Сусрет сенки

„Неће њихове куле остати да стоје, не бој се, Барте”, настави Арт, „симболи бога Мамона, светиње тог себичног индивидуализма, биће бачени у прашину и коњи ће их развући на све четири стране света, те рашчеречене патрљке, остатке наказног, противприродног, блудног поретка без визије и душе. Доћи ће другачији, бољи ратници који ће вредети више од сопственог живота, сићи ће из пећина и улити се у канализације и подземне пролазе, пузаће испод градова и растерати пацове, излиће се на тргове и улице, подићи ће барјаке, уз крике и плес попут дервиша у трансу, да жртве на олтар положе, ножем и зубима, крвљу и мајчиним млеком. Немоћ бескрајне ароганције, очај и крик охолих и моћних, империје се руше и претварају у пепео заборава, ван историје у ново доба духовних висина, ван историје и календара. А ти се, Барте, дозови мојих речи, када неба нестане, када се воде дигну, знаћеш да је књига судбине прочитана и да ти је сутрашњица казана, да је твоја зла коб посејана у таласима и утроби земљиној. Погледај тада пут истока, где се свака зора рађа, сети се речи пророка. Из твог села, да, но ипак, ништа мање пророка!”
Арт се био налактио на сто, држећи издробљене цигарете у шаци. Онда се пренуо, отворио шаку и истресао дуван и папир на бели, уштиркани чаршав.
Црвена хаљина се тада изненада, тако се учинило Барту, нагнула ка њему. Ставила му је руку на раме и Арт се приближио да боље чује. Црвена хаљина му је нешто шапнула, нешто кратко, па се онда вратила назад и завалила у столицу, радознало посматрајући Барта.
„Треба да идемо”, рекао је Арт.
„Ајмо”, рекао је Барт.
Све четворо су устали од стола истовремено, као по команди.
„Је л’ би могао да платиш рачун?” рекао је Арт.
Барт је одмах схватио да се то односи на њега. „Да, платићу ја рачун”, рекао је и покретом руке позвао келнера.
Изашли су на улицу у тишини. Плочник је био влажан и улица пуста. Њихови су кораци одјекивали, сустизали се и губили у неравномерним ритмовима.
Арт је ходао равномерним корацима, ногу пред ногу. Весна га је ухватила под руку. Небоплави капут и црна, изгужвана јакна. Барт је ишао за њима док је Дуле већ стигао да извади кључ и стави га у браву аутомобила.
Тада се Арт окренуо према Барту и рекао: „Требају ми паре!”
Барт је застао у ходу: „Колико пара?”
„Требају ми оне, паре”, рекао је Арт.
„Па немам сад код себе, што ми ниси раније рекао”, почео је да се брани Барт, „па овде у банкама не могу да се подигну паре!”
„Не”, рече Арт, „требају ми те паре сад и овде, колико имаш код себе?”
„Па имам све што сам донео, једно хиљаду марака!”
„Дај ми”, рече Арт, „требају ми!”
„Али то ми је све што имам овде, понео сам да и мајци оставим део”, покушавао је да преговара Барт.
„Не”, био је одлучан Арт, „када је теби била потребна помоћ ја сам ти помогао, сада је ред на тебе!”
Стајали су насред тог црног, влажног коловоза. Барт извади новчаник из задњег џепа панталона и пружи Арту свежањ новчаница који овај спремно и без речи узе.
„Као да му се руке тресу”, помислио је Барт. Онда су сели у кола и у тишини кренули.
Док су се спуштали Улицом 14. децембра, Барт замоли Дулета да га само остави на Славији. Дуле се, по први пут, окренуо лицем према Барту и рекао да није никакав проблем да га одвезе кући, где год да је.
„Не, хвала”, рекао је Барт док му је кнедла застајала у грлу, „на Славији ће бити сасвим у реду!”
Арт је ћутао и гледао право испред себе, у руци је стискао издробљену цигарету.
Када су стигли на Славију, Дуле је зауставио аутомобил и Арт је изашао да пусти Барта.
Стали су ту, поред аутомобила, један испред другог. Знали су обојица да је то била само још једна глува, безначајна ноћ када је Арт пружио руку и рекао: „Збогом!”
„Збогом”, рекао је Барт и прихватио руку.
Oнда се Арт вратио у кола и отишао, Барт се сећа.
Још увек се сећа, и дан данас, како је сео на ивицу плочника те ноћи, на Славији, и како је заплакао. Да, како је заплакао први пут, те ноћи, после много година.