04.
Василије Томић

Богу свагда, законима људским како кад

А шта ако власт, макар и од Бога, за казну нам или пробу допуштена, није на добро него на зло? Шта ако је власт средство у рукама демонским да Антихристове налоге проводи? Да ли се и тој власти покорити па кад, на примјер, марихуану прво, а потом и друге дроге озакони, хоћемо ли потрчати да муштикле и луле набавимо, па одмах задимимо и „траву” дјеци својој почнемо савијати? Да ли и сада, пошто нас власт учи да је нормално – а све се више и пожељним приказује – да своје брачне другове оставимо па се, наједном, и ми „напредним” покажемо; своју нерођену дјецу у утробама потаманимо, а наше онемоћале првим авионом у Холандију пошаљемо? Боже сачувај!
„Као хришћани ми озбиљно схватамо библијске императиве да уважавамо и будемо послушни властима. Вјерујемо у закон и владавину закона. Признајемо за дужност да будемо у складу са законима без обзира да ли их ми вољели или не, све док закони нису много неправични или захтијевају од оних на које се односе да чине нешто неправедно или неморално. Библијски смисао закона јесте у томе да одрже ред и служе правди и општем добру. Закони који су неправедни, а нарочито они који грађане нагоне да чине нешто што није правично, подривају опште добро више но што му служе.” (Манхетенска декларација) Тако, на примјер, „одлуке врховних судова и државних парламената, који одобравају абортус, с ограничењима и без њих, практицирајући хришћани треба да сматрају као атак на њихову вјеру у светост живота”. (Стенли Харакас)
Господ наш најбољи нам је примјер у којем правцу наша размишљања треба да иду. Кад се мисија Христова из ове перспективе сагледа, увиди се да је сва Његова активност, у ствари, била отпор изопаченој власти. Изопачена власт ондашња, естаблишмент, што бисмо рекли, доноси неопозиву одлуку да Христа уклони, да Га смакне, кад је Он ударио на оно што им је најсветије било – на профит – када је столове испревртао и трговце из Храма најурио. „И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили, јер га се бојаху.” (Мк. 11, 18)
Послије Христа ученици Његови истим путем и истим начином. Господа разапеше кад, гле, изникоше однекуда, као печурке послије кише, сљедбеници Његови, па на све стране чуда чине. Поче власт да их прогања, да их затвара, а они не маре. Власт је у недоумици, шта с њима да ради. Пробају све – не помаже. Покушаше да их наговоре да од Христовог пута одустану. „И дозвавши их, заповједише им да ништа не говоре нити уче о имену Исусову. А Петар и Јован, одговарајући им, рекоше: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога.” (Д. ап. 4, 19 – 20)
Ево нам одговора на наше дилеме.
Прије извјесног времена окупила се значајна група хришћана и хришћанских високих јерараха и донијела заједнички проглас под називом „Манхетенска декларација”. Ова декларација наилази на велику подрску хришћана Америке и свијета и број њених потписника вртоглавом брзином расте. Хвала Богу да се ми, полако, будимо.
У овој декларацији читамо: „Зато што уважавамо правичност и опште добро, ми се нећемо сагласити ни са једном наредбом која има намјену да приволи наше институције да учествују у абортусима, истраживањима која уништавају ембрионе, асистираном самоубиству и еутаназији, или са било који актом против живота, нити ћемо поклекнути пред било којом одлуком која има за сврху да нас натјера да благословимо неморалне сексуалне заједнице, да их третирамо као брак или једнаке браку или да нас натјерају да одустанемо од објаве истине, какву је ми знамо, о моралности и неморалности, браку и фамилији.
Ми ћемо у потпуности дати цару царево али ни под којим условима нећемо дати цару оно што је Божије.” (Манхетенска декларација)

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ]

Слични текстови


Мирољуб Јоковић
Профетски аспекти Андрићеве уметности

Миливој Ненин
У трагању за изгубљеним листом

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026