04.
Горан Лабудовић

Светом Сави

У тајном манастиру
малени звоник
где св. Димитрије,
св. Јован и хајдук Станко
бацају камена с рамена.

Веома су гласни
па се чују њихови
унутрашњи гласи.

Врт манастира
скрива дрво лимуна
са формираним плодовима.

Овде крепим себе
пре повратка
у нешто апсолутно.

Пешчаник

Морепловац у сну шкрипи зубима.
Над водом заборав ствара мехурове.
Мудре жене слика у виду водоника
отвара небо у касно бронзано доба.

Након уговореног знака гром руши дрво.
Не тражим погледом већ свицем Тиберија.
Помичем завесу или постајем сведок:
када се небеса отворе да полетим унакрст.

Авионско писмо

Гледам из аутомобила
то насеље у брду.
То је управо оно насеље
у коме бих провео остатак живота:
дрвене куће, мала продавница,
два киоска, железничка станица у стени,
далеководи, антене, четинари и језеро.
Тишина је овде укомпонована,
зато је тако потпуна.
Насеље је чисто као да је недеља.
Испред једне куће
чији горњи прозори
гледају у звезде –
застао је поштар.
Вади авионско писмо
у коме засигурно пише
како неком ко је далеко
недостаје све ово.
Писмо преузима девојка,
извесно узбуђена,
која ће га читати
под светлошћу звезда.

Снег Вука Исаковича

Никада неће покрити снег
побожни, убоге трагове прогнане,
бескрајни плави круг слика збегова,
мртви се разрачунавају на дивљим
травама роњеним у Морави, док над
врбаком спава крвави свод.

Као покошена ливада пролетна,
липа столетна, овуда се пролазило,
везан руб хаљине на грани,
пролазило више пута док се већ
одвила златна нит, ко смрзнута,
шљивици марширају поред ње.

Раскрсница, коњаник очекује
чудотворку, да просеје поворку.
Шкрте требињске смокве тек кажу
да је близу њих море, а да је пред њима
неумитни снег густ као јата лабудова.
Голуб писмоноша долетео из долова
истреса из крила шаку олова.

Јутро после

За М.

Миришем надреалистичко цвеће
Постмодерни пас лаје у дворишту
Хиперреализам у саобраћају
Суматраистичка кафа и кроасан
А њена барокна рука
А њена барокна рука
А њена барокна рука
То је више од ренесансе

Слични текстови


Бела Tукадруз
Змија бела као снег

Петар Милатовић Острошки
Хиландарска беседа

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2024