The oldest Serbian Publishing House – Serbian Literary Cooperative – has recently promoted the book “1244 – A Key to Peace in Europe”, authored by Živadin Jovanović, a former foreign minister of Yugoslavia (1998–2000). Other promotions which followed in Belgrade, Novi Sad, Subotica, and other places in Serbia, have aroused attention and interest for the book among scholars of international relations, security, analysts of contemporary geostrategic tendencies, of the roll of international public law, and of stability and cooperation in the Balkans, and Europe.

I was always lured by the sea.
Even from a young age, I loved the smell of sunscreen and other beach lotions.
That was financially affordable to me at the time. I had a desire to fall in love with the sea, but I was too far away from it. The great distance was standing between us, but even more so, the lack of money in our household. When I stop to think about it, the main obstacle separating us was the discord and lack of love in our family home.

Море ме је одувек привлачило. Још из дечачких дана сам заволео мирисе крема и лосиона за море. То ми је тада било финансијски доступно. Имао сам жељу да заволим и море али сам био далеко од њега. Делила нас је велика дистанца али још више недостатак новца у нашем дому. Када боље размислим, највише нас је делила неслога у нашем породичном дому и недостатак љубави у породици.

У маленој кафани код Михе на Едмондсу већ скоро две године, сваког другог уторка у месецу, окупљају се ванкуверски љубитељи писане речи на језику који још увек постоји под именом србски. То невелико друштво овог јануара одлучило је да тај скуп уприличе не другог уторка већ среде и да га тематски посвете оним писаним књижевним траговима које су оставили у аманет будућим генерацијама ствараоци потекли са територије некадашње југословенске републике Босне и Херцеговине. А повод да се окупе баш тог дана могао се докучити пажљивом анализом календара, како оног секуларног, тако и православног црквеног. Тога дана свој државотворни празник славила је Република Српска, оно што је, игром несретних и сретних околности, остало народу српском западно од реке Дрине да се имају где склонити и преживети још једну од крвавих и рушилачких епизода учитељице историје која је, од памтивека, према њима, својим невиним и наивним штићеницима, испољавала исувише строгоће.

 Прољеће је у велеграду већ било увелико заузело маха, цвијеће по парковима процвјетало и дрвеће пролистало, кад у расвит једног априлског јутра усних свој далеки горски завичај. Као идем путем про велике стране која се, са десне обале ријеке, пење ка шумовитом брду у чијем се подножју, на омањој заравни, налази једно од два сеоска гробље. Ту почивају покољења прохујала с те стране ријеке, док она прохујала с друге стране, почивају на гробљу под западним врлетима. Некада лијепо родно имање, сем кад би у сушним љетима, због недостатка воде, све сагорело, страна којом иђах сад је пустолина, великим дијелом зарасла у лијеске, грабове, јасење и букве које су се одозго с брда спустиле. Некадашњи власник је млад погинуо у једној од грдних погибија посљедњег рата, не оставивши порода иза себе, док се потом његов брат тужан и јадан поскитао по племену. Ни од брвнаре на заравни, као ни од савардака на подињку више ријеке већ одавно није остало ништа, сем гомиле трулатака у трњу и ламутини. Ту близу, гудуром пролази племенски пут којим сам у сну, као толико пута на јави, ходио.