У тајном манастиру
малени звоник
где св. Димитрије,
св. Јован и хајдук Станко
бацају камена с рамена.

Веома су гласни
па се чују њихови
унутрашњи гласи.

Врт манастира
скрива дрво лимуна
са формираним плодовима.

Овде крепим себе
пре повратка
у нешто апсолутно.

Пешчаник

Морепловац у сну шкрипи зубима.
Над водом заборав ствара мехурове.
Мудре жене слика у виду водоника
отвара небо у касно бронзано доба.

Након уговореног знака гром руши дрво.
Не тражим погледом већ свицем Тиберија.
Помичем завесу или постајем сведок:
када се небеса отворе да полетим унакрст.

Авионско писмо

Гледам из аутомобила
то насеље у брду.
То је управо оно насеље
у коме бих провео остатак живота:
дрвене куће, мала продавница,
два киоска, железничка станица у стени,
далеководи, антене, четинари и језеро.
Тишина је овде укомпонована,
зато је тако потпуна.
Насеље је чисто као да је недеља.
Испред једне куће
чији горњи прозори
гледају у звезде –
застао је поштар.
Вади авионско писмо
у коме засигурно пише
како неком ко је далеко
недостаје све ово.
Писмо преузима девојка,
извесно узбуђена,
која ће га читати
под светлошћу звезда.

Снег Вука Исаковича

Никада неће покрити снег
побожни, убоге трагове прогнане,
бескрајни плави круг слика збегова,
мртви се разрачунавају на дивљим
травама роњеним у Морави, док над
врбаком спава крвави свод.

Као покошена ливада пролетна,
липа столетна, овуда се пролазило,
везан руб хаљине на грани,
пролазило више пута док се већ
одвила златна нит, ко смрзнута,
шљивици марширају поред ње.

Раскрсница, коњаник очекује
чудотворку, да просеје поворку.
Шкрте требињске смокве тек кажу
да је близу њих море, а да је пред њима
неумитни снег густ као јата лабудова.
Голуб писмоноша долетео из долова
истреса из крила шаку олова.

Јутро после

За М.

Миришем надреалистичко цвеће
Постмодерни пас лаје у дворишту
Хиперреализам у саобраћају
Суматраистичка кафа и кроасан
А њена барокна рука
А њена барокна рука
А њена барокна рука
То је више од ренесансе