Богу свагда, законима људским како кад

А шта ако власт, макар и од Бога, за казну нам или пробу допуштена, није на добро него на зло? Шта ако је власт средство у рукама демонским да Антихристове налоге проводи? Да ли се и тој власти покорити па кад, на примјер, марихуану прво, а потом и друге дроге озакони, хоћемо ли потрчати да муштикле и луле набавимо, па одмах задимимо и „траву” дјеци својој почнемо савијати? Да ли и сада, пошто нас власт учи да је нормално – а све се више и пожељним приказује – да своје брачне другове оставимо па се, наједном, и ми „напредним” покажемо; своју нерођену дјецу у утробама потаманимо, а наше онемоћале првим авионом у Холандију пошаљемо? Боже сачувај!
„Као хришћани ми озбиљно схватамо библијске императиве да уважавамо и будемо послушни властима. Вјерујемо у закон и владавину закона. Признајемо за дужност да будемо у складу са законима без обзира да ли их ми вољели или не, све док закони нису много неправични или захтијевају од оних на које се односе да чине нешто неправедно или неморално. Библијски смисао закона јесте у томе да одрже ред и служе правди и општем добру. Закони који су неправедни, а нарочито они који грађане нагоне да чине нешто што није правично, подривају опште добро више но што му служе.” (Манхетенска декларација) Тако, на примјер, „одлуке врховних судова и државних парламената, који одобравају абортус, с ограничењима и без њих, практицирајући хришћани треба да сматрају као атак на њихову вјеру у светост живота”. (Стенли Харакас)
Господ наш најбољи нам је примјер у којем правцу наша размишљања треба да иду. Кад се мисија Христова из ове перспективе сагледа, увиди се да је сва Његова активност, у ствари, била отпор изопаченој власти. Изопачена власт ондашња, естаблишмент, што бисмо рекли, доноси неопозиву одлуку да Христа уклони, да Га смакне, кад је Он ударио на оно што им је најсветије било – на профит – када је столове испревртао и трговце из Храма најурио. „И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили, јер га се бојаху.” (Мк. 11, 18)
Послије Христа ученици Његови истим путем и истим начином. Господа разапеше кад, гле, изникоше однекуда, као печурке послије кише, сљедбеници Његови, па на све стране чуда чине. Поче власт да их прогања, да их затвара, а они не маре. Власт је у недоумици, шта с њима да ради. Пробају све – не помаже. Покушаше да их наговоре да од Христовог пута одустану. „И дозвавши их, заповједише им да ништа не говоре нити уче о имену Исусову. А Петар и Јован, одговарајући им, рекоше: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога.” (Д. ап. 4, 19 – 20)
Ево нам одговора на наше дилеме.
Прије извјесног времена окупила се значајна група хришћана и хришћанских високих јерараха и донијела заједнички проглас под називом „Манхетенска декларација”. Ова декларација наилази на велику подрску хришћана Америке и свијета и број њених потписника вртоглавом брзином расте. Хвала Богу да се ми, полако, будимо.
У овој декларацији читамо: „Зато што уважавамо правичност и опште добро, ми се нећемо сагласити ни са једном наредбом која има намјену да приволи наше институције да учествују у абортусима, истраживањима која уништавају ембрионе, асистираном самоубиству и еутаназији, или са било који актом против живота, нити ћемо поклекнути пред било којом одлуком која има за сврху да нас натјера да благословимо неморалне сексуалне заједнице, да их третирамо као брак или једнаке браку или да нас натјерају да одустанемо од објаве истине, какву је ми знамо, о моралности и неморалности, браку и фамилији.
Ми ћемо у потпуности дати цару царево али ни под којим условима нећемо дати цару оно што је Божије.” (Манхетенска декларација)