Сећање на тужне читаоце или о самоћи

– Сад би да ме грлиш, је ли, истим рукама којима си грлио моју жену у Барселони, тобоже је тешећи – зарежао је Варгас Љоса.
Платио је то, кажу, убрзо тај несрећник кога је исте вечери жена Патриција, гађала вазном и стоним светиљкама, вриштећи да је он срамоти и јавно претвара у глупачу.
Пошто воли да сваки тренутак његовог живота буде документован, Маркес је, такорећи без одлагања, отишао код фотографа, свог пријатеља, који га је усликао са све модрицама на лицу као да је тек прошао полицијско испитивање. Показују ми једну од тих фотки, с Маркесом који је, наизглед, у добром расположењу, на њој развалио поносан осмех, а једно му око црно баш као црна дудиња.
Све време сам седео за столом, ћутке, климајући главом сваком ко је питао и сваком ко је, уместо мене, одговарао и објашњавао. Мећутим, почео сам да се осећам све горе. Разговор, чим је започео, одмах је цео скуп претворио у својеврсно славље, и то уз пиће. Да, свако нешто пије у публици која је већ увелико престала да буде публика. Сви се слатко распојасали. Неко надушак пиво, него цевчи ракију из чутуре или флаше. Нагињу се боце са белим и црвеним вином. Чак и деца, све облизују са усана пивску пену, и још се часте бананама. Нема „кока-коле”, ма какви, ни сокова и другог безалкохолног пића. Видим ја, будући да је ноћ прилично одмакла, да од вечере за мене нити од обећаног вина неће ништа бити. Осећам да ћу колабирати. Откако сам кренуо од куће, готово да више нисам тачно знао пре колико сати, пре четири или пет, можда и шест, нисам кап воде окусио. Хватам Библиотекарев поглед. Показујем му палац као да га сисам. Очима, лицем, главом питам: воде, има ли? Библиотекар одмахује главом да нема ништа за мене док се разговор не заврши, а на лицу му читам да ништа нисам ни заслужио, будући да у догађају учествујем само као глув и нем, уз мудријашко кревељење. Сад ми очи више нису гладне дугуљастих балончића него банана које се љуљушкају под стропом, док их деца беру, попевши се на столице, или она млађа старијој на рамена. Да бих некако издржао, усредсређујем свој поглед кроз прозор, у врт који дели Библиотеку од Цркве, а за који ћу још сазнати да га зову Јевангелски врт. И заиста ме је тај поглед у паркић налик кукурузишту са стазама, у којем је горело хиљаду свећа, снажио да истрајем до краја. Из њега сам црпео наду, чак и неку врсту особене благости и среће. Из њега сам пио, жедан, он ме је хранио, изгладнелог. Тако сам сместа, доцније, без тешкоћа разумео зашто је прозван еванђељским. Видео сам како у њега доносе неколико овећих картонских кутија и све их истовремено отварају. Тренутак или два, ништа се није догодило, па сам помислио да би то могла бити још једна загонетка, али одједаред, као по некој нечујној заповести, из кутија у облацима почеше да излећу лептири. Јарко жути лептири су лепршали по целом врту, улетали у Библиотеку, облетали ми око главе; мислио сам да сањам или да сам хипнотисан.
Тада чух питање које надјача сав хаос гласова, ту какофонију Маркесових фанатичних читалаца, питање после којег, кад је било изречено, сви занемеше. Помислили бисте да то није питање него претња. Питање је у виду праха падало по крилима лептира, а ови су га разносили по целој Хрисовуљи. Једном изречено, понављало се у хиљадама одјека. Питали су: „Зашто? Зашто?” Прешао сам погледом по лицима испред себе. Смрзавала су се. Све очи се, као да моле за спасење, полагано окретоше према мени. У њима сам читао преклињање. Очекивали су од мене, најзад нешто и од мене, да им уверљиво одговорим, да им пружим макар најмању утеху. Некако сам се прибрао и кренуо да муцаво састављам какве-такве сувисле речи које су ми звучале црно усред општег жутила, веселог као жуто срце Маконда.
– Зашто? Питате. Зашто? Питам и ја.
Ту сам застао. У грлу нисам имао више ниједну реч и та празнина ме је
загрцнула.
– Дакле… питам… и ја. Знам за то. И ја сам лично покушавао све што је у мојој моћи. Покушавао сам, верујте, пожртвовано. Писао сам агентима, у Колумбију, Мексико, Шпанију. Били су срдачни, и осећао сам да би нам агенти радо изишли у сусрет. Истовремено, осећао сам и њихову немоћ. Обећавали су, писали ми да је ствар на столу, а затим би једноставно заћутали. Можда од стида због сопствене немоћи. Не знам. Али, верујем да су истински хтели. И верујем да су наше понуде биле на столу. На Маркесовом столу. Али, нешто смо засрали, и Маркес нам не да. Тако је, без икакве сумње, Маркес нам лично не да. Кад чује да је понуда из Србије, само махне и Србија је у корпи за отпатке. Шта смо засрали, ни то не знам. Прича се да је можда нешто у вези са тим да му нека права с наше стране нису плаћена, да смо га поткрадали, пиратизовали издања. Прича се да смо издали комунизам и Кубу. Прича се и ово и оно. Резултат је, укратко, да нам маестро Маркес не допушта да објављујемо његове књиге.
То су и они знали, па моје речи нису биле нимало утешне. Нисам им
одговорио. Само сам код њих изазвао још већу тугу. Многи су зајецали. Видео сам лице сењора Буендије како се грчи и како му се низ њега све брже сливају крупне мушке сузе. Његова унука је гласно заплакала. Тај призор ме је дирнуо и нагнао да опет проговорим.
– Не треба одустајати. Треба писати, молити, кумити.
Па писали су, молили и кумили, рекоше. Писали су и председнику Кубе, и уз жеље за његово добро здравље и да поживи, молили га да посредује код свог великог пријатеља, да нам овај опрости ако смо се огрешили о њега и да више нисмо у стању да издржимо под том нељудском казном: да останемо без домаћих превода његових књига. Стара издања достижу астрономске цене на црно. А Маркесова аутобиографија, па ово „Сећање на моје сетне курве”… Неко рече да се то може наћи, већ преведено, ти врапца, у издањима нашег пријатељског суседа, чији језик сви разумемо, али ипак не овде… овде није дозвољено законито штампати те библије приповедања… Имали су план, да би одобровољили писца „Извештаја о једној отмици”, и да у Медељину киднапују најокрутнијег краља злочина, Пабла Ескобара, али је овај успео да одапне, или буде убијен, не сећам се, знатно пре него што су стигли да спроведу свој наум. Нажалост. При томе их није занимала награда од готово три милијарде пезоса које је држава нудила, него су то хтели само као дар Маркесу.
– Можда да саставите неку поклоничку делегацију која ће отићи у Мексико, право на ноге Маркесу, и нека му та делегација изнесе све податке о вама, о овој Аракатаки у овдашњем Маконду. Неће ли се онда смилостивити кад схвати да овде има вас у које се може потпуно поуздати, да сте његови до последњег даха, његовог и вашег, па и да ћете сатрти сваког ко би се полакомио да га пиратизује?
Лупам, рекли су ми кроз сузе, али због тога не мање презирно. Какав
последњи дах кад је Он бесмртан! И како се Он уопште може гледати у лице, а да сјај тог лица не спржи сваког ко се усуди да подигне поглед на њега! И нас би спалио, свеједно што ми живимо само да бисмо га читали. Уз то, додали су, што се тиче свих који би да, без важећих дозвола и уговора, пљацкају Његово благо, да преводе и објављују, а да не плаћају за права, нека се зна да управо формирају јединицу за специјалне намене, и наоружавају је, и чији је једини борбени задатак да уклања такве лоповске издаваче. Припадници јединице, такорећи одреда смрти састављеног од заклетих самоубица, носиће на црвеним береткама Маркесов грб. који су наручили од највиђенијег ковача у њиховом Маконду, а који им, иначе, поткива коње и жигоше стоку. Узгред, рекли су, тај ковач је по свом знању раван најистакнутијим хералдичарима света. У свом малом прсту држи читаву историју грбова и свакаквих знамења, а задужен је и за узгој лептирских ларви чије залихе обнављају са бананских плантажа, са сваком туром „Макондо експреса”. Баш лупам, поновили су ми. Лупетам. Тртљам.

На то доиста нисам могао ништа да кажем. Замукао сам и поново
погледао у Јевангелски врт којим су лелујали пламичци, или су то били заостали лептири. И тако се настављало њихово шмрцање и јадиковање док сам се ја трудио да се искључим. Појединци су почели да напамет изговарају читаве главе из Сто година и Љубави у доба колере. Буендија је изнова рецитовао Сећање, а пратила га је ломним гласићем она мила уплакана чикита, Ружица. Сви гласови, чинило ми се, напослетку се ускладише у јединствену литанију.
У својој худој предавачкој каријери никад нисам доживео већи пораз. Било је то целоноћно бдење, уз ридање до сванућа; Председник села је најгласније јаукао, док је Одбор хорски цмиздрио. Цело село је готово провиленило од несмириве жалости.
Док ово исписујем, пред очима су ми измучена лица Маркесових тужних читалаца који су били осуђени на све могућне језике, јер није било српског да их ослободи. Из Хрисовуље сам отишао, изјутра, гладан и жедан, и сломљен.
Библиотекару, због звања чувара светих књига, најмоћнијем човеку у селу, ни на крај памети није било да ми ишта плати. За шта и би, посрамљено признајем. Путовао сам двапут сто и један километар самоће. Али, кад би ми небо дало, кад би ми Свемоћни пуковник Бу-Бу над Војскама обећао испуњење само једне једине жеље, изабрао бих да им измислим Маркеса који неће бити тако суров и забрањивати да се његово причање чује и чита и на српском језику, макар само у границама српског Маконда. који је, по мом скромном суду, прилично добар превод оригиналног, иако се не бих усудио рећи да тај савршено познајем, никако не бих пошто сам се осведочио колика може бити упућеност оних који бесконачно воле, без обзира на то што им љубав, у последње време, није узвраћена.
2006.