Редакција
Владан Кузмановић
Поезија других средстава у новом веку
Интервју са Меџорли Перлоф, фебруара 2020.
Објавили сте „Неоригиналног генија: Поезија других средстава у новом веку“. Како бисте дефинисали „неоригиналног генија“?
МПГ. Израз “неоригинални гениј” је, наравно, ироничан. Мислио сам на то да неко може бити „гениј“ чак и кад је сав језик у нечијем делу преузет однекуд – „неооригиналан“. Генијалност није нужно ствар измишљања завере ликова или језика, већ правилних избора.
Редакција
Vladan Kuzmanovć
Poetry by Other Means in the New Century
Interview with Majorie Perloff, Feb 2020.
1.You published Unoriginal Genius: Poetry by Other Means in the New Century your response. How would you define “unoriginal genius”?
1.MPG. The phrase “unoriginal genius” is, of course, ironic. What I meant was that one could be a “genius” even when all the language in one’s work was taken from elsewhere—was “unoriginal.” Genius is not necessarily a matter of inventing a plot or characters or language but of making the right choices.
Редакција
Анђелко Заблаћански
Глушци, Мачва
КАД СВЕ ПРОЂЕ
Не знам. Не знам шта је љубав, не знам шта је суштина среће, а живео сам, тада сам мислио пуним плућима. Увек окружен пријатељима и лепим женама веровао сам да је то оно што човека чини човеком. А ево, сад сам сам, сам као стари пањ у својој седамдесет и четвртој години живота. Нигде друга, нигде пријатеља. Никог. Седим и гледам шаренило корица књига поређаних на полицама окаченим на сва четири зида моје радне собе. Гледам и паде ми на ум да је Црњански негде записао како се права пријатељства рађају само у детињству и раној младости, а да су у каснијем добу ретка и једино могућа у затвору или рату. Паметни наш Милоше, како ме својом суровом искреношћу дозиваш памети. Зато сам одбачен и сам, јер мој школски друг Јован Рашовић, кроз цело наше школовање – од основне, преко гимназије и студија књижевности (додуше, ја само до краја друге године кад се пребацих на Војну академију), погибе у својој четрдесет трећој, ни крив ни дужан, на пешаком прелазу док је имао зелено светло. Покоси га нека пијандура и то таман кад је спремао треће издање свог романа Ветрокази у души. Таман кад су га прихватии и критика у читаоци. Кад је коначно својој деци могао гледати у очи као отац који вреди, кога не пљује свака шуша.
Редакција
Радомир Батуран
Торонто
Писмо драгој браћи и сестрама по крви и Христу и недрагим последњим срамотницима
Христос васкрсе!
У српком народ има изреку: ”Брат је мио које вере био”. Кроз цео свој живот сам поштовао, и данас поштујем, ову народну мудрост и о њу се нисам огрешио. Живим у мултиетничкој земљи и немам проблема с поштовањем разлика и било које вере и нације, али имам када се оне спроводе и намећу силом по војно-политичким програмима .
Мотиви за ово писмо су вишеструки, као и поводи да га баш сада напишем док чамим у карантину белосветских тровача и сејача страха. Прво, пред Васкрс стиже ми чланак, у прилогу поруке од сарадника, без наслова и имена аутора, али пророчки истинит и стањем ствари потврђен. На крају пише само одредница извора: vestinet.rs. Истовремено ми рекоше, посредством телефона, и браћа по крви и браћа у Христу да ”сад не паметујем кад сам побегао преко океана” кад им рекох да је полицијски час у Србији непотребан јер га нема ни у другим земљама ни у Европи, ни у Америци. Нагласих да је посебно нехуман према генерацији пензионера да им не дају данима ни на сат да изађу да прошетају. То су људи чији су витални органи ослабили па ће их убити некретање. Не, немам ја право да критикујем одлуке државног врха Србије из које сам побегао. Иако сам на све врсте удараца из моје отаџбине научио, повреди ме овакво мишљење ближњих. Заврших разговор смирено, не враћајући се на ову тему, у духу припрема за причешће. Потврди се и трећи мотив да јавно искажем своје мишљење ко је и зашто је ”побегао”. Током Васкршњег поста, захваљујући организационим способностима и прегалаштву свештеника у најстаријој и најмањој српској цркви Светог Саве у Торонту, присуствовли сам недељним литургијама за време Васкршњег поста и причестили, а да смо испоштовали прописе државе Канаде. Пред сами Васкрс Божји промисао и распоред прота удесише да главни спонзор часописа ”Људи говоре” и његов уредник, једини од парохијана, учествоваше у целој литургији, а десетак људи се тог дана и причести. Приложисмо Васкршњи дарак својој цркви јер јој је сада најпотребнији. Наш донатор ме замоли да облетимо све српске цркве у Торонту, сем оне које су још увек у расколу, и манастир у Милтону. Има жељу, а Бог му дао да је својим рукама и памећу поштено заради па може да све српске храмове дарује. Тако и урадисмо. На Ричмонд Хилу служене су две литургије, једну за другом, да би што више људи присуствовало и причестило се, па затекосмо и проту и доста причесника, а у Мисисаги закључана и капија порте. Кажу да нису могли организовати парохијане, а да не прекрше закон државе па су литургију служили без парохијана. У Милтону наш спонзор уручи дарове и садашњем и бившем владици. Они нас домаћински дочекаше и испратише. После сумирања овог васкршњег ходочашћа, пробуди се јарац у мени, који се био примирио за време поста, па завеча: ”Зашто актуелни председник САНУ и патријарх СПЦ одобрише Цару и Царево и Божије па присташе да се забрани верном српском народу да у својим академијама и храмовима прославе Васкрс, а немаше ништа против отварања и полагање венаца у Кући Цвећа?” Би то четврти повод за ово моје јавно обраћање. И кључни и мотив и повод овог мог писма је што ”паде Косово и Метохија шапатом” и поред громогласног кликтања врховника Србије ”5: 0 за Србију!”, ”Не дам Трепчу!”, ”Не дам Газиводе” па даде све.
Редакција
ЈЕФИМИЈА ЂИНОВИЋ:
Докле ћете да кршите Устав? О антисрпској пропаганди на РТС-у
Пре годину дана упутила сам писмо РТС-у, позвала редакцију, отворено се представила и најљубазније замолила у име свих нас Срба родом са Косова и Метохије да нас не вређају, не задају додатни бол и не понижавају тако што приказују филмове у којима Албанци поштују обећану реч, а Срби не, у којима Срби продају своје жртве у виду продаја кућа Шиптарима на Косову и Метохији а онда у кафани наруче -” Ко да ми отме из моје душе Косово” као што је филм ”Споразум” редитеља Предрага Радоњића.
