Кратка повест о три Mокрањца

ће хиландарског братства, непомирљивост Есфингена. Кијевска
звона над пирговима Пантелејмона. Ту мелодију Мокрањац је
чуо, записао, кројио, уносио у њу своја искуства, своју ноћ, своју
тајну, знање о Вери, мисао о свету.” 3)
Део је породичног памћења да се два дана пред смрт, 26.
септембра 1914. године, Стеван Стојановић Мокрањац од живота
опрашта, певајући са вољеном супругом Маријом, ћерком сликара
Уроша Предића, великог Стевановог пријатеља, и са њиховим
петнаестогодишњим сином Момчилом – “Радујсја невесто.”
Стогодишњица упокојења Стевана Стојановића Мокрањца,
28. септембра 2014. пала је у сâм недељни дан. Композитору у част,
у београдском Храму Светог Саве на Врачару, одржана је Света
Архијерејска Литургија и Опело, коју је служио епископ Арсеније
Главчић (тада викарни епископ топлички) уз учешће хиљаду
певача 4) хорова београдских и српских православних храмова из
Србије и окружења. У Богослужбеном делу, уз помоћне диригенте
за сваку од четри основне хорске групе гласова (сопран, алт, тенор
и бас), хором што је бројао и преко хиљаду певача, дириговао је са
грађевинског крана (тада још увек) у Храму, маестро Бојан Суђић –
прво Мокрањчеву Литургију Светог Јована Златоустог, а потом
и Мокрањчево Опело. После службе, на којој сам певала у групи
првих сопрана, била сам и међу позванима за мало обраћање
епископа Арсенија и маестра Суђића – учесницима– хористима.
Захвални смо на искрености епископу Арсенију који је рекао да је
већ од вечерње пробе с хором био под тремом, јер – никад раније
није саслуживао уз тако огроман хор. Заиста, већ прво пробно,
суботње здружено-хорско Амин, запрепастило је и саме певаче,
од тог тренутка све до једног свесне да учествују у нечем – на
овом свету и најдаље од овог света... Тада нам је тек дошла на
ум мисао, да заправо – ни таква прилика, нити такав хор, никад,
нигде раније није постојао. У доба Византије – појали су само
монаси и свештеници. Женски гласови у Цркви нису постојали...
Осврт свремене музичке јавности достојан Стевана Стоја-
новића Мокрањца, у лику реномираног диригента Бојана Суђића
приликом Беседе на отварању овогодишњих ‘54. Мокрањчевих
музичких свечаности’ (2019), у елиптице словенске антитезе
поставља симболичко питање – “Шта то чини Мокрањца то-
лико великим и његово дело толико живим и после сто пет
година од смрт? Чиме је заслужио да се у његову част већ
педесет четири године одржава Фестивал у Неготину, а да тај
град, као ниједан у Србији, бива у целини прожет музиком и
дхом овог великана?” Маестро Суђић потом сâм и одговара
“Кроз Мокрањца и [Корнелија] Станковића [1831-1865] народ
памти и прославља сопствени дух, традицију, историју, таленат,
сузе и преображај. Свака песма, од незнаног народног аутора,
филтрирана и брушена небројеним певачима и појцима, добила
је кроз Мокрањца свој оквир и ново рухо, у темперованом
систему и маестралној хармонизацији. Мокрањац је свестан да се
наша музичка традиција често не може решити дуром и молом,
[те неретко] размишља [и] о старим, односно грчким тонским
родовима, али је решен да свету, односно Европи, представи
формирану “музикалну граматику по којој наш народ пева и
свира”, све у тежњи утемељења српске уметничке музике као
достојног представника српске културе, равноправне у друштву
осталих европских народа. [...] Нека се традиција Мокрањчевих
дана у Неготину, као трајног чувара нашег идентитета, настави
На Многаја Љета!” 5)

Јован Мокрањац (1888-1956),
први дипломирани виолончелист Србије
Јован Мокрањац (1888-1956), син је Василија, рођеног брата Сте-
вана Стојановића Мокрањца. Оставши рано без оца који се
превремено упокојио, Јован не бива препуштен на бригу само
мајци-удовици, већ постаје Стеванов штићеник, какав је био
и обичај у тадашњој Србији што је чувала честитост и образ
као темељне етичке вредности, а уз њих настојала да оствари
надградњу највишег образовања, те тиме и своје заслужено
место у просвећеном свету. Стеван, дакле, уочивши Јованов
велики музички таленат и његову љубав према музици, упућује
га да прво заврши нешто чиме ће осигурати егзистенцију, тако
да Јован дипломира Трговачку академију, а потом га школује
управо на Минхенском конзерваторјиуму, који је стицајем окол-
ности сâм био принуђен да напусти 1883. године. По успешном
дипломирању виолончела и повратку у Краљевину Србију, Јован
Мокрањац постаје предавач Српске музичке школе (данас –
Музичка школа Мокрањац). Избијањем Првог светског рата, бу-
дући високобразован – Јован је изузет из војне обавезе, али
се уписује у српске добровољце и пролази голготу пешачког
повлачења српске војске кроз Албанију у зиму 1915. и почетком
1916. године. После опоравка на Крфу, Јован бива враћен у Београд,
а по окончању рата, једно време је у државној служби, услед
недостатка образованог кадра – вицегувернер банке у Сарајеву,
но враћа се убрзо у Београд где постаје солист оркестра Опере
Народног позоришта и доцент Музичке академије, а касније и
један од оснивача Симфонијског оркестра Радио Београда (1937).
Своје животно концертно и педагошко искуство у музицирању на
виолончелу, Јован Мокрањац убличио је у Виолончелометодику,
коју су изузетно похвалили чувени виолончелисти и професори
виолончела – Андре Навара (André-Nicolas Navarra, 1911-1988) и
Пјер Фурније (Pierre Fournier, 1906-1986). Но, нажалост, Јован је
преминуо у навечерје своје и крсне Славе Мокрањаца – Светог
Николе, 18. децембра 1956. године, не успевши да на угледном
Московском конзерваторијуму, на позив професора Сергија
Кришевицког – представи своју Виолончелометодику.

Василије Мокрањац (1923-1984), академик Сану, композитор
уметничке музике, професор композиције и оркестрације
Музичке академије/ФМУ у Београду
Василије Мокрањац, рођен је 1923, годину дана после своје
сестре Данице (1922-1992), и одрастали су у породици где су оба
родитеља били виолончелисти, како њихов отац Јован, тако и
мати, рођена Пражанка – Ема Дубска (дипломирала на Прашком
конзерваторијуму), по удаји, Јелена Мокрањац (1896-1984). После
релативно безбрижних година пре избијања Другог светског
рата – током којих је, подразумевано, највећи део ваншколског
времена проводио за виолончелом... за Василија нарочито наи-
лазе године и декаде све тежих искушења – понекад видљивих у
лицу опште немаштине што је задесила ратом унесрећен Београд,
а посебно његово предратно грађанство. Као београдско дете
бива мобилисан за Сремски фронт, где је после регрутације
прераспоређен у Хор Иво Лола Рибар, који је у позадини
Фронта одржавао наступе ради бодрења голоруке деце послате
у изгинуће. Дотад немирне и бунтовне природе, Василије, с
дубоким искуством апсурда али и свешћу да је пуким чудом
преживео, уписује Музичку академију у Београду, где већ
током студија постаје познат у музичким круговима – како по
апсолутном слуху, огромном таленту и преданости раду, тако и
по несвакидашњој повучености у себе. Дипломира прво клавир
у класи Емила Хајека (1886-1974) 1948. године, а три године потом
(1951) и композицију у класи Станојла Рајичића (1910-2000).
Василије Мокрањац (1923-1984), композитор, академик САНУ
и престижан педагог, сматра се највећим српским симфо-
ничарем, 6) чије је нуминозно стваралаштво оставило упечатљив
траг у уметничкој музици, не само наших простора. Висока со-
фистицираност, дубина израза и изворност сопственог музичког
језика – само су неке од одлика музике Василија Мокрањца.
Већ његов дипломски рад, Драматична увертира (1950) део
је репертоара једнако до данас извођених композиција. Сим-
фонијска дела која је потом компоновао су (хронолошким ре-
дом) – Прва симфонија (1961), Свечана увертира (1962), Друга
симфонија (1965), Трећа симфонија (1967), Концертна увертира
(1969), Четврта симфонија (1972), Лирска поема (1974), Пета
симфонија (1978) и Поема за клавир и оркестар (1983). Према
сублимацији уметничког поступка и сензибилитета Василија
Мокрањца из пера музиколога др Марије Ковач, у Мокрањчевој
музици “драматичност конкретних животних ситуација транс-
формисана је у латентну драматику апстрактног, у исповедну
_________________________
3) Светислав Божић, композитор, „[Беседа на отварању] XXXVI
Мокрањчевих дана (2001)“, Баштиник – Годишњак Историјског
архива у Неготину (Неготин: Историјски архив, 2006), 122.
4) https://www.dnevno.rs/ufokusu/kultura/liturgija-uz-glasove-1000-pevaca
-iz-cele-srbije-u-cast-stevana-mokranjca/
5) Бојан Суђић, “'Мокрањчеви дани' по педесет четврти пут, БЕСЕДА”,
[необјављено, примерак беседе добијен љубаношћу аутора] Неготин,
14. септембар 2019. године.
6) За више видети у Др Марија Ковач, Симфонијска музика Василија
Мокрањца [Докторска дисертација] (Београд: Удружење композитора
Србије, 1974).