Трећа страна Рубикона

”Босну и Херцеговину творит ће конститутивне јединице, а ти-
ме је уклоњена доминација било којега народа”, рекао је Караџић, позивајући ”да се пушке ставе у шошке”. ”Прихватили смо непромјењивост граница”, додао је он, те напоменуо: ”Не претен-
дирамо на припајање нити једнога комадића Босне и Херцеговине Србији.”

Коментирајући најаве проглашења тзв. Босанске Крајине 28. ве-
љаче, Караџић је рекао: ”СДС ће зауставити процес који би могао ометати договор; нема потребе за проглашавање крајина.”

Упитан хоће ли Срби изаћи на референдум, Караџић је у одговору најавио такву могућност, додавши да је сада настало ново стање и да, ”ако има времена, треба постићи споразум о новом ре-ферендумском питању”. (Туђман, Билић: документ 33 - ИЗВОР: Вечерњи лист, 24.2.1992.; подвукао Љ. Р.)

12. Директива за пакао

”Ново референдумско питање” муслиманска страна је поставила неколико дана након помирљивих и разборитих речи свих учесника Лисабонске конференције. Оно је садржано у документу ”Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета Републике Босне и Херцеговине” који је, према књизи Сефера Халиловића ”Лукава стратегија” завршен 25. фебруара 1992. године у Сарајеву. Оно што ће запрепастити свакога ко слуша пропагандни терор о невиним и безгрешним муслиманским анђелима јесте податак да је за рат већ било припремљено 120.000 (и словима: стодвадесетхиљада!) људи, патриота са становишта муслимана и потенцијалних убица са становишта Срба.

”Наше снаге су организоване у Патриотску лигу БиХ у фор-мације од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава очекивати је већи прилив добровољаца, припадника МУП-а БиХ, припадника ЈА, као и снага муслиманског народа ван територије БиХ, што би повећало јачину наших снага на око 150.000 људи.” (Туђман, Билић: документ 34 : Директива …; подвукао Љ.Р.)

13. Самоубиство из заседе

Самоубиство муслимана и убиство хришћана резултат је прева-ре стратешког лажова Алије Изетбеговића који је причом о миру припремио ратну заседу. Сагледаћемо ову ”стратегију и тактику”
кроз политичку анализу Адила Зулфикарпашића: ”Због чега кан-
тонизацију или регионализацију Босне и Херцеговине изједна-чавате са опасношћу од грађанског рата? Можда до ”крвавих” су-коба у Босни неће доћи?

– Ако Муслимани, односно Изетбеговић и његова странка, мир-
но прихватају кантонизацију Босне, Срби су већ данас добили више од пола Босне и то потпуно мирним путем. Пазите, прво је стварана атмосфера страха и мржње у Босни, а потом су створене крајине. Већ сада, послије референдума, Срби имају преко 50 одсто
територије у својим рукама, а њих је у Босни 33 одсто. Ако ми то
мирно гледамо и ништа не радимо, а управо се тако дешава, оства-риће се сви великосрпски снови, уз наше, понављам, пасивно гледа-ње и попуштање од стране Алије Изетбеговића и његове странке.

Мислите ли да ће представници Срба у Босни тражити специ-јалан статус унутар Босне?

– Мислим да ће Срби из тактичких разлога и својих властитих интереса рећи: прихватамо ове границе републике, али тражимо све гаранције за наш народ у Босни. То ће Европска заједница, која не познаје наше прилике, врло радо прихватити. У ствари, Срби су на мала врата добили велику Србију. Они ће створити своју ад-министрацију, остварити своју доминацију и нитко их неће моћи спријечити да се једнога дана припоје Србији. Муслимани живе у градовима и опкољени овако јаким крајинама заправо неће моћи да спроведу ништа. Изетбеговић и његова странка, понављам, није хтјела споразум са Србима, али је допустила без отпора, да
Срби спроведу све своје циљеве. Па, молим вас, ко то не би ура-
дио? Да ли је ваљало очекивати да Муслимани скоче и ратују? Није. И ништа се није догодило, сем што је још једанпут у исто-рији Босна шапатом пала. Таква политика за мене није полити-ка. То је издаја народних интереса.” (Адил Зулфикарпашић, под-вукао Љ. Р.)

Послушајмо ово важно признање: ”Изетбеговић и његова ст-ранка, понављам, није хтела споразум са Србима…”. Овде се потпуно слажемо са Адилом Зулфикарпашићем. ”… али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве”. Веома важно место и ми ћемо се зауставити на овој тврдњи.

Интервју са Адилом Зулфикарпашићем у коме изговара ову реченицу објављен је 25.11.1991. године. Он антиципира будуће до-
гађаје: три месеца пре Лисабонске конференције он види све де-таље српске преговарачке позиције, он такође види пакао у који земља улази и националну катастрофу… Па ипак тој анализи не-достаје суштински део: он не види да Алија Изетбеговић неће ниједну опцију осим ратне. ”… али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве”. Можемо ли претпоставити да Изетбеговићу није јасно о чему говори Зулфикарпашић? Наравно да не. Можемо ли претпоставити да је Изетбеговић ”допустио без отпора да Срби спроведу све своје циљеве”? Наравно да не. У чему је онда разлика међу њима? У томе што је Адил Зулфикарпашић хтео мир и компромис а Алија Изетбеговић исламску државу по цену најстрашнијег рата.

Стратешки лажов све време лаже, у сваком тренутку лаже! Србима је све препустио само зато што зна да ће у последњи час прекинути игру и почети рат! Сви уступци су лажни, само је припрема рата истинита!

Одустајање од Лисабонског договора дакле није загонетно ако се зна да Изетбеговић у сваком тренутку преговора глуми жељу да буде мир тражећи начин да реализује концепт Исламске декларације.

Самоубиство босанских муслимана и убиство хришћана је
тако извршено из заседе коју је верско и политичко вођство муслимана темељно припремило. И када Адил Зулфикарпашић ка-
же: ”Таква политика за мене није политика”, он претпоставља да Алија Изетбеговић тог новембра 1991. године искрено говори оно што мисли. Али ако те искрености нема, то не значи да нема политике, то само значи да је у питању нека друга политика, она што води у рат и која је одговорна за рат.

14. ”Патриоте” бране Сарајево

Од оснивања ”Патриотске лиге” 10. јуна 1991. године до 02. маја 1992. године протекло је непуних годину дана. Ту је Дом милиције, ту је Патриотска лига … ”Јел’ Сарај’во гдје је некад било?”

”У Сарајеву је, поред отпора низа спонтаних група које су се створиле, највећи отпор организирала Патриотска лига. Она је и поднијела онај ударац 2. маја 1992. године када је коначно дошло да судара са Југословенском армијом овдје у Сарајеву и када је Армија била практично истјерана из града.” (Алија Изетбеговић, говор 12.јануара 1994. године у сарајевском хотелу ”Холидеј ин”; према књизи: ИЗЕТБЕГОВИЋ - одабрани говори, писма, изјаве, интервјуи; Загреб 1995.)

Код ”Дома милиције” у Сарајеву, на месту где се Странка де-
мократске акције определила за тероризам, међу првима је извр-
шен један од великог броја ратних злочина над сарајевским Срби-ма. ”Патриотизам” муслимана виђен очима српске стране најбоље описује Миливоје Иванишевић у књизи ”Злочини над Србима”:

”Сарајево, строги центар главног града БиХ. Егзекуција зароб-љених припадника ЈНА извршена је 2. маја 1992. Неколико дана пре егзекуцује у насељу Добриња, недалеко од аеродрома, уверени да им се ништа лоше не може догодити, добровољно се предало осам војника ЈНА, углавном резервиста српске националности, који су чинили посаду транспортера. Уместо да буду пуштени, размењени, одведени у заробљенички логор или предати, односно враћени, својој команди, заробљеници су везани одведени у кућу Касима Рујевића где су подвргнути страховитим мучењима групе муслимана који су се наизменично изживљавали над немоћним људима. Осморици војника у међувремену су придодата и четворица цивила српске националности, који су, на жалост, до данас остали неидентификовани и који су подвргнути истој тортури. Ова група од дванаест већ унакажених мученика пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа где је настављено злостављање. Након више дана невиђеног физичког иживљавања сви су побијени у Великом парку код Дома полиције. Њихова тела бачена су и спаљена у контејнеру за смеће иза зграде Ра-
дио-телевизије Сарајево.” (Миливоје Иванишевић, подвукао Љ. Р.)

15. Рат и после рата

Описивање ратних страхота која су добила обележје катастрофе за све народе у Босни и Херцеговини нису предмет овог разматрања. Ми пратимо политику која је припремила уништавање.

Дејтонски мировни споразум није донео мир. Он јесте зауставио рат али није донео мир. Рат је настављен у сваком детаљу босан-
скохецеговачке стварности. Страни фактор је наставио реализа-цију муслиманског ратног циља – стварање унитарне државе.

Ниједан узрок рата 1992-95 године није отклоњен. Функцио-налном дреком о агресији и геноциду маскира се ратни циљ колективитета чији се идентитети и саморазумевања веома често
мењају (Муслимани, муслимани, Бошњаци, Босанци,…), непро-менљив је само циљ који је узроковао претходни рат и који ће припремити следећи рат.

Основна обележја муслиманске позиције уочи рата су следећа:

– циљ је исламска држава маскирана причом о грађанској држави

– рат је једино средство тог циља

Основна обележја муслиманске позиције после рата су следећа:

– циљ је исламска држава маскирана причом о грађанској држави

– рат је једино средство тог циља

16. Селамалејкум грађанине

Уочи распада Југославије објављен је текст са проницљивим насловом: ”Селамалејкум грађанине!”. У њему се аутор подсмева ли-цемерју стратешких лажова који се на речима залажу за грађанску државу а суштински за исламску државу. Ништа се од тада није променило осим што искуство ужаса и међусобна мржња више не дају наду за споразум муслимана и хришћана.

Колика је дубока ова мржња према српском народу и Републици Српској показује неконтролисани излив емоција босанских муслимана у данима када је ухапшен др Радован Караџић. Погледајмо цитате из сарајевских листова ”Дневни аваз” и ”Ослобођење” у оних неколико дана од хапшења до изручења Хашком трибуналу:

”Центар пажње не треба да буде на злочинцу, него на злочину. Очигледно је да је Караџић ухапшен, али не и његов пројекат који неометано напредује…”;

”Република Српска, дакле, реална је пројекција Карџићевих идеалних визија, настала као повесна чињеница агресивног рата Срба против свих…”;

”Зато сад од Запада очекујемо тријумф правде тако што ће се судити не само Радовану Караџићу него и његовом пројекту насталом на пирамиди костију убијених цивила”;

”… са овим ратним злочинцем пред лицем правде … се одмотава клупко злодела на којима данас почива његов пројекат – Република Српска”;

” … процесуирањем Караџића процесуира и његово дело, односно да хапшење злочинца прати и уставна раконструкција БиХ, односно деконструкција РС-а…”;

”Када међународни суд осуди злочинца за злочин, није ли то де факто пресуда и за његово дело – РС?”;

Можемо ли замислити мир у заједничком животу са тако дубо-
ком мржњом, у држави коју интегрише само окупациона сила?

17. Маљеви великих сила

Страни фактор, први и основни узрок катастрофе у бившој Југо-
славији, моделовао је верску, државотворну и националну амби-цију стратешког лажова Алије Изетбеговића са намером да изазо-ве крваву фрагментацију балканског простора.

Тектонско померање у односу глобалне моћи великих сила довело је, у каузалном ланцу од узрока према последици, до стања када сиротиња једне вере вади ножеве и коље сиротињу друге вере, узајамно се сатирући, по трећи пут у двадесетом веку у Босни и Херцеговини. Одговор на питање зашто је то тако превазилази захтеве које је овај рад поставио. У сваком случају, страни фактор, тај пра-злочинац свих злочина, појавиће се у форми племенитог помиритеља закрвављених народа који са моралним лицемерјем успоставља окупациону власт.

Тога је био свестан и Радован Караџић. У говору на сахрани у Зворнику у пролеће 1993. године он је открио сакривено лице страних пра-злочинаца :

”Убијани сте од својих комшија, злочинаца и нељуди. Убијени сте маљевима и другим нељудским оружјем, али маљеве којима сте убијени нису држали само они. Те маљеве држе велике силе. Одговорност за вашу смрт лежи на познатим и нетакнутим по-
литичарима Запада. Једног дана, за своја дјела ће одговарати, бар
пред историјом и историчарима, а њихови егзекутори, ваше уби-це, кидајући ваше дамаре, ваше руке и вратове, покидали су и последњу могућност да се и даље називамо браћом, посљедњу могућност да живимо заједно. Нема ниједног српског вође који има права да нас тјера да живимо поново заједно са онима који нам ово чине.” (Радован Караџић, подвукао Љ. Р.)

18. Трећа страна Рубикона

После ратних свирепости и несрећа које су измениле животе више
милиона људи сећање увек свраћа на време када је постојала Југо-славија коју смо сви волели, или смо бар причали да је волимо, ка-
да смо поштовали једни друге и када још нико није био убијен. Да ли је све морало да се заврши баш овако? Да ли наш Рубикон има само две стране, обе уређене за уништавање? Да ли је наша слобода
сведена само на избор места и околности под којима ћемо умирати?

Ако бисмо апстраховали пра-злочин страног фактора онда за нас нема дилеме: Алија Изетбеговић је личност најодговорнија за босанско-херцеговачку трагедију. Прелазак Рубикона према стра-ни мира и разумевања, а у практичном смислу према Историјском споразуму муслимана и православних хришћана било је једино решење у одређеним историјским околностима. То решење је заувек изгубљено референдумском агресијом босанских муслимана на православне хришћане.

После ратних ужаса и петнаестогодишње окупације Босне и Херцеговине, када заједницу ентитета и народа интегрише само страна војна сила, не постоји начин да се располућена земља састави. У новим историјским околностима Трећу страну Рубикона би представљало државно раздвајање народа и ентитета у Босни и Херцеговини, наравно уз тешке преговоре и искрене договоре. Ипак, такво решење још увек није могуће. Јер, шта би окупатор радио у Босни и Херцеговини када би та држава постала нормална?

19. Сакати Џемал као симбол Босне

Босна је, са две обале Алијиног Рубикона, земља деструкције. У њој су чак и реке завађене (”Двије су се воде завадиле”). Колико је та сила самоуништења жестока можда се најбоље може илустровати описом сакатог Џемала из аутобиографске књиге ”Сјећања” великог српског писца Меше Селимовића:

”Једини који се није бојао рудара ни њиховог разорног бијеса био је сакати Џемал, кога су дјеца доводила на ниским дрвеним колицима, а он се истурао ослањајући се о земљу својим снажним рукама. Лијеп у лицу, лијепо развијен у раменима и грудима, био је потпуно немоћан у ногама: исјекао је жиле ножем, у пићу, у неописивом бунилу које нико изван Босне не може разумијети. (Џемала као симбол Босне описао сам у ”Дервишу и смрти”. О ње-
му каже Хасан: – Џемал је наша права слика, босанска…Снага са патрљцима. Сам свој крвник. Обиље, без правца и смисла.)” (Меша Селимовић, подвукао Љ. Р.)

И тако, прелазећи у срџби са једне обале на другу, ”у неописивом бунилу које нико изван Босне не може разумијети”, ми трећу обалу и не тражимо, можда зато што не знамо да она постоји, а можда зато што ње заправо и нема.

Извори:

1. Алија Изетбеговић: интервју за TV Liberty, ”Свједоци распада”,

13. јун 2000. године, новинар водитељ Ненад Пејић

2. Алија Изетбеговић: интервју за ”Старт” бр. 113 од 8.4.2003.

године; новинари Озрен Кебо и Елдин Карић – 101 питање Алији Изетбеговићу

3. Алија Изетбеговић: говор 12. јануара 1994. године у сарајевском

хотелу ”Холидеј ин”; према књизи: ИЗЕТБЕГОВИЋ – одабрани

говори, писма, изјаве, интервјуи; Загреб 1995.

4. Адил Зулфикарпашић: интервју за ”Време” 25.11.1991: ”Велика

Србија на мала врата”

5. Мухамед Филиповић; БХ Дани бр. 165 / 28.07.2000.;

166 /04.08.2000.

6. Реису-л-улема Мустафа Церић; интервју за ”Глобус” 01. 05. 2009.

7. Смаил Чекић, ”Како је проведен великосрпски план ликвидације

више од 8.000 Бошњака…”; Дневни аваз 11.07.2009.

8. Смаил Чекић, ”О српском великодржавном пројекту”, Конгрес

Бошњака Северне Америке 18.мај 2009.; www.bosniak.org

9. Мирослав Туђман и Иван Билић: Планови, споразуми, изјаве

о уставном устројству Босне и Херцеговине 1991.-1995. ; Загреб,

српањ 2005.

10. Миливоје Иванишевић: Злочини над Србима, Б-Х 1992-1995 ;

Београд 2005.

11. Српска демократска странка: ”Шта предлажу Срби”,

Сарајево 1991.

12. Меша Селемовић: ”Сјећања”