Богу свагда, законима људским како кад

Људима не може да сине у срце да кад тешки болесник кука и вапије: „Докторе, прекрати ми муке” да он, у ствари, вапи за пажњом и помоћи.
Прије неку годину, с ужасом, а немоћни и скрштених руку, гледали смо како један човјек, судија на Флориди, умисливши, ваљда, да је сами Бог, убија једно немоћно људско створење. Тај судија надјачао је све правне институције, предсједника Америке, све до цјелокупног Конгреса америчког. Ако сте ту људску драму заборавили, подсјетићу вас на Тери Шиаво.
Несрећна Тери рођена је крајем 1963. године. Буцмаста, каква је била, није се уклапала у наметнуте оквире и мјере холивудских звијезда и манекенки –костура. Дала се у некакву дијету и каже се, званично, наједном, једне ноћи, пала у кому. Нико није могао знати шта је те ноћи између ње и њеног мужа Мајкла, могло бити. „Родитељи њени сумњали су да је њен муж, Мајкл, покушао да је задави, чему у прилог иде свједочење доктора да је она претрпјела повреду врата кад је достављена у болницу.” (Википедија) Углавном, он је позвао хитну помоћ и његова је ријеч била главна и пресудна. Тери је запала у тешку кому, окарактерисану као вегетативно стање.То јест, њен муж је пуних седам година на тој формулацији инсистирао. Успут је неког доктора тужио и, као одштету, на свој банковни рачун инкасирао више од милион долара. Ставио се за њеног старатеља, а родитеље њене, који су се за старатељство над болесном кћерком својом судски борили, потпуно и за увијек из надзора над њом искључио. Мајци њеној забранио је да дијете своје на уста храни.
У међувремену, саживио се са неком женом и с њом сина добио. У исто вријеме, свом силом својом и свих около њега, устријемио се на танку нит живота своје званичне супруге. Молили га родитељи да им дијете препусти; судски, у неколико наврата, то безуспјешно тражили, а били су све даље од дјетета свога гурани.
Тери је храњена вјештачки, на цијев. Мајкле је тражио, упорно, да се цијевчица одстрани, да Тери умре. Није помагало мишљење доктора многих; јавно мнијење, овом приликом, у обзир није узимано. Први пут је, 2001. године, успио – цријево је одстрањено – али је, на интервенцију суда, враћено.
О свему овоме постоји обимна документација, хиљаде страница судовања, пресуда, жалби, поништења –14 пресуда, шест жалби и још које чега – да би судија с Флориде, Гриер, 18. марта 2003, надвладао све, предсједника Америке и Конгрес, као што рекох, и наредио да се инструмент за храњење Тери Шиаво коначно искључи. Несрећна Тери је, 13 дана након тога, 31. марта 2003. године, од изгладњелости и дехидрирања, умрла.
Далеко би нас одвело да и друге, познате, случајеве еутаназије наводимо. Међутим, један догађај, од прије извјесног времена, који је закратко бљеснуо медијским просторима, наводи људе да на то баратање Божијим стварима другим очима погледају. „Торонто Стар” доноси кратку причу о Рому Хубену. Он је, прије 23 године, доживио тешку саобраћајну несрећу. Доктори су означили да је и он у „вегетативном стању”. Другим ријечима, отписали га и на смрт осудили. Пуне 23 године вјеровало се да он вегетира. Фамилија његова, међутим, није дијелила то мишљење. Двадесет и три године његов дух је био заробљен у тијелу његовом; он је, међутим, за све вријеме свјестан био, сагледавао шта се око њега збива, патио је, али глас није могао да изусти, да закука. Стручњак, који је употријебио специјалну врсту скена за мозак, 80-их недоступан, „откључавши” његов мозак, утврдио је да Хубен не вегетира него егзистира.
Сјећате се, свакако, и оног дјетета у торонтској „Дјечјој болници”, које је било на машинама и чије је срце требало, зарад преживљавања другог дјетета, извађено да буде, па кад су машине искључили, оно, упркос свим докторима, или њима свима, у инат продужило да живи и ено га, живог, до данашњих дана.
Заговорници смрти смећу с ума да оно што је некад неизљечиво било, сада се лијечи. Од пнеумоније некад се умирало, сада су антибиотици довољни да смрт спријече. Срчани напади и отказивање рада бубрега, примјеном доступних технолошких средстава, данас се савлађују.
Којекуда по свијету, опет у Холандији, дрога, марихуана, су легализоване. Судије земаљске одлучиле су, одредиле, озакониле ако хоћете, да је марихуана безопасна.
Могу они свако чудо озаконити, а мени, који ту несрећну дјецу, дрогом савладану и заробљену, трагом њихових несрећа, по кућама, болницама, лудницама и затворима посјећујем и с њима њихову несрећу дијелим, мени судије земаљске никад неће моћи прописати да је та дрога безопасна.
Све ово, побројано и много тога неспоменуто, озакоњивање безакоња доводи нас до кључног питања: Докле судијама земаљским дозволити да нашим судбинама овладавају? Назире се да ће пророштво светог Јована Богослова – о печату Антихристовом – бити судбинска провјера наше припадности Богу или нашег отпада од Њега. Читамо у 13. глави Откровења Јовановог слиједеће: „И би јој дано да лику звијери даде дух, да лик звијери и проговори и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звијери. И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина. Ово је мудрост. Ко има ум, вели свети јеванђелист, нека израчуна број звијери; јер је број човјеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест”. (Откр. 13, 15 – 19)
И одмах за овим слиједи страшна опомена Божија: „Ко се год поклони звијери и лику њезином и прими жиг на чело своје, или на руку своју, и он ће пити вина гњева Божијег, које је непомијешано наточено у чашу гњева његовог и биће мучен у огњу и сумпору пред анђелима светима и пред Јагњетом. И дим мучења његовог уздизаће се у вијекове вјекова; и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звијери и лику њезином, и ко прими жиг имена њезина”. (Откр. 14, 9 – 11)
Откако је свијета и вијека, створење Божије, човјек, копитио се против Створитеља свога. Ту своју узалудну игру не напушта до дана данашњега.
Већ смо утврдили да бунтовници, у ово доба, до пуцања шавова појачавају своју битку изгубљену. „Зашто се буне народи и племена и помишљају залудне ствари? Устају цареви земаљски и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника његова.” (Пс. 2, 1 – 2) „Онај што живи на небесима смије се, Господ им се потсмијева.” (Пс. 2, 3) Зидари су, на почетку људске историје, почели зидање куле своје чији би врх до неба требало да досегне; (1. Мојс. 11, 4) да , намјесто Бога, они свог врховног мајстора зацаре. А Господ их смути и по свој земљи расија. Сада се опет прте и изгледа као да су прилично далеко стигли. Њихово упињање само ће да убрза Христов други долазак и Божији, коначни, обрачун с њима.
Чули сте, вјерујем, за Шенгенски споразум Европске уније. У Србији је много хваљен а улазак у Европску унију, постављен као циљ којем се свим средствима, и по сваку цијену, тежи. Моћи ће се, веле, без виза по Европи ходити. Ономе тамо, у Пржогрнцима, доњим, или горњим, или било којим широм Србије, све је по мјери, све је стигао и наспорио само му, ето, шетња по Европи недостаје.
А шта тај, фамозни, споразум предвиђа? Који су му циљ и сврха?
Захваљујући, између осталог, и овом споразуму моћника свјетских, Европа се убрзано претвара у полицијску земљу. Адио, демократијо!
Предвиђено је да сваки гарђанин Европе, а послије ће и цијели свијет на ред доћи, добије свој, једнинствени код, тј. број. Уочено је да три централна стуба тог кода дају Антихристов број: 666. Формиран је електронски информациони сyстем са могућношћу обраде података милиона грађана. У свако доба све могуће информације о сваком човјеку су доступне – до оних, најинтимнијих.
Октобра 2002. године, америчке надлежне власти (ФДА) одобриле су да се чип тестира на људима, све у „медицинске сврхе”, разумије се. Опет, тобоже, зарад медицинских истраживања, 2004. године, 10. маја, први људи примили су микрочип. То је била фамилија Џефри и Лескија Џејкобса.
Ово застрашујуће изгледа: гдје год да се мрднеш, неко те прати. Зна се шта једеш, шта пијеш, с ким разговараш и о чему причате. Зна се која су ти политичка увјерења, која су ти релгијска опредјељења.
Чусмо шта вели свети Јован Богослов, да ће свако ко овај печат прими пити горку чашу гњева Божијег. Неки православни богослови су мишљења да је у размишљању о овој пошасти која нам пријети, најважније имати на уму питање слободне воље, дакле, лично опредјељење свакога од нас, наше вољно прихватање печата Антихристовог. „И сам печат антихристов, који се описује у Апокалипси, у тринаестој глави, сагласно тумачењу Отаца Цркве: светих Иполита Римског, Андреја Кесаријског, Ирунеја Лионског – јесте управо питање личног договора с Антихристом. То је, такође, завет, само другачији. Није узалуд свети Андреј Кесаријски говорио: као што задобијамо печат Духа Светога у Тајни миропомазања, тако и Антихрист даје зли, нечисти печат.
Суштина тога печата није у неким техничким средствима, већ у томе да човек добровољно прелази на страну непријатеља.”
Како ми, хришћани, у свему овоме да се снађемо? Не каже ли нам свети апостол Павле, у својој Посланици Римљанима, слиједеће: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе”. (Рим. 13, 1 – 2) Страшно!
Али гле, ево разјашњења: „Јер старјешине, вели свети Апостол, нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње. Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш, бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част”. (Рим. 13, 3 – 6)