неприхватљиве. Дакле, било је и добрих и лоших ствари. Ја сам рекао да је то документ који је добар за наста-вак разговора и да ћемо те разговоре наставити – и ми смо их кас-
није наставили у Бриселу. Али је било неопходно да га не одбијем тада, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону 22. или 23. фебру-ара, дакле једно седам дана прије референдума, а било је врло важно за Босну и Херцеговину да се референдум одржи.” (Алија Изетбеговић, подвукао Љ. Р.)

Оно што се, дакле, на српском језику назива лаж и превара на муслиманском језику се назива стратегија и тактика.

А на конференцији за новинаре одржаној одмах након поврат-ка из Лисабона стратешки лажов Алија Изетбеговић је говорио сасвим другачије: (навoдимо према књизи докумената: Мирослав Туђман и Иван Билић: Планови, споразуми, изјаве о уставном ус-
тројству Босне и Херцеговине 1991. – 1995.; Загреб, српањ 2005.)
”На састанку у Лисабону закључено је да Босна и Херцеговина
остане у постојећим границама, али да се изврши темељита де-централизација тако што ће се основати националне јединице, које ће имати одређену самоуправу, изјавио је на вечерашњој кон-ференцији за новинаре у Сарајеву предсједник СДА БиХ Алија Изетбеговић.

По Изетбеговићем ријечима ”концесија СДС-а је што је та стран-
ка потврдила интегритет и недјељивост Босне и Херцеговине”.

”Наша концесија је што смо прихватили становиту реорганиза-цију Босне и Херцеговине, која ће уважавати етничке разлоге, иа-
ко то раније није био наш концепт”, објаснио је предсједник СДА.

Истакнувши да долазе ”дани расплета”, Изетбеговић је оције-нио да ”другог пута није било”, те да је у Лисабону ”положен темељ, односно принцип, који је одледио једно стање које је трајало пос-љедњих годину дана у Босни и Херцеговини”.

Он је додао да тиме не долази у питање одржавање референ-дума, те изразио увереност да ће референдум успјети, и да ће Босна
и Херцеговина бити независна и призната.” (Туђман, Билић: доку-мент 33 – ИЗВОР: Вечерњи лист, 24.2.1992.; подвукао Љ. Р.)

Предсједник СДС-а Радован Караџић изјавио је: ”Корак који смо направили голем је и епохалан за босанске прилике.” Постигнути договор он је оцијенио као ”велик успјех свих трију народа и тријумф толеранције”. Своје задовољство Караџић је образложио ријечима: ”Промовиран је принцип да БиХ неће бити унитарна, а о свему осталом договорит ћемо се”.