Сусрет сенки

Барт га је сада помно посматрао. То као да није Арт, његов пријатељ Арт, говорио. Боја гласа је иста, али су погледи и речи другачији, и тишина је међу њих падала другачија.
„По шумама и брдима, сплет вила и вилењака, а човек слаб и порочан, притајена звер, планинска бујица и гротло вулкана, бескрајно жедан и бескрајно зао, порађа зло, страх и наду у истом тренутку, људи су бића несвесног, играчке ирационалног и тамног, порађају глад и жеђ, умножавају смрт и пропаст, у овој чаури живота, омеђени Библијом, Кураном, светим књигама на свим језицима, звери у људском облику су нарикале и напиле се крви”, низале су се речи, сустизале, и Арт као да је одједном пожурио да негде стигне, или да од нечега утекне.
„Све сам ја то видео, пријатељу, у звездама сам видео, видео сам када и где, видео сам путеве и путање, пратио сам галаксије, и рачунао углове, силазио сам у недоступно и опипао пулс времена и ткиво стварности, констелације, аспекти, непрочитани, затурени списи”, рече и загледа се негде мимо Бартове главе, негде далеко.
„Oдрекао сам се себе, порекао сам сопствено постојање и зашао у гробове да испитам тајне и ослушнем било смрти, да додирнем тачку непостојања и прочитам њен коначни збир”, онда погледа Барта и одмахну руком. „А живот тече, годишња доба долазе и пролазе, биљке се радују и кишама и сунцу. Ја сам им говорио, свима сам говорио, све сам им рекао, али нису веровали, све је записано и тражи свог тумача, све је закључано и тражи кључ и кључара. Могао сам да спасем много људи, могао сам а нисам, нису ми веровали, онда су веровали, али је било касно, онда су се молили и клели, али је било касно, неке нисам могао да спасем.”
„Како си могао да их спасеш, кога?” упита Барт.
„Могао сам да спасем, све оне тамо, и наше и њихове, и децу и жене, и ратнике и свештенике, и крштене и сунећене. Нико ме није слушао тада, нико није хтео да слуша, а ја сам читао из књига и видео збир. Све је записано, све, ко зна да чита”, рече нервозно и баци сажвакану цигарету у пепељару те узе нову из пакле па стаде да је врти међу прстима.
„Закони биологије постоје, моћни и постојани, и они су записани у небеске путање, као и смрт детета, плач мајке, све је записано, ови ратови, ове вашарске, пучке светковине које усуд приређује, наизглед бесмислене, хировите, ови пожари лудила, плесови вампира, пријатељу мој”, рече Арт и преломи нову цигарету, баци филтер у пепељару, па онда издроби дуван у шаци, баци га на столњак па извади другу цигарету из паклице. „Нема слободе, те што ти мислиш, да човек одлучује, па онда да правда побеђује и мир да царује, све је то део тајне, а ја сам тајну спознао!”
„Која, бре, тајна, Арте? Па просте ствари су потребне да се ово чудо исправи, ако икако може. Посао, образовање, материјално благостање које ће обликовати свест људи и дати им наде. Једина је тајна да нема тајне, недостатак основних услова за живот ће увек, од сваког човека направити звер!” рече Барт.
Арт је сада већ нервозно ломио цигарете и померао шољицу кафе, звецкао њоме, загледао је, узимао кашичицу у руку па је враћао на тацну. Барт је то све посматрао док је испијао и другу чашу вина. Време је за њега стало и у том времену су постојали, сада, само њих двојица, Арт и Барт, у тој несрећној кафани, за столом.
„Мани се ти, мој Барте, ужареног срца Балкана, није то за тебе! Бежи међу енциклопедијске и рационалне умове у те твоје електриком осветљене земље одакле су тајне прогнане и где је пијачни кантар постављен за олтар, где је златна кованица светионик у беспућу, а банкар посвећени свештеник”, говорио је Арт јетко као човек који је видео много, превише.
„Oстави се просвећивања Балкана. Тај ти је пут записан у књигама и од тога ти нема спаса, имај то на уму, држ’ се часног крста и крсне славе, поштуј претке и сети се пријатеља који изгибоше за ово мало напаћене, јадне земље, и причај деци о нама овде, какви смо – такви смо, да деца не забораве, да знају где су им корени уплетени, урасли у камен и иловачу с костима предака и фрулом пастира”, заврши, а Барту се све чинило да се Арт присећа неког говора који му сад ту препричава.
„Значи, Арте, зар закони крви и тла да победе, да црквена звона звоне о празницима и да нам попови говоре шта смемо, а шта не смемо да радимо. Зар је то коначни збир, да почнемо опет да се плашимо мрака и усуда? Па трпећемо опет и зулум, и зулумћаре како је вековима већ бивало”, рече Барт, те се наглим покретом руке маши за чашу вина.
„Не, Барте, нисмо ми чопор вукова, узвишени закони духа и небеских висина владају и другачије не може бити док је човека и док је васионе, док је Бога и док је речи Божје, славског колача и мириса тамјана, док је пророка и пророчанства”, рече па застаде за тренутак, „док је мене, гласа судбине, тумача небеског свода, звезданих путања и смисла живљења.”
Дим цигарета у сали постајао је гушћи и светла су постајала све слабија. „Као у позоришту”, помисли Барт, „када сви чекају да се завеса дигне и представа почне.”
Весна је још увек гледала у исту ону тачку на зиду и нервозним покретима приносила цигарету уснама. С времена на време би је одложила у пепељару. Била је то дугачка цигарета марке „марлборо голд”, с јаркоцрвеним ружом за усне на крају белог филтера.
Дуле је потврдно климао главом као да све разуме и као да се са свиме слаже. Окретао је упаљач у левој руци и понекад би се осврнуо око себе и гледао у госте по сали. Десну руку је држао на бутини.
„Близу појаса где му је утока”, помисли Барт па после краће паузе настави разговор.
„Добро, Арте”, рече, све посматрајући Дулета и Весну испод ока да види каква ће бити њихова реакција, нарочито Дулетова, „али у неким реалним, политичким, економским оквирима, каква је будућност овог народа и ове земље?”
Учини му се тада да се Дуле благо тргао и насмешио, тек ивицом усана. Онда је поново повио главу и наставио да врти велики, златни упаљач. Весна је потегла за цигаретом из пепељаре и повукла један нервозан, јак дим.
Арт је седео заваљен у столицу, наслоњен на зид, руку испред себе, у крилу, и гледао је у Барта кроз прорезе очних капака, као орао с висина. Онда је из пакле узео цигарету, принео је уснама и загризао филтер. Стегао га је међу зубима, док је руком гладио црну, коврџаву браду.
„Реални оквири”, иронично понови Арт, „то ти је реторика те западне, материјалистичке, душождерачке цивилизације.” Па онда настави: „Да ја теби нешто кажем, ниси ти случајно тамо отишао, Барте, није то било случајно, нити твоја слободна воља. Нисмо случајно ни ти и ја овде, ове ноћи, за овим столом, у овој кафани, окружени баш овим светлима и бојама. Неко се одрекао много тога да би нама приуштио и овакав живот. Сви смо ми послати с неке оранице у школе, у библиотеке, генерације су копале земљу и тукле се са Турцима и хајдуцима, орале, тањирале, плевиле, желе, брале, садиле, намиривале стоку и умирале да би ти, Барт, читао књиге, да бих ја, Арт, читао звезде, да бисмо им ми одговорили на питања, одгонетнули тајне, у ноћи поред ватре уз пуцкетање дрвета и сјај жара, да бисмо направили друмове кроз шуме и планине, мостове преко река, и утрли стазе кроз незнање, заблуде, страхопоштовање, и ослободили ову земљу зулума и зулумћара, беде, предрасуда и страха.”
„Арте, нисам ја дошао овде да ми ти држиш предавања и солиш памет”, прекиде га сад Барт, скоро вичући.
Дуле је престао да врти упаљач у руци и погледао је у Барта. Весна је и даље гледала у удаљену тачку, с упаљеном цигаретом у руци. За суседним столовима се неколико глава окренуло и жамор као да се за тренутак стишао.
„Ко теби уосталом даје за право да се у све то мешаш? Којом си ти то интервенцијом свевишњег постао тумач вечности и божанских атрибута, чувар тајни и господар живота и смрти? Да ниси постао тамничар људи у овом лудилу и мраку, да ниси можда себе ставио испред других и сам себе прогласио за пророка, да ниси искористио бол и несрећу људи да се дочепаш пара, хлеба, положаја и привилегија у овој тужној и напуштеној авлији? Причаш ми о судбини, у земљи и у време када се од тебе, тумача свемира и још неколицине суседних галаксија и паралелних времена, не може хороскоп добити за локалну валуту! Немачким маркама човек плаћа да би сазнао када ће и где да умре! Па има ли светиња више, има ли више каквог домаћинског, ако већ не и интелектуалног поштења? Има ли храбрости ко овде да устане против ове мождане стеге од које су све мислеће главе више попуцале, расцопале се ко бундеве бачене пред свиње! А у целом том тужном водвиљу која је твоја улога? Ти свиња ниси и бундевама се не храниш. Јеси ли свињар, касапин? Који си и зашто? Па сећаш ли се Би Би Кинга и Мади Вотерса и Хендрикса, Достојевског и Џона Форда, па о чему су они говорили ако не о слободи мисли, о људима који удахну ваздух пуним плућима, који се некада, негде, боре за парче неке мале истине и правде, врло мале, врло људске и у тој узалудности и муци племените и, ето, нек ти буде, узвишене! Има ли већег подвига но боговима украсти ватре и донети је људима, има ли већег подвига од начињеног да људе дарива, да им се пећине и мисли осветле, да схвате смисао времена и проток вода и геометрију лета птице!”
Дуле је и наставио да окреће упаљач и Весна је повукла дим из цигарете. Арт је гледао преда се, мирним, скоро резигнираним очима. Онда је подигао поглед и рекао: „Није то случајно, мој Барте, да ти отац каже иди сине, да ти мајка каже иди сине, да ти брат каже иди брате! Они су остали на прагу, да се огњиште не угаси, да се име не сатре, да се слава слави и да се мртви и живи сретну и испоштују, и да се изразговарају, да се крв сачува.” Настављао је Арт, а из њега као да је река речи почела да куља: „Иди брате, иди сине, љуби га мајка, тако је било, Барте, али ти то и не знаш јер ти то нико од њих неће рећи, нико ти неће рећи да је твој Радован први отишао с војском да брани Братунац и Српску, први је узео дедину пушку из подрума и отишао у шуму да сретне Турке, исто као и његов отац што је радио, и отац његовог оца пре њега, од памтивека је тако бивало. Милоша је послао да води посао, мајку ти је послао да обиђе сестру у Ваљеву, у безбедну Србију, тебе је у школе послао у Београд, код стрица преко Дрине и планина, далеко, да те никада ниједан од тих проклетих муџахедина и не види, а камоли да може да ти науди. Има томе разлога, Барте, много разлога, нада не сме да умре, никада, нигде не дозволи да ти нада умре, да се претвориш у мумију, да ти кости труле и месо се у прах претвара, да као авет ходаш светом, без наде, без жеље, без воље, без снаге, никада то не дозволи, јер су они сви све своје наде у тебе положили!”
„Арте, ја сам слободном вољом, сопственом слободном вољом и својом одлуком отишао где сам отишао и радио шта сам радио”, рече Барт, тихо, „ја сносим последице својих чињења и нечињења!”
„Да, сносиш, сносиш”, наизглед се сложио Арт, „мислиш да си ти сам почетак и крај свега, мера свих ствари. Доћи ће дан, Барте, не брини за то, дан ће доћи када ће ти се глас из утробе твоје сопствене обзнанити, нико неће куцати на твоја врата, гледаћеш своју децу како расту, и унуке, и тај глас ће ти рећи, Барте, не заборави нас, уради нешто за нас, и неће то бити твоја великодушност, не буди толико охол, биће то твоја дужност и ти ћеш то знати пре свих других, да то крв дозива, Барте, твоја крв, кроз векове дозива, од поколења до поколења, знаћеш да је час дошао, да је тај дан свануо када ћеш ти, Барте, моћи да се ослободиш тог највећег терета и учиниш за своју децу, за своје људе, за своје парче груде, оно што су генерације чиниле за тебе, одрицале се и у одрицању налазиле смисао живота, љубав и веру у реч Божју, сина Божјег, са надом и уверењем да се одрицањем стиче духовно благостање, загледани у себе, у тај бескрајни унутарњи хоризонт доброте и нежности”, рече, па застаде за тренутак, с поломљеном цигаретом у руци, звецкајући празном шољицом за кафу.
„Запамти, Барте, доћи ће и тај дан, без речи, без молитве, без гласа. Само поглед, само додир, само дашак ветра, и знаћеш, препознаћеш дубину бивства, знаћеш, када нико други неће знати, видећеш, кад ће други код очију бити заслепљени, ти ћеш видети, и онда ће ти збир звезданих путања и Исусове љубави бити ослонац и путоказ у ноћи, знаћеш, када зора заруди, када се небо пред тобом отвори, да је тај дан дошао.”
„Шта причаш? Чији то глас из тебе проговара, из којих ти то књига говориш, којим се ти то олтарима клањаш и чије слово проповедаш?” пресече га Барт.
„Из којих књига ја теби говорим? Зар треба да се крећем трагом филозофа и зацртаних, затворених кругова? Не, буразеру, ја свакодневно пролазим кроз кукурузна поља, ливаде и шуме, распитујем се о путевима, стазама, богазама и годишњим добима код вила и вилењака, пратим трагове звери и ослушкујем глас сове и ветра који милује гране. Ја се за трен ока враћам у прапостојбине Словена, у време пре филозофа и филозофије, пре Буде, Исуса и Мухамеда! Враћам се међу крваве жртвене олтаре, када није било камених храмова и исписаних светих папируса, претварам се у зрно песка поред мора, у камен, ватру и ништавило! Разговарам са морима и облацима. Живот одавно више није ни игра ни плес. Улог је велик и још већи, највећи! Није ово шаховска табла, нема фигура и нема потеза уназад, нема повратка. А за мене”, рече Арт, и заустави се у пола реченице дробећи цигарету у шаци, снажној, великој шаци, „за мене, брате, нема више ни напред. Мало, готово ништа је остало од живота испред мене! Ја сам већ део усуда, прошлост и тама, заборав!”
Oнда је Арт спустио главу и прошапутао једва чујно: „Дани су ми нанизани, на краткој бројаници, све црњи и црњи, све краћи и краћи.”
Барт је седео заваљен у столицу. Десна рука му је била обавијена око празне, црвенкасте чаше. Гледао је у Арта, само у Арта, кроз Арта, заборавивши на беле столњаке, украсно цвеће, келнере с лептир машнама, даме и бисерне и златне огрлице, на листер одела, на пригушена светла и шапате и звонки смех који је с времена на време одјекивао салом. Окретао је чашу. Онда је поново окретао чашу све мислећи да чаша већ окреће њега и да се планета зауставила, на неком другом месту, неке друге године.