Кратка повест о три Mокрањца

Одакле отпочети повест о Василију Мокрањцу (1923-1984), ака-
демику САНУ, композитору, професору Факултета музичке умет-
ности у Београду, а тек потом и ону о Фондацији Василије Мо-
крањац, основаној недавне 2016. године? Можда, тек на први
поглед занемарујући Витгенштајново упозорење да се “знаци
питања не смештају довољно дубоко”, те ћемо се тој кључној
недостајућој запитаности затим, како је и ред, вратити... Но, у
моментима обележавања тридесет пет година од Василијевог
упокојења (1984-2019), започнимо сећање на њега управо од тог,
мимо свих препрека, ипак оствареног културолошког минимума
дужне пажње и памћења. Концертом Симфонијског оркестра
РТС, 31. октобра 2019, у Коларчевој задужбини, под диригентским
вођством Бојана Суђића, публика је била у прилици да при-
суствује меморабилној музичкој светковини, моно-ауторској ве-
чери симфонијске музике Василија Мокрањца.

Обележавање тридесет пет година од упокојења
Василија Мокрањца (1923-1984), 2019. године
Остварење амбициозног програма Фондације Василије Мокра-
њац, у виду овогодишњег (2019) обележавања тридесетпето-
годишњице упокојења Василија Мокрањца, не би било могуће
у њеном најзначајнијем и најзахтевнијем – крунском делу цело-
вечерњег симфонијског концерта, без институционалне и финан-
сијске потпоре. Након што је такво разумевање изостало прошле
године – те је завршно вече реномираних интерпретатора клавир-
ске музике на премијерном Василије Мокрањац Фесту 2018. –
било добротворни прилог свих пијаниста те осталих уметника,
учесника и суорганизатора, ове године, наишло се на разумевање
надлежних. Минстарство културе Србије подржало је пројект
Фондације Василије Мокрањац, пријављен на редовном конкурсу
намењеном за овогодишње реализације. Тако је Симфонијски
састав РТС-а, на челу са маестром Бојаном Суђићем, недавног
31. октобра (2019) извео избор из симфонијског опуса Василија
Мокрањца – његову Пету симфонију (1978), Поему за клавир
и оркестар (1983), са солистом Ратимиром Мартиновићем за
клавиром, и Свечану увертиру (1962). Мало је таквих концертно
продубљених извођења својих партитура Василије Мокрањац за
живота имао прилике да чује. Један од разлога је и тај што се данас
његов трагизам – боље разуме, како из визуре извођача, тако и
из редова публике. Разлози неспорно темељнији – ауторски и
уметнички – у загонетним су слојевима кондензоване музичке
експресије што сеже до најчистијих дубина Василијевог мисаоно-
музичког универзума. Према речима музиколога Горда-не
Крајачић, Василијево “Из тмине појање”, мокрањчевско-наста-
сијевићевско – “Ни реч, ни стих, ни звук – тугу моју не каза” –
што се из њега отимало као крик – прожело је како изведбу
једноставачне Пете симфоније, тако и Поеме за клавир и оркестар
у рафинираном пијанистичком тумачењу солисте Ратимира
Мартиновића, да би местимично устукнуло пред повременим
непатвореним прозрацима ведрине снажног, “огромног инстру-
менталног набоја мајсторски написане и изведене Свечане увер-
тире Василија Мокрањца.” 1)
Програмом обележавања тридесетпетогодишњице упокојења
Василија Мокрањца, предвиђено је и одржавање ауторске вече-
ри камерне музике, за које се још чека тачан датум и место
одржавања. Затим, почетком децембра очекује се и представљање
компакт диска Целокупног клавирског опуса Василија Мокрањца
у извођењу пијанисте Ратимира Мартиновића, који, подсетимо –
једини има у свом репертоару овако захтеван програм.
Напокон, престижна Галерија САНУ, 24. децембра (2019) би-
ће домаћин пијанисткињи Сањи Бизјак, добитници Дипломе
Фондације Василије Мокрањац, увршћеној у званични програм
доделе признања Међународног такмичења Музичке омладине
2019. године.
Завршни пасус приказа Марије Адамов о завршној вечери
‘54. Мокрањчевих дана’ у Неготину, затвориће на свој начин
круг значења, зрачења и обележавања годишњица – сто пете
од упокојења Стевана Мокрањца и тридесет пете од упокојења
Василијевог. Као бисер потпуно астралне тонске и духовне ле-
поте и изражајности, уздижући се до васионских сфера, склад-
них и проосећаних хармонија и задржаних завршних “уздаха”,
зазвучала је “Вјечнаја памјат” Светлане Максимовић, чије се
премијерно представљање, као композиторкин помен и омаж
њеном професору, великану српске музике двадесетог века,
Василију Мокрањцу, управо савршено надовезало на одломак из
Опела Стевана Мокрањца.

* * *
Постојање три Мокрањца у култури и музичкој баштини Србије
– Стевана, потом његовог синовца Јована, и Јовановог сина Ва-
силија, истакнутих посленика српске музичке уметности – не
престаје да збуњује ни стручњаке из најуже области (музикологе,
историчаре музике, музичке педагоге... ствараоце и извођаче),
а камо ли не мање упућену публику. Осветлимо у најкраћем
њихове личности и улоге у стварању заоставштине уметничке
музике Србије, што се и њиховим деловањем убраја у допринос
Планетарних размера.

Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)
“Забележено је” – подсећа академик Димитрије Стефановић – “да
се први клавир у Београду појавио 1824. године, дакле – само
тридесет две године пре Мокрањчевог рођења. Београдско пе-
вачко друштво основано је 1838. када је увођење четворогласног
хорског црквеног певања у православним црквама у Трсту и Бечу
наишло на анатему Цариградске патријаршије. У Београду је
вишегласно хорско певање почело да се уводи прво на немачком
и француском језику. Шездесетих година [...] [двадесетог] века,
освртали су се у Београду за онима који су носили виолину или
учили музику и називали су их ‘циганима’. А у [исто] то време,
1862. године Корнелије Станковић објавио је у Бечу прво нотно
издање Литургије.” 2)
Родоначелник лозе у настајању, Стеван Стојановић Мокрањац
(1856–1914), био је ренесансно свестрана стваралачка личност.
Рођен у Неготину, у Кнежевини Србији, високошколско образо-
вање стицао је на конзерваторијумима у Минхену, Риму и Лајп-
цигу, богатећи се и искуствима тамошњег развијеног музичког
живота. Интимно пасиониран мелограф са током живота са-
купљених око четристо шездесет записа народних песама, постаје
диригент Београдског певачког друштва (1887), аматерског хора с
којим, довевши га на висок уметнички ниво – прославља српску
музику на гостовањима у градовима Европе и Русије (1893-
1911). Један је од оснивача и директор Српске музичке школе у
Београду (1899, данас – Музичка школа Мокрањац) и предани
учесник у раду Српског гудачког квартета (од оснивања 1889),
првог ансамбла те врсте у Србији. Надахнут композитор, аутор
је Опела у фис-молу (1888), Литургије Светог Јована Златоустог
(1895), Две песме на Велики петак, Акатиста, Тебе Бога хвалим и
Три статије на Велику суботу. Сачинио је и уџбенике црквеног
појања – Осмогласник (1908) и Опште појање. Нашој лаичкој
јавности, Стеван Стојановић Мокрањац најпознатији је до данас
по својих јединствених петнаест Руковети, што се сматрају
каменом темељцем српске уметничке музике.
Велики, готово несамерљив пут прешао је први Мокрањац, да
будућност српске уметничке музике измести из средине богате
само аматерском љубављу – у већу извесност њеним просвећеним,
професионалним бављењем. Попутнина Стеванова на том путе-
шествију, што за њим оста и као вечит траг – беше тек “Мело-
дија, као срма, као најчистији извор горски. Ниједне немоћи
ни [...] [уметничке недоречености] у њој. Та је мелодија, неспорно
народна, готово граждански млада, заводљива и знатижељна.
Она се пробија у слатко и племенито забрањено, то је она Сербија
што се из крвавих мука пела новим вредностим у сусрет, не
заборављајући клепала Атоса, трпељивост и молитвено надахну-
_________________________
1) Гордана Крајачић, “Вече Василија Мокрањца”, Политика број 38068
година CXVI Београд, уторак 5. новембар 2019, 'Култура', стр. 12.
2) Академик Димитрије Стефановић, музиколог, “[Беседа на отварању]
XIV Мокрањчевих дана (1979)”, Баштиник – Годишњак Историјског
архива у Неготину (Неготин: Историјски архив, 2006), 41.