Како и зашто нису успели покушаји полатиничавања Руса, за разлику од Срба

Већ на почетку текста Рина Бикова полази од проверено тач-
не чињенице на овај начин: “Тема ћирилице коју потискује лати-
ница спада међу најболније теме српског друштва.” Она, дакле,
полази од већ сасвим довољно потврђених и у бројним књигама
у нас објављених истраживања и доказа да су Срби после погуб-
ног Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) смиш-
љеног од комуниста у Југославији, специјалним мерама насиља и
политичких притисака власти, Србе већински (90:10 одсто данас)
полатиничили за последњих седамдесетак година смишљено и лу-
каво, после више векова претходних успешних одолевања Срба да
замене своје ћириличко писмо које је у основи српског националног
и културног идентитета у трајању дужем од хиљаду година.

Р. Бикова нама читаоцима у Србији предочава чињенице које
потврђују да је полатиничавање ћириличких Руса и других
народа у Русији и, касније СССР-у био процес који је тамо
долазио с латиничких (католичких) народа са Запада, посебно с
подручја Пољске, као прве граничне државе с Русима и другим
ћириличким народима с подручја разбијене велике раније држа-
ве СССР-а.
Спомињу се и имена из власти и из лингвистичке науке који
су се бавили покушајима полатиничавања (и) Руса као највеће
православне (ћириличке) територије у свету. Странци, као и за-
падњаци у самој Русији, и после реформе ћирилице Петра Првог
истицали су Русима да обновљено руско писмо и даље “није
довољно савршено, јер су само у латиници сагледавали чисто
савршенство”. (Веома слично југословенским комунистима који
су српску ћирилицу објашњавали као “застарело писмо с којим
не можемо у свет и Европу”.) У отпору полатиничавања Руса
истицао се цар Николаја I у чије време је истакнута ћириличка
одбрамбена теорија званичног придржавања народних вредности,
чија је парола била ,Православље, самодржавност, народност‘.”
Међутим, 1833. године објављен анонимни рад “Искуство увође-
ња нових руских слова” (OПЫT ВEДEНИЯ НOВЫХ РУССKИХ
ЛИТЕР). Главна идеја тог рада је било зближавање “варварског”
руског језика са европским.
Наводно, мешавина латинице и ћирилице, уз доминацију
латинице, даје “лепоту словима”, и када се то уведе онда “странци
неће наша слова доживљавати као полуазијска”. Још даље је
отишао Пољак К. М. Кодински, који је 1842. године издао књигу
“Поједностављење руске граматике”, где је предлагао да се руска
ћирилична азбука потпуно замени латиницом. Чувени руски
књижевни критичар Висарион Белински је за ову књигу рекао
да она предлаже “отежавање” руске писмености, мада је и сам,
као западњак, предлагао да се “Й” замени словом “Ј”. Занимљиво
је да је управо то у Србији пошло за руком Вуку Караџићу, који
је био добро познат Белинском. Спомиње се Иван Куљжински,
у раду под насловом “О значају Русије у породици европских
народа” (1840) писао је следеће: “Ако се пође од азбуке, може се
стићи до формирања језика, до облика грађанског начина жи-
вота, па чак и до богослужења, које Западни Словени врше на
латинском језику”. Чувени професор је сматрао да латиница не
може адекватно пренети гласове словенског језика: “Погледајте
овај низ латинских слова (SZCZ), окупљених само са циљем да у
пољском језику изразе један словенски глас: “Щ”.
Сличност између Бодуена де Куртенеа и нашег П. Мило-
сављевића!
Спомиње се, затим, познати руски лингвиста, Пољак Јан
Бодуен де Куртене, који је у једном свом чланку посветио доста
простора описивању предности “обле” латинице у односу на
“угласту” ћирилицу, тврдећи да “постоје људи којима је време
драгоцено и <...> који теже свеобухватном увођењу истог ка-
лендарског система, истих мера за тежину и других мера, исте
валуте, итд, итд.” Он је уједно сматрао да не постоји никаква
опасност по национални идентитет, с обзиром да се “и за изра-
жавање математичких вредности свуда користе латинска и
грчка слова у споју са арапским цифрама”. (Ми додајемо да је
њему, Бодуену де Куртенеу сличан у нас данас проф. др Петар
Милосављевић који сматра да је Србима “ћирилица неважна за
идентитет”.)
“Одјек” латинице се примећује и у руском начину преузимања
израза из страних језика, као што су удвојени сугласници у руској
позајмљеници уколико они постоје у изворној речи, на пример
“оккупация”, “иллюстрация” и др. Велики руски лексикограф и
етнограф Владимир Даљ је 1852. године у раду “О дијалектима
руског језика”, написао да је то “супротно нашем језику”. Посеб-
но су познати покушаји латинизације за време бољшевика.Вла-
димир Лењин после успостављања нове власти у Русији био је
склон увођењу латинице већ 1919. године. У то време министар
за просвету Анатолиј Луначарски предложио је да сви језици
нове државе пређу на латинско писмо. Лењин није био против
те идеје, али се ипак уздржао од њене реализације код Руса. Али
у Совјетском Савезу, формираном 1924. године, језици многих
других народа СССР-а прешли су на латиницу.
Успешан Стаљинов отпор полатиничавању Руса
Од 1928. године је у СССР-у постојала чак и комисија за
латинизацију руске азбуке. Међутим, већ 25. јануара 1930. године
Политбиро Централног комитета Свесавезне комунистичке