Богу свагда, законима људским како кад

У свим овим законским претумбацијама, нимало није занемарљив ангажман и утицај медија. Чим се неко питање актуализује, кад се на неко слово Закона Божијег насрне, ту су, одмах, медији да галаму направе, статистике, из десног и лијевог рукава изваде и „докажу” како народ, „свестрано” и „свесрдно”, „демократски” и „просвијетљено” ту ствар подржава и благосиља. Бити ил’ не бити, народна је брига и питање. Као џокери излете познате медијске личности да се изјасне и своју подршку томе дају. Али, ни случајно да се какав супротни глас чује. То се зове „слобода јавног исказивања”. Тако Бред Пит изјављује да ће се са Ангелином Џоли вјенчати „када буде законски омогућено свима који желе да се вјенчају”. (Википедија) У 10. епизоди серије „Симпсонс”, Хомер Симпсон постаје свештеник да би, у Спрингфилду, педере вјенчавао. А у 13. епизоди некакве тамо серије, Мајкл Новотни и Бен Брукнер, у пратњи сина, ближих пријатеља и Мајклове мајке, одлазе у Торонто, да се вјенчају. (Википедија)
У свијест дјеце, с једне стране, пројектује се холивудска, безсјемена и бесплодна, представа о браку као романтичарском задовољавању страсти и похота. С друге стране, брак се представља као борилачки ринг у којем се супружници надмећу ко ће кога савладати, ко ће кога потчинити. У тим представама дјеце нема; не уклапају се у представу слободе и распусности. А ако их и има, приказују се као жртве и страдалници.
Чујем, дјевојчицама у пубертету, по школама, некакве лутке дијеле које, тобоже, живот имитирају; па плачу на сваких неколико сати, и у свако доба дана и ноћи. Па питају ту дјецу, каква су им искуства. Једногласне су дјевојчице, којима би се мајчино млијеко из носића исциједити могло, да им ни на крај памети не пада да се удају и дјецу имају. Напорна су и несносна дјеца, веле. Беживотна лутка и испод срца зачето и рођено изједначују се.
Опет демон, злобник, трља руке. На сваки начин само да дјеце не буде и, ако несмотерношћу и страсном заслијепљеношћу, против пилула прије, за вријеме и послије, невинашце се зачне, убити га у утроби, немилосрдно.
И кад се млади узимају, највише из разлога себичности, не желе да дјецу рађају.
На нашу жалост, земља Србија, заостала и све више назадујућа, предњачи у тој бесплодности. Не желим да једнострано звучим, али морам своје увјерење да искажем, ма колико оно политички некоректно било: младе Српкиње, нажалост, нису на висини историјског тренутка. Статистике говоре да и по тим замрлим селима српским дане Богу краду и флаше празне делије, ко од бријега одваљени, осиједили и оћелавили, а неожењени мушкарци. Неће младе Српкиње да се за сељаке удају, домаћице да буду. Радије ће да, за ситну цркавицу, по асфалту градском базају и туђе клозетске шоље да чисте.
Села замрла; још покоје тавори и животари. Изумрла радост дјечја, не чује се граја њихова по школама српским. На један брак, не долази ни читаво једно дијете. А ако се и зачне живот људски у утроби (не)мајке, скокне, несрећница, до доктора, убице, да се „почисти”, као што би скокнула до комшинице да јој фризуру поправи. И суд судија српских озаконио је убијање најневинијих бића људских.
Засједају судије земаљске, владе их плаћају, по Хагу и које куда, и дрве о геноцидима и злочинима против човјечанства, а овамо, подржава се, подстиче, да не кажем намеће се, убијање милиона најневинијих и најнемоћнијих бића.
Често смо и ми, Срби, међу злочинцe и кољачe свјетскe сврставани. Геноцидан народ, и готово. Узимају нам све за зло и помињу нека мјеста и догађаје, али нам не стављају на душу неславни рекорд наш, да на свако рођено дијете, у земљи Србији, петоро нерођене дјеце се убије. У Србији, „смежураној старици”, 2002. године умрло је 102.785 особа, а рођена је 78.101 беба. Само те године, Србија је изгубила један свој град. Ти нас, Господе, брани; води бојеве наше, а ми ћемо се, здушно, убијати.
У Канади, укинута је смртна казна за најокрутније злочине, али одобрена је и распрострањена смртна казна за најневиније.
Земље и народи, који рачун о својој кући воде, људскије се према овом питању односе. Неке земље, као Чиле, Ел Салвадор, Малта и Никарагва на примјер, абортус безусловно забрањују. А, иначе, широм ове планете грјешне, дјеца се немилосрдно черече. У новије вријеме, зарад којекаквих истраживања, жртвују се људски ембриони, опет, дјеца у утробама (не)мајки својих зачета. „То може да резултира у индустриској масовној производњи људских ембриона, који ће бити уништени ради производње генетички обрађених ћелија.” („Православље”, бр. 926)
Није „политички опортуно, коректно” говорити – и отуда, углавном, мук – о другим и небројеним несрећама које прате абортус. Бог нас је устројио на начин који је најбољи и све је у творевини Његовој сврсисходно. Са зачећем покрену се многи процеси у тијело жене од Бога уцртани. Сви се ти процеси насилно прекину, а тијело жене се тресе. Долази до сваковрсних обољења, а душа, ипак, највише страда. Свједочим вам: ако нам се икад и ико, отворено и немилосрдно, исповједа, онда су то жене, у свим животним добима, до у најдубљу старост, које прогоне дјеца, из њихових утроба извађена па, раскомадана, на ђубриште бацана. Не дају им мира кошмарни снови, депресија и друге муке душевне, због чега се, немали број жена, да би своју савјест затомниле, дроги и алкохолу одаје.
Најновија технолошка средства омогућавају да се врло рано, у утроби жене, пол дјетета утврди. Ето, опет, ђавоље прилике да се нежељено невинашце смакне. По Кини, Индији, Тајвану, Јужној Кореји, за Сјеверну ко ће знати, женска дјеца се немилосрдно тамане. Претпоставља се да је између 1985. и 2005, на тај начин побијено више од десет милиона женске дјеце.
Прилично је дуга стаза, демонска, и пут којим се довдје дошло. Али, не треба сметнути с ума да је бољшевичка, богоборна, Лењинова власт, 1920. године, прва на свијету легализовала абортус, као што је, само двије деценије доцније, фашистичка, Хитлерова влада озаконила еутаназију, убијање старих и немоћних, политички и друштвено неприхватљивих и иних. Између једног и другог краја живота: почетка његовог, прекраћеног абортусом, и краја његовог, убрзаног тзв. убиством из „милосрђа”, налазе се којекакве и, тобожње, демократије свјетске, које и једно и друго убијање, оправдавају, озакоњују и подстичу. Тиме веле: Није Бог - ако му и постојање допуштају - знао шта је радио. Није Он Створитељ и Сведржитељ; ми ћемо то боље, по своме ћемо овај свијет уредити и водити. Није Бог него је човјек господар живота и смрти.
Код нас, у Канади, управо се води полемика, и то је питање пред Парламентом, да ли дозволити убиство из „милосрђа” и убијање на захтијев особе, када доктор то треба да изведе, тј. „помогне” некоме при самоубиству. Иако криминални кодекс наше земље предвиђа казну до 14 година затвора, и мада се зна за више случајева када су доктори пацијентима „помагали” да смрт своју призову или их, без њихове воље и позива, у смрт отјерали, ниједан од њих није за то адекватно кажњен био. „Не постоје подаци да је у канадском судству икада ико од доктора осуђен био зато што је прекратио живот једном или више болесника.” (Комисија за реформу судства, 1982.)
Др Ненси Морисон, у Халифаксу, убила је пацијента Пола Милса. Он то није захтијевао, а и да јесте, то јој још увијек не би дало право на убиство. Жена његова није чак ни консултована а др Морисон не само да и даље практикује медицину него и на млађе генерације будућих доктора своје медицинско знање преноси.
Др Ла Роча, у Тиминсу, 1993. године, убио је пацијента, признао убиство и - ослобођен је. Медицинска дозвола била му је ускраћена у „страшном” року од читава три мјесеца.
Другим ријечима: упркос постојећем закону - за који се неки парламентарци залажу да укинут буде - докторима се кроз прсте гледа кад немоћне пацијенте, својевољно, убијају. Роберт Латимер, који је своју рођену кћерку, из „милосрђа” убио, погријешио је, изгледа, не зато што је убиство починио него зато што то није препустио „квалификованим” за тај посао.
Као и у свему, и у овим непочинствима најдаље су Холанђани отишли. Тамо је уеутаназија - убијање старих и немоћних, противно вољи њиховој, и асистирано убиство, кад се некоме помогне да живот свој прекрати - законом дозвољена. Дакле, безакоње је мирно озакоњено. У тој земљи, године 1990, забиљежена су 454 случаја еутаназије. За само четири године, број је више него утростручен; убијено је 1.424 немоћних људи. Још је давне 1949. године, судија Нирнбершког процеса нацистима Лео Александер, устврдио је да ће сваки акт убиства из „милосрђа” водити ка масовном убијању нежељених особа. Тврдећи ово, он је имао у виду збивања у нацистичкој Њемачкој. У почетку су убијане тешко обољеле особе. Постепено се поље убијања ширило на друштвено непродуктивне, па идеолошки непожељне, расно неприхватљиве, да би се, на крају, дошло до убијања свију и свакога који нисy њиховој, аријевској раси, по мјери. „Ернест Хекел захтевао је да се душевно и телесно неизлечиви болесници побију на било који прикладан и безболан начин. Годину дана након његове смрти, дакле 1920. године, том ће питању приступити правник К. Биндинг и доктор А. Хоче. Они одређују који су животи невредни живота и називају их болест егзистенцијализма; такве треба уклонити из заједнице живих. Потом је Хитлер такве назвао бескорисним једачима, а претходну теорију применио у пракси.” (Боро Петрић, Хришћанство и савремени човек, „Православље”, бр. 926)
За ово убијање „друштвено некорисних”, у данашње дане залаже се савремени амерички протестантски теолог Јозеф Флечер, који говори „о непоправљивим људским вегетативцима, који само троше приватна и јавна добра. Он прижељкује време када ћемо прећи од контроле рађања на контролу умирања, с далеко примеренијим методама”, (Исто) „Нове разлоге у прилог еутаназији изнео је и први председник Европске банке за изградњу и развој Жак Атали, који је говорио да након 60-65 година човек губи способност производње и на терету је друштву, зато треба ту машину нагло зауставити.” (Исто)
Опет, примјер Холандије свједочи шта се збива кад саможиви, грјешни, човјек, у своје руке Божије ствари узме и преотме их. У неким болницама Холандије преко 50 одсто болесника, од рака обољелих, било је убијено. Пошто су на то власти благонаклоно гледале, и многи други болесници на исти начин су завршили. Старе особе, по домовима старачким, тресле су се кад би им се доктор на вратима појавио. Страховале су да је дошао да их смакне. Зато су јадници, слично дијабетичарима, носили наруквицу на којој је стајало да није њихова воља да убијени буду. Неке болнице, углавном под старатељством цркава, гарантовале су својим пацијентима безбједност.
„Као један од најјачих мотива, друштвено прихватљивих, у прилог еутаназији, редовно се наводи вредност људског достојанства. Тврди се, наиме, да су тешка стања болести и умирања у непомирљивој супротности са људским правом на достојанство у току умирања. Да би се избегла повреда права на достојанство у умирању иде се дотле да се жели погазити битно, елементарно и основно људско право, темељ свих осталих, а то је право на живот.” (Исто)