Ковш

(Одломак из романа)

Санкт Петербург, октобар 1912.

ХИЉАДУ ПРИВИЛЕГОВАНИХ ЗВАНИЦА с пажњом прати рит-
мичке окрете цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне
по угланцаном мозаик паркету балске дворане Зимског дворца у
Санкт Петербургу.
“Погледај Влад ове огромне лустере, као преврнуте печурке!
Колико хиљада кристала бљешти у њима?” шапуће мужу из
прикрајка Наталија Рубајевна узбуђено, јер је у овој сали Ерми-
тажа по први пут.
“Да, да, хиљаде сигурно... А на позорници, погледај, свира
балски оркестар Театра Мариинскый специјано састављен за ову
прилику” извештава Владимир Сергејевич и показује на бину са
раскошним букетима камелија, окружену балдахином од дебелих
брокатних драперија.
Лагани валцер Я помню вальса звук прелестный одзвања. На-
кон првих тактова плеса који је популаран у дворанама широм
Европе, а од скора и у Петрограду, царском пару се придружују
и остали великодостојници. Грофови и генерали са својим
дамама укључују се у окретну игру један за другим, све по ран-
гу и чиновима. На уштирканим униформама бљешти и звецка
ордење. Лелујају свилене ленте, лете уштиркани пешеви свечаних
мундира, шљаште лакиране ципеле. Лица озбиљна, скоро на-
мргођена, како и приличи особама тако високог ранга, чак и
у овако веселој прилици. Ако им се у плесу поглед укрсти с
претпостављеним официром или неким на дворској лествици
вишим чиновником, гласно шапну: “Bonsoir!” У благом, валцер-
ском окрету је прикривен али ипак видљив благи наклон.
Отмено је говорити француски. Подређeнима узвраћају поз-
драв са скоро мрзовољним: “Добри вечер” (на обичном, скоро
простачком руском). Неколико валцера касније и са прегршт
чаша пунча (а после и још више гутљаја водичке) у себи, лица ће
им се опустити, развеселити. Почеће мање да мисле о томе како
изгледају и да ли им још увек, шећерном водицом укроћени брци
стоје уредно залепљени на образима, а више о томе шта би радили
туђим младим женама око себе.
Супруге у раскошним тоалетама, обликованим виртуозним
рукама париских модискиња, клизе по паркету у трочетвртинском
такту за својим партнерима. При сваком плесном окрету
нагињу главу благо на једну, па на другу страну: осматрају која
дама какав накит носи. Дијамантске минђуше, брилијантске
дијадеме, запањујуће наруквице и сензационалне огрлице, свој
статус приказују. У вртлогу валцера мешају се опојни мириси
најпопуларнијих француских парфема произведених у Русији:
пикантно цветни Краснаја Москва и цветно-прашкасти Bouquet
de Catherine. Полетни валцери се смењују, претапају се из једног у
други. Осенний сон следи после Отцвели уж давно хризантемы.
Понекад, на крају песме, генерали застану и уз дубок, помало
театрални наклон, размене партнерке са суседним плесачима
истог ранга. При почетку следеће нумере њихово лице краси за-
гонетни смешак и поглед уперен негде неодређено, према оркес-
тру, цару, околним играчима... Тај осмех као да говори: “Ево, ви-
дите шта ја могу! Отео сам пуковникову женшчину.”
Принц Владимир Сергејевич Дједов се 1867. као двадесето-
годишњак придружио пуку царске Каваљер-гарде (Кавалергард-
ский полк). Петнаест година касније заузео је место пуковског
ађутанта, а затим напредовао и постао посилни младог царевића
који је 1894. сео за царски трон. Дједов је 1902. промовисан у чин
генерал-мајора и постављен је на престижно место команданта
пука царске Каваљер-гарде.

ВЛАДИМИР СЕРГЕЈЕВИЧ ДЈЕДОВ не игра. Због бола у леђима му
је напорно и да гледа ове на паркету, камо ли да им се придружи.
Наталија Рубајевна то зна, сажељава га, али и бира младе ађутанте
и неожењене официре с којима се насмејано окреће у ритму
музике. Води строго рачуна да се у сваком тренутку с плесним
партнером налази у видокругу свог мужа. Контрола је спонтана и
суптилна, обострана. Ипак, када оркестар крене с романтичном
Гори, гори, моя звезда, она љубазно замоли младог Никиту Нико-
лајевича Самољукова с којим је управо играла, да је испрати до
њеног, само неколико корака удаљеног мужа. Покушаће да га
намоли бар за један плесни загрљај уз омиљену мелодију. Никита
Николајевич је одскора генералов ађутант, новајлија у стварима
двора, Гарде и петроградске аристократије и она је сигурна да се
он неће осећати нелагодно што прекида плес с њим.
Генерал Дједов, наравно, прихвата Наталијину молбу. Какао
би и могао да одоли том мазном погледу и огромном осмеху?
Предаје своју чашу шампаньское младом помоћнику и одлази
на паркет да са раздраганом супругом одгега пар неспретних и
крутих кругова. Никита стоји као укопан на месту где је предао
плесну партнерку и чека да се старац после пар тренутака, с једва
видљивим трагом бола на лицу, врати. Неће да се жали, само
свиленом, парфимисаном марамицом обрише ситне трагове зно-
ја са обријане главе.
Наталија и Никита знају како је Владимиру Сергејевичу,
али се сво троје праве да је све у реду и настављају да осматрају
разигране парове испред себе. Келнер доноси нове чаше леденог
шампањца, а најбољи оркестар у царевини осваја дворану новим
популарним мелодијама све бржег ритма.
“Хајдемо до стола с послужењем пре него што гомила навали!”
сугерише Дједов и окреће се, а жена и ађутант га прате.
После живахне Дай, милый друг, на счастье руку долази
брза и окретна песма Ухарь-купец. Безмало хиљаду раздраганих
званица, укључујући цара и царицу негде у средини гомиле, певају
наглас познате, омиљене песме и поскакују у плесној дворани.
У суседној сали изложена су послужења. Поред дугог сто-
ла застртог бљештавим дамастним чаршавом стоји онижи, суво-
њави свештеник. Упада у очи његова недовољно чиста и сасвим
неопеглана, као угаљ црна самотњачка мантија. Не обраћа паж-
њу на музику и весеље и игнорише помоћ код сервирања коју му
нуде послужитељи. Незграпно трпа себи у порцелански тањир
неодмерене количине хладних пихтија од фазана и суфлеа од
гушчије џигерице. Масна, проседа коса виси му до рамена, не-
прочешљана брада досеже до груди. Око врата му виси дебео
златан ланац с великим, дрвеним крстом на стомаку. Његова
појава упадљиво одудара од луксуза и лепоте разиграних двор-
ских званица на плесном паркету. Никита дуго не може да
одвоји очи од чудне сподобе. Први пут је на балу, на оваквом
аристократском скупу уопште, и све га овде задивљује. Ордење,
еполете, фризуре, накит, парфеми и тоалете, мноштво знаних
и још више незнаних великодостојника, укључујући наравно и
самог цара Николаја II и царицу Александру. Мрачни духовник
је сушта супротност целокупном амбијенту, па млади официр
помишља да је можда у питању уљез, сподоба која је ту грешком,
или каквом злом намером. Како то да га нико није приметио,
спречио да уђе? Ко је он и шта тражи међу овом лепотом?
Наталија ге је такође приметила. Она је осмотрила свих хиља-
ду званица и знаће сутра, уз чај, да преслишава пријатељице о
детаљима: ко је какву хаљину и накит носио и ко се с ким очијукао.
С благим гађењем прати погледом монаха који односи свој
препуни тањир у страну, до зида. Она га добро познаје и свесна
је откуд он овде. Дједов се понаша као да попа није ни приметио,
али и он га је крајем ока види, и он га лично познаје. Примећује
и запрепашћен израз и укочени покрет свог младог ађутанта.
Благим покретом лакта га гурне да одвоји поглед од црне сподобе
и помери се ка храни.
Недалеко од ћошка где стоји црни монах простире се десетак
дугих столова са ђаконијама. Ту су и већи, постављени астали за
седење. Царска породица по традицији на двору држи француске
куваре и за овакве прилике се званицама нуде врхунска предјела,
јела и слаткиши. Трпезе су затрпане специјалитетима као што
су прасетина с реном, товљени петлови, пирошке, донска дуго-
носа кечига у шампањцу... Очекује се да ће званице, како се
први, плесни део вечери примиче крају, навалити из дворане
овамо, ка столовима с храном. Већ почињу да се формирају ре-
дови огладнелих плесача. Елегантни гости носе своје тањире и
сребрни есцајг, а услужни келнери објашњавају шта која чинија
садржи и помажу око сипања. Пошто су ставили у тањир оно
што ће им утолити прву глад, гости налазе место где ће јести. За
ову прилику, места нису обележена, тако да свако без протокола
седа где хоће, како би мењали места у току вечери, дружили се,