Кратка повест о три Mокрањца

снагу уметника и философа који своје најтананије мисли претаче
из трагичних дубина у просветљене хоризонте, тражећи излаз из
круга својих опсесија – подсвесних опсесија читавог човечанства.” 7)
Концертантна дела Василија Мокрањца, сазревала су и ком-
понована у доследном уметничком кључу, то су Кончертино за
клавир, гудачки оркестар и две харфе (1958) и Концертантна
музика за клавир и оркестар (1976), док камерни опус чине
Гудачки квартет, д-мол (1949), Соната за виолину и клавир,
г-мол (1952), Стара песма и игра за виолину и клавир (1952) и њен
транскрипт – Стара песма и игра за виолончело и клавир, затим
Платани, Свита за три флауте, харфу, вибрафон, клавир и
челесту (1965), Симфонијета за гудаче (1969) и Дивертименто за
гудаче. Солистичка музика временски готово омеђује целокупан
ствралачки век Василија Мокрњца – Менует, Ц-дур за харфу
компоновао је 1949. године, а опроштајни Preludio (Песма), Д-дур
за кларинет 1984. године, када је, само неколико месеци по смрти
своје мајке Еме-Јелене и сâм напустио овај свет.
Једнаковредан и самосвојан у Планетарним размерама јесте
и упоредни – клавирски опус Василија Мокрањца 8) настајао у
четрдесетогодишњем периоду, од Menuetta (1944) до Прелудијума,
г-мол (1984), и корпусом композиција – Соната, фис-мол (1947),
Тема са варијацијама (1947), Етиде – б-мол, Г-дур, е-мол, цис-мол,
ф-мол и гис-мол (1951-1952), затим Сонатина, а-мол (1953), Сонатина,
Ц-дур (1954), Фрагменти, свита (1956), Шест игара (1950-1957),
Intime, свита (1973), Одјеци, свита (1973) и Пет прелудијума (1975).
Све клавирске нумере изузетно су интерпретативно захтевне,
будући да је Василије Мокрањац као пијанистички образован –
истраживао изражајне границе самог инструмента, а упоредо и
извођачке. Тако, свите – Фрагменти, Intime и Одјеци захтевају
праву виртуозност, не тек у техничком смислу, већ и у мисаоно-
философским димензијама и емотивним распонима. Плејада
наших пијаниста што су још за живота Василија Мокрањца
изводили његове композиције постављајући темеље разумевања
будућој музичкој грађевини што ће расти с временом – од Олге
Јовановић, Душана Трбојевића, Зорице Димитријевић Стошић и
Лизе Шуице, преко Невене Поповић, Рите Кинке, Марине Милић
и Пирса Лејна – предала је узорно млађим нараштајима неписан
извођачки аманет даљег музицирања и интерпретативног про-
дубљивања Василијевог клавирског опуса.
Укупно фактографију стваралаштва Василија Мокрањца чи-
не још три вокалне нумере за глас и клавир, уз дела примењене
музике – једанаест партитура за позоришне комаде, шест за
радио-драме, две за телевизијске драме те пет целина за реситале
поезије, употпуњене и двема филмским музикама, за филмове
Невесињска пушка (1963) и Марш на Дрину (1964).

Стање музичке заоставштине Василија Мокрањца
Неспорна је срећна околност релативно честе извођености ком-
позиција Василија Мокрањца – и после његове преране, трагичне
смрти 1984. године, нарочито с обзиром на кризне прилике по-
горшања положаја државе Србије и њене културе, што је кул-
минирало бомбардовањем Београда и Србије 1999. године, по
чијем се окончању кризни период – има се такав утисак – није
никад у потпуности и завршио. Може се, с једне стране, у
амбијенту опште Планетарне дисторзије елементарних људских
вредности на неки начин рећи да се Василијева ‘кондензована,
претећи тешка и мрачна’ те непрекидно над судбином човека
стрепећа и запитана музика, данас можда боље разуме, него у
доба свог настанка. Међутим, приближавајући се својевремено
2013. години, дакле и деведесетогодишњици његовог рођења, не
само у текућим припремама 2011. и 2012. године, већ десетинама
година уназад суочавала сам се са потпуно неадекватним стањем
очевих партитура – пре свега клавирске музике чије смо ноте за
прилике различитих концерата фотокопирале извођачима прво
моја мама, мр Олга Мосусов-Мокрањац, Василијева супруга, а
потом и ја од 1990-их година. Имајући увек само оригинал или
тек копију-две партитура, биле смо стално у великој бојазни
да не буду позајмљивањем заувек изгубљене, па смо сав посао
обављале саме... Коначно, те 2013. године, уз подршку секретара
Одељења ликовне и музичке уметности САНУ, академика Милана
Лојанице и самог Василијевог матичног Одељења, комплетирала
сам – према текућем конкурсу Министарства културе – Пројект 9)
за спасавање клавирских партитура најмлађег из музичке ло-
зе Мокрањаца, Василија. Недуго затим Пројект је прошао ре-
довне провере и одобрен је, те је по делимичном добијњу сред-
става и отпочет посао стручне рецензије и нотографије, у скло-
пу припрема за циљану, будућу штампу критичког издања Це-
локупног клавирског опуса Василија Мокрањца. Не знајући
да ће будућност подарити дубоку везу за та два наизглед једва
додирна догађаја, наредне, 2014. године, на концерту класе пи-
јанисте и професора новосадске Академије уметности Рати-
мира Мартиновића – присуствовала сам, на позив, у Новом Саду
упечатљивим студентским извођењима Василијевих клавирских
композиција, и изванредној Мартиновићевој интерпретацији
Интима. Вече је у целини било такво да сам се после концерта
обратила публици, са речима захвалности и за пажљив ауди-
торијум какав се ретко среће – у току концерта чула се само
музика и само кристалне тишине у њој – што је све већа реткост
и у престижним концертним дворанама света... Ништа мање
похвале упутила сам и преданим младим будућим пијанистима,
остајући нарочито под утиском Мартиновићевог музицирања,
као и његовог педагошког подвига – будући да је с репертоаром
клавирске музике Василија Мокрањца претходно обишао гра-
дове Србије, завичаје својих студената. Концерт је у целини, у
склопу Омажа Василију Мокрањцу био поновљен у Београду
(15. фебруара 2015), у Свечаној сали ‘Прве београдске гимназије’,
изворно – ‘Прве мушке гимназије’, коју је својевремено похађао и
завршио и Василије Мокрањац. У наредним сусретима, пијанист
Ратимир Мартиновић увек би истакао своју дубоку приврженост
делу Василија Мокрањца, а једном приликом, изразио је жаљење
и што композитор таквог значаја нема макар свој сајт. Са своје
стране, ја сам – будући инжењер архитектуре по образовању и
занимању, као структурно оријентисана – пре свега жалила што
је прирема клавирског опуса Василијевог, једва дошла до поло-
вине, те никако да уђе у завршну фазу како би – евентуално и
угледала светлост дана у савременом, обједињеном издању и
пројектом планираних седам томова/свезака. Илустрације ради
– рукописне, фото-типске и фото копије фотокопија партитура
Василија Мокрањца у двадесет првом веку аналог су делима Иве
Андрића и Милоша Црњанског која не би била штампана – већ
публици доступна само у рукописној форми.

Оснивање Фондације Василије Мокрањац, 2016. године
Фондацију Василије Мокрањац, основала сам 23. октобра 2016.
године, уз сагласност и подршку моје маме, Мр Олге Мосусов-
Мокрањац, носиоца ауторских права почившег композитора
Василија Мокрањца, а уз програмско-уметничку потпору и анга-
жовање пијанисте Ратимира Мартиновића, редовног професора
главног предмета клавира на Академији уметности у Новом
Саду, потом и управитеља Фондације, и уз стручну и логистичку
помоћ Саре Мадић, наставника Музичке школе Петар Коњовић
у Београду, секретара Фондације. Позиву да буду чланови
Управног одбора Фондације, одазвали су се наши најугледнији
посленици уметничке музике – доајен, Младен Јагушт, диригент,
академици САНУ и композитори Дејан Деспић, Иван Јевтић
и Светислав Божић, композитори млађе генерације, Татјана
Милошевић, професор ФМУ, затим Александра Вребалов, и
виолончелисткиње Сандра Белић, професор ФМУ и Ксенија
Јанковић, професор Конзерваторијума у Детмолду (Detmold).
Оснивањем Фондације Василије Мокрањац, у Пројект ното-
графије Целокупног клавирског опуса укључио се, поред ОЛМУ-
САНУ и Факултет музичке уметности у Београду, те је под будном
пажњом и руководством композитора Татјане Милошевић, ди-
гитална верзија припреме нотног материјала за штампу – коначно
финализована, 2018. године.
_________________________
7) Марија Ковач, “Одабрана оркестарска дела Василија Мокрањца” текст
уз компакт диск Лирска поема – одабрана оркестарска дела (Београд:
УКС, СОКОЈ.МИЦ, 1998), 5-6.
8) За више видети у Ивана Медић, Клавирска музика Василија
Мокрањца [Магистарски рад] (Београд: Студентски културни
центар, 2004); Мр Јелена Ђајић-Левајац, Проблеми интерпретације
клавирске музике Василија Мокрањца [Докторски уметнички пројект/
дисертација] (Универзитет Унетности у Београду, Факултет музичке
уметности, Катедра за клавир, 2018).
9) Званични назив “Пројект Стручна рецензија и нотографија:
припрема за штампу критичког издања целокупног клавирског опуса
композитора и Академика САНУ Василија Мокрањца (1923-1984)”.