Сећање на тужне читаоце или о самоћи

Библиотекар ме, пошто се очито смирио, пријатељски хвата за руку и подсећа да је време, јер овако можемо до јутра, него да се бацимо на оно због чега смо се окупили, због чега сам одабран и позван.
Присутни седају на столице. Али, столица је недовољно. Многи стоје позади, уз полице с књигама. Сала, премда овећа, дупке је пуна. Прозори су отворени, али ја имам утисак да губим дах. Библиотекар говори. Одсутно, усредсређујући се на оно што ћу рећи, гледам кроз оближњи прозор. И у дворишту је мноштво људи. Стотине. Гомила света. Мора да се сјатило читаво село. Стоје у групицама, понеко пуши. Тихи су. Ту су и деца. И она су неуобичајено мирна. Ово као да није о Маркесу него је црквена миса. Погрешили људи место, јер црква је ту, прекопута.
– Као и увек – говори Библиотекар – вечерашња тема јесте Маркес, било шта и било о чему. Уверени смо да ће наш специјални гост, Стефан Златопек, упркос његовим невероватним тврдњама да нема благе везе о Маркесу, умети да одговори нашим очекивањима и на наша горућа питања. Али, пре тога, као и увек, да се подсетимо о чему говоримо, па ће сењор Буендија, уз асистенцију своје унуке Розите, за почетак да прочита нешто од Маркеса и, као увек, по сопственом избору.
До стола долази постарији бркајлија, просед, али му коса густа, веђе дебеле, очи крофнасте, и он са пончом на раменима. За руку држи девојчицу у хаљиници од ружичасте свиле с китицом вештачких љубичица прикаченом брошем на лево раме.
Библиотекар ми шапуће: –Рекао сам „као увек”, ради стила, Буендија заправо први пут наступа у овој улози. Сваке године имамо другог читача. Сви воле, логично и као увек, да буду читачи.
– Да ли му је то право име, мислим, Буендија– шапћем и ја.
– Зашто не би било?! Није га ваљда украо?! – шиштећи ми одвраћа Библиотекар, и наставља мекше: – Да, тако се зове, и у крштеници му тако пише и ја већ годинама знам да му је то име, апсолутно му верујем... – а онда, присетивши се нечег, прекида и ставља кажипрст преко усана.
Не могу да одолим и, поново, тихо питам: – Како му је пуно име?
– Аурелијано Бабилонија Буендија. Али, једино њега називамо Буендија, јер и ја сам Буендија, Хосе Аркадио Сегундо, али ме сви ословљавају само као Библиотекар.
Осетио сам како ми је у чељусти нешто шкљоцнуло и доња вилица ми спала. Испод ње сам подметнуо надланицу да бих је дискретно вратио на место. Боље ми је да више не запиткујем.
Аурелијано Бабилонија Буендија је стао за сто, уз мене који седим. Девојчица стоји поред њега. Он је положио књигу на сто. Гледам је с неверицом. Наслов Memoria de mis putas tristes. Књига се секунду доцније сама отворила. Негде на средини, али не на некој одређеној страници. Сваки лист је подигнут за себе, па се та невелика књига претворила у лепезу. Буендија спушта очи на њу, и одмах их подиже, упире их у публику. И ја одвраћам поглед од њега и књижице на столу где чека да је читач узме и почне, па такође упирем очи у све те људе преда мном.
Тражим на њиховим лицима расејаност, досаду, умор, принуду, лажну пажњу, али ни уз своју најпакоснију жељу не могу да уочим ишта осим искрене концентрације и нестрпљиве напрегнутости да читач већ једном почне.
Одједном, девојчица поред њега проговори, врскајуци две шпанске
реченице. Слатка мала паметница, једва ако има пет година. Ваљда је то неки поздрав, ради атмосфере… као лупкање кашичицом о чашу пре здравице. Али, она у том трену рече: –Јасунари Кавабата, Кућа успаваних лепотица – и ја се присетих да тим наводом из Кавабатиног романа почиње Маркесова невелика књига „Сећање на моје сетне курве”, која се појавила пре неки месец, а ја сам је за свој наступ посебно набавио у француском преводу и прочитао на брзину.
Потом ево читача. Његов глас, извире с моје десне стране, меланхоличан и, у исти мах, као да тек учи да хода, мили, старачки. El año de mis noventa años quise regalarme una noche de amor loco con una adolescente virgen. Me acordé de Rosa Cabarcas, la dueña de una casa clandestina… То јесу шпанске речи, мада ниједну не разумем, а Буендија их изговара баш као што би их говорио, чини ми се, неко коме је тај језик матерњи. Помишљам да он можда и јесте Шпанац, Аргентинац, или који год други Латиноамериканац, што онда објашњава његово име. Још га не гледам, али видим како свако у публици нетремице зури у њега, и многи мичу усне, као да за њим безгласно понављају молитву… una casa clandestina… Јасно, сад знам шта те шпанске речи говоре, јер сам завирио у свој француски примерак. Старац за свој деведесети рођендан хоће да у илегалној јавној кући, чија је дугогодишња муштерија и коју води мадам Роза Кабаркас, себи приушти љубавну ноћ с млађаном девицом.
Читач мора да је потпуно овладао ритмом текста, јер оно што чујем делује као да држећи старац од деведесет лета спокојно и снено приповеда причу. Онда крајичком ока опазим да књижица растворена у лепезу и даље почива на плочи стола. Одједном, збуњен, уз незнатно померање главе, искосим очи и потом се брзо вратим у пређашње стање. Не гледам Буендију, такорећи не видим ни публику. Знам једино запрепашћујућу ствар да читач не чита. Он говори текст наизуст. Стоји, рецитује, приповеда. Не чита. Мора да га је научио напамет, тај шпански текст. Не замуцкује, не застајкује, не оклева. Пробија се кроз причу која се развија. И то траје већ неколико минута. И наставља да траје. Помислио сам на трен да је научио само прву страницу, можда и другу и трећу, па ће онда завршити, дохватити лепезу са стола, почети да чита, или напросто завршити своју представу. Да нисам био лично присутан, и да ми је неко о томе говорио, рекао бих да тај лаже, јер би он рекао, а за то сам сад ја сведок, веровали ми или не, да је Буендија наставио са својим дословним приповедањем Memoria de mis putas tristes, не марећи за књижицу на столу, не марећи ни за време које је текло готово мимо нас свих у Библиотеци села Хрисовуља, свих у дворишту, ваљда и свих у целом селу, пустом, пошто мора да је овде, на лицу места, где се, по мени, одиграва чудо. Чудо усред Србије. Буендија се прометнуо у јунака–приповедача, кога у причи, због тога што личи на суморну хумку, зову професор Мустио Кољадо и који казује своје успомене на курве из неког тајног колумбијског бордела чији је редовни посетилац већ деценијама. Сви који слушају Аурелијана Бабилонију Буендију, међутим, осим мене, не показују ни најмањи знак чуђења. Јасно ми је било да су сви случај који се догађао подразумевали, и да једини ја видим у њему нешто натприродно. Тај природан пријем Буендијиног изванредног наступа само ме је још више смутио. Почео сам и да стрепим пред тим шта бих ја имао да кажем о Маркесу после оваквог догађаја и пред таквом публиком.
Тако сам током скоро два сата слушао, од прве речи до последње речи, целу Маркесову повест о старцу самотњаку који се за свој рођендан заљубљује у девицу, још пубертетлијку, у борделу, и ниједном је није ни пипнуо онако, него је целу ноћ само гледа и гледа. Слушао сам ту причу у њеном оригиналном језику док ју је сењор Буендија из Хрисовуље изговарао верно баш како ју је сам писац коначно срочио. Све време је владала беспрекорна тишина. Ту и тамо би тек шкрипнула столица, и то је све. Мој поглед је опет, повремено, бежао горе, и могао сам да одахнем од те аутоматске радње тек кад сам у гроздовима балона и балончића, надуваних готово до пуцања, открио један млохав који мора да се нехотице поткрао организаторима. Да, у један мах, један од чланова Одбора, из првог реда, вероватно махинално изговорио је полугласно реч mierda, тик пре него што ће је и Буендија изговорити. Овај није ни обратио пажњу на тај превремени одјек.
Кад је завршио књигу, Аурелијано Буендија се полагано удаљио од стола и изишао из сале да се изгуби мећу својим комшијама напољу. У публици је још владала тишина, још су били зароњени у причу. Ја сам устао и снажно запљескао. Остао сам усамљен. Нико није намеравао да аплаудира. Нико није намеравао да одаје икакво узбуђење пред Буендијиним подухватом. Ћутке, озарених лица, посвећени Маркесовој причи, и једино кроз њу, тонули су у мени незнан екстатични океан.
Схватих да изгледам попут кловна и престадох да аплаудирам. Придружио сам се занесењачкој ћутњи. По мени, вече је ту могло и да заврши, без икаквог блеферског паметовања с моје стране о Маркесу, његовом животу, делу, јер шта ја уопште имам и да понудим оваквој публици. Убрзо сам на својој кожи искусио да је публика више од онога што сам ја замишљао. Нису присутни само, као сењор Буендија, познавали Маркесове радове наизуст него су у малом прсту имали сва могућна тумачења Габоове књижевности и познавали сваку потанкост из његовог живота. Маркес је био њихов Габо, како су га звали као његови најинтимнији пријатељи.
Најзад, Библиотекар је дао знак за наставак вечери. Присутни су се нагло разгаламили, као да је почео велики школски одмор. Нисам био нимало увређен. Готово ми је лакнуло. Слегнуо сам раменима пут Библиотекара. Он је покушавао да стиша људе који су говорили малтене у један глас. Сви су имали нешто да кажу о Маркесовој причи коју смо управо чули. Разговарали су, надвикивали се, а оно што сам успео да уловим од одломака било је тако зналачки да бих ја морао, са оним што сам смислио да кажем, једино да се покријем ушима, сагнем главу и признам да би моје излагање могло звучати само неуко и простачки неумесно. Немоћан, Библиотекар је убрзо нашао решење. Узвикнуо је: – Е, па добро, почнимо с питањима нашем госту! Између те његове најаве и позива да ме премажу катраном и уваљају у перје, макар у интонацији, није за мене било никакве приметне разлике.
Кренула је лавина питања, али нико ипак није очекивао одговор од мене. Питали су и, у исти мах, сами себи одговарали. Док сам слушао, правећи на лицу израз као да дубоко размишљам шта бих ја рекао, могао сам да закључим необичне ствари о средини у коју сам упао. Знао сам већ, у неку руку, да своје место називају Аракатака, а цео крај Макондо. Сазнао сам и да се свако од њих зове по неком лику из Маркесових романа и прича. И понашају се као ти ликови. Једна од девојака редовно је јела малтер. Извесни Мелкијадес одлично је познавао алхемију и био, ако сам добро схватио, аутор извесних пророчанских пергамената. Био сам забезекнут кад сам разабрао да сви штеде у заједничку касу и онда, сваке треће године, тринаест изабраних међу њима, по веома строгој и поштеној лутрији, путује на ходочашће у Колумбију, у Боготу и даље, у провинцију Магдалена, ка северној колумбијској обали, и ту руту називају „Макондо експрес”. Циљ су, дабоме, Аракатака, село детињства, и права Картахена, родно место. Посећују и Медељин, наркопрестоницу. Донели су одлуку да устроје и касу за Маркесову децу, пошто је, а ја то нисам знао, Маркес ономад био изгледа присиљен да, после неколико деценија опирања, филмска права за романе „Сто година самоће” и „Љубав у доба колере” прода Холивуду, све наводно да би збринуо своју децу. Али, та недостојна трговина по свему судећи још није потврђена. Онда сам начуо, из неких њихових међусобних пребацивања, да су били чак спремни да унајме професионалног убицу у циљу смакнућа Марија Варгаса Љосе, који је и сам велики поштовалац Маркесовог дела, а само зато што су се својевремено, пре тридесет година, у једном од мексичких биоскопа, уз филм о уругвајским спортистима, који су се у Андима претворили у људождере, Габо и Марио, до тада највећи пријатељи, тешко закрвили. Маркес је лупао левом, а Љоса десном руком. Не, у ствари, није било међусобног шамарања. Љоса је седео неколико редова иза Маркеса, а овај је, видевши пријатеља који се вратио из Стокхолма, с груди ваздушне стјуардесе, шведске лепотице, кренуо да га братски загрли. Тај дан је био баш Дан заљубљених. Уместо загрљаја, пала је крв, кажу да је бризнула на све стране. Марио се, ни пет ни шест, устремио шакама на Габоа. Опаучио га је и десницом по левом оку, на којем је одмах искочила шљива, која се у шпанском језику назива црна дудиња, ако сам добро разумео своје домаћине.