ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ     

Главном и одговорном уреднику часописа «Анали»
професорици Марији Караникић Мирић

Копија
Професору Зорану Мирковићу, доктору правних наука
декану Правног факултета Универзитета у Београду

Поштована колегинице Караникић-Мирић,

Ваше електронско писмо од суботе 15. децембра 2018. године у својству главног и одговорног уредника часописа «Анали» показује висок степен одговорности и културе у руковођењу једним тако важним научним часописом.

Мој чланак «Две цивилизације у Европи» за часопис «Анали» предао сам лично професору Мирку Васиљевићу, јер ми је тако речено у уредништву часописа. Док сам га чекао да му предам чланак чуо сам како у аудиторији одговарају неки студенти на испиту код тог професора. Невероватно висок квалитет одговора тих студената потврђује високо поштовање које гајим према Правном факултету Универзитета у Београду.

Поред Брањева, Кравица 1995. је друго важно сребреничко стратиште које заслужује детаљну обраду и пажњу. То је тако не само из квантитативних разлога, мада је и то значајан чинилац пошто се тврди да је на овом месту, у Земљорадничкој задрузи, било убијено преко 1,000 жртава. Али Кравица је аналитички интересантна у првом реду зато што, за разлику од бројних других локалитета где су се наводно одвијала сребреничка стрељања, али слично Брањеву, за ово место се везује и поприлично материјалних доказа.

Једва да сам познавао тог човека, не сећам се тачно кад смо се упознали, али смо се поздрављали и сретали на београдским улицама, увек размењујући понеку реч о културним догађајима који су били актуелни: без икаквих интереса или обавеза развили смо срдачан однос. Премда лишено блискости, наше познанство није било лишено симпатија, које примећујемо у начину на који нам неко прилази, како нас именује или позива, у некој размени која представља чудну, противречну и топлу људску аритметику.

Ћерка инжењера Фридриха Крикнера, Швајцарца немачког порекла, Лујза, рођена је у Београду 1865. године. Шеснаестогодишња девојка за коју су имућни родитељи имали велике планове лета 1881. године, боравећ породичном летњиковцу у околини Аранђеловца, на балу официра упознаје младог потпоручника Живојина Мишића Са првим тактовима које је засвирао оркестар млади потпоручник Мишић је пришао Кринкеровима, дубоко се поклонио и замолио за дозволу да игра са Лујзом. Девојка је кажу, невољно устала, а ни родитељи нису били одушевљени каваљером. Али, те летње ноћи догодило се не само познанство двоје младих, него и љубав на први поглед. Аргументи да је он сељачки син, да су плате поручника мале, а војници осуђени на непрестано сељакање били су само изговор за кључни аргумент родитеља: то што су Лујза и Живојин различите вере. Ипак, Лујза бежи са Живојином, лишена мираза, и 30. октобра 1884. Године венчавају се у Вазнесењској цркви у Београду. Немица која је узела презиме Мишић постала је мајка шесторо деце. Три сина: Радована, Александра, Војислава и три кћерке: Елеоноре, Олге и Анђелије. Ипак, срећном браку који су створили у прилог не иду и историјске прилике. Живојин, касније и синови, из једног рата иду у други, а ратова је било: Турски, Балкански, Први светски. Лујза дели судбину своје породице и свог народа. Повлачи се са српском војском преко Албаније до Драча 1915. године, када војвода Живојин Мишић са синовима и војском одлази на Крф, она са осталим избеглицама иде у Француску. Две године касније стиже у Солун, пред сам пробој Солунског фронта. Са српском војском враћа се у домовину. Како је рат оставио последице на здравље српског војсковође, Лујза и у миру води нову битку. Одлазе лекарима у Француску, непрестано заједно. Ипак, своју љубав Лујза губи 21. јануара 1921. године. Војвода Мишић умире на њеним рукама.
Наставља живот са децом у родном граду, али убрзо продаје кућу у Београду да би испунила давну Живојинову жељу: у његовом Струганику, испод старе породичне куће гради нову. У тој кући 13. маја 1941, након капитулације југословенске војске Живојинов син, мајор Александар Мишић, и генерал Дража Михаиловић са групом официра који нису прихватили капитулацију оснивају Врховну команду Југословенске војске у отаџбини. У истој кући 19. септембра састали су се Дража и Тито да преговарају. Немачка казнена експедиција неколико дана касније, у походу на Равну гору спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. Лујза тад, из револта из протестанстке прелази у православну веру и узима православну име Магдалена. Њени манири, однос према војводи и деци били су саздани од оног најбољег што је понела из свог германског васпитања и оног стеченог из српске традиције И обичаја. И у најтежим ситуацијама храбрила је супруга и била на његовој страни. Она је мајка херој и жена из добростојеће немачке породице, која је жртвовала све због љубави према српском војводи који ју је заједно са собом одвео у легенду и незаборав. Две фазе њеног живота симолично представљају и две крштенице на зиду музеја у Струганику. На једној пише: „Лујза Крикнер“, на другој: „Магдалена Мишић“. У свакој од њих, Лујза је била одана свом Живојину, њиховој љубави и породици коју су створили. Умрла је у дубокој старости 1956.године

Here We Are on the Open Sea

Here we are on the open sea

In a ritual as the bard spoke

The mirror of the sea in the eye of basalt

Luxurious beauty amongst the clouds

Takes off her clothes lit by the Sun

Gives back the cut with the eyes as sharp as obsidian

In the middle of the sea raised calmed

After all coastal sowings

After the hearvests of love

After all challanges and inlightments

The measure of the sea and the legends.

The Question of Guilt

The time came for ancient books to be paged with bloody stories

about the Acheans who devastated Troy and smashed all the Troyans

and were celebrated after that. But nobody talks about Troy any more. 

Jovan Hristić, Troy

Many a Greek heroes were buried by ritual.

But what shall we do with the smashed Troyans?

What shall we do to make their souls rest in peace?

How shall we save our generations from the curse?

That was the question of a Greek hero while

washing his arms in blood to elbows

As if he boded and knew in advance

What was their doom on the open sea and back at home.

Nobody answered to this burial question

Being betwiched in plunder

No one but Casandra, nobody boded, nobody knew

That with this murderous sin his own punishment evoked.

Even today thirty centuries after

New murderers believe they credit have

And easily take off the chains of guilt –

By memoirs, statements, all these chatters of fall!

As if the thousands of those yesterday smashed

Are the same miserable shadows into oblivion pushed.

How Achilles Falls in Love With Beautiful Penthesilea

Crossed swords rattleing

And the battle took as a much time

As the invincible Achilles can see

How to apply all the skills

Just to be adored by the Greeks

To win once more time!

Omnipotence of a warrior invulnerable

Decides the victory over the virgin.

But at first, her warrior’s armour

All that haze and the skill

Makes Achilles a fool around

Who can’t see to whom death will bring.

When he fiercly assaults with sword

At once of a sudden the beauty slips in her hips,

So brim of her shield lower slips

And her uncovered neck became the target

For Achilles’ sword which cut down

This virginal life to the end!

Barely at that moment so amazed

With her brilliant face Achilles saw what he had done

And all of a sudden he is in love with her whom he killed

Now in front of his feet in death-rattle she falls down.

And Thersites watches Achilles from aside,

Curves his lips and to Achilles mocks.

Hector’s Dream

If there wasn’t such a bitter impelled fight

I’d walk jumping along floraly Hisarlik

Instead with sword and bronze shield;

I’d walk the grass in a sandal light

Holding my little daughter by the hand,

Not to explain her the glory of the war,

Dazzling foam of prey, glance of plume helmet,

But to watch all colours of flower-bouquets instead,

Swallows and other birds to watch,

To open her through horizon the green

Wide enchantments by all the beauties of the world!

Mermaids Lure

Heroes’ thoughts breaking

By the strings of their voices

Everybody’s drunk, bewitched at once

Cut into the pieces by the sharp rocks.

Their throats spread trotting in heroes’ heads

They bubbled foam under the tongue

Their alluring song trembling voices made.

With screaming call-wave

They slink under the skin at once

With their whisper bones’ marrows boiled,

Their song dissolved the muscle tendons

Energy spent in never ending ecstasy

They stirred again unreachable foam

Lusts in whirlpool caught by a dream.

[Translated by Ivana Milankov & M. Magarasevic]