Ковш

оговарали или флертовали. Ако се гости одлуче за Щи , боршч,
расольник, буљон од јаребица или корњаче, или за супу од ра-
кова, љубазни послужитељи ће им те супе и чорбе сервирати за
столом где седе. Владимир Сергејевич и његова пратња шета-
ју међу свим тим ђаконијама и стављају у тањире шта је ко
хтео: за генерала мало усољене рибе и комад фазана с ражња, с
тартуфима. Шљаштећи, сребрни послужавници и чиније просто
маме званице шаренилом и разноврсним укусним испарењима.
Самољуков се помало стиди тог раскоша, разметљиве аристо-
кратије и уштогљене елеганције, али не може да се суздржи.
Овакву храну није никад видео, нити окусио. Све је чудно, свеже,
опојно и уметнички декорисано! До сада је живео од тога што
му мајка скува, а она уопште није била ни претерано штедљива,
нити лоша куварица. Али ова јела! Трпа од свега, прво у тањир, а
потом у уста. Понуда је толика да ни после другог, трећег сипања
још није успео да проба бар по мало од свега, а интересује га. Риба
преко суфлеа, салата испод меса, предјела поред прилога ‒ не
може да се заустави.
Испод ока Дједов види шта се догађа и саосећа се с младим
официром. Слично се и он осећао када је пре много деценија
ступио у службу на двору, али се у међувремену навикао и научио
да се контролише. Преко залогаја, шапуће: “Полако, младићу, по-
лако... смучиће Вам се!” Пита га и да ли зна ко је духовник у ко-
јег је малочас зурио и онда објашњава. “Чули сте сигурно за Рас-
пућина?” Младић, препуних уста, климну главом и разрогачи очи.
“Е, то је он! Однедавно, главна звезда на двору. Луди калуђер
Григориј Распућин из неке забите сибирске селендре сад нам овде
соли памет, а цео двор се окреће око њега! Мит кружи да поседује
натприродне моћи. Легенда почиње од бапских наклапања. Још
као клинац је тобоже неким својим шестим чулом осетио и тачно
идентификовао крадљивца очевог коња. С осамнаест година се
замонашио и придружио забрањеној флагелантској верској секти.
Жену и троје деце је наводно оставио и као ходочасник, отишао
прво у Грчку и Јерусалим, а потом наставио да лута Сибиром.”
“Невероватна прича! Па како је тај никоговић доспео на овако
високу позицију на двору?” успева да прогута и запита млади
ађутант.
“На свом ходочасничком тумарању по Сибиру Распућин је
дознао да је царев син Алексеј болестан од хемофилије и довукао
се у престоницу. Од тада се представља као свети човек с ис-
целитељским и видовњачким моћима. Царевић Алексеј често
има крварења која трају предуго и прете да му угрозе живот.
Мајка, Александра Фјодоровна, посвуда је тражила лек за сина,
обраћала се свима који би могли помоћи. Препоручили су јој
Распућина и он, наводно, кроз молитве и враџбине, помоћу пи-
јавица и чак некакве хипнозе, успева да заустави та крварења.”
“Аха! Сад разумем: пошто је помогао царевићу, задужио је
царицу и она га је узела под своју заштиту.”
“Тачно!” потврђује генерал. “Временом, луди испосник задобио
је и поверење цара, који га је недавно прогласио светим човеком и
пријатељем породице Романов!”
“Иако је Распућин стекао огромно поверење царске породице”
пришла им је Наталија Рубајевна и укључила се полугласом
у оговарање. “Убрзо по доласку у Санкт Петербург је постао
контроверзна личност. Уплетен је у политичке борбе монархиста,
револуционара и других политичких снага. Зна се и да води
раскалашан и скандалозан лични живот са женама петроградског
високог друштва.”
“Виђен је у више наврата како одлази с проституткама и опија
се до раних јутарњих сати. Зову га луди калуђер или опасни
шарлатан, а сви га се плаше и зазиру од њега.” наслађује се Дједов,
а млади Никита помно слуша, даље трпа специјалитете и гута
сочне трачеве.
“Наравно да га се сви плаше јер у свему има неприкосновену
подршку цара и непоколебљиву подршку царице.” покрива ру-
ком Наталија уста, док шапуће и клима главом према Николају
II, који прилази столу за послуживање. “Био је оптуживан од
многих угледних особа за разна недела, почев од необузданих
сексуалних навика...”
“Укључујући силовање часних сестара!” убацује генерал ошт-
рим, критичким тоном. “Ма да, не питајте! Због свега тога, петро-
градска елита га никад није прихватила. Дошао је у сукоб и с
православном црквом!”
“Можеш мислити! Говори да се повезаност с Богом може
постићи и кроз грех јер наводно,” подсмешљивим тоном у
крештавом шапату и уз гримасу гађења на лицу, имитира генерал
Распућина, ‘грех је саставни део људског понашања, те се кроз
признање греха и прихватање понижења од људи, придобија
божија милост’. Какве будалаштине!” сад се већ помало изнер-
вирао Дједов па завршава.
“Ето, то ти је луди монах, сад си чуо!”

ПРИЂОШЕ СТОЛУ НА СРЕДИНИ сале где су служена пића.
На средини, окружена китњастим чирацима с високим, мириш-
љавим восканим свећама, сија велика сребрна чинија. Послу-
житељи сервирају гостима пунч, најновије француско пиће које
је стицало све већу популарност на двору. Рецепт за пунч је у
потпуности одражавао стање свести руске аристократије. Укус
рума евоцирао је на екстравагантност и авантуризам, вино је
додавало баланс елеганцијом и отменошћу, чај је асоцирао на
традицоналне корене и вредности, а шећер и лимун би пунчу
додали слатку свежину.
“Ово ти је, драги Никита Николајевичу, мој ковш!”
Генералово лице сија, а младић у чуду гледа мало у свог
претпостављеног, а мало у грандиозну чинију пред собом. Мно-
гобројне свеће и бакље балске дворане вишеструко се пресијавају
у глатким, спирално закривљеним шарама на спољној површини
масивне чиније. Никитину пажњу привлаче оштри погледи две
рафиниране главе раскошног орла раширених крила ‒ симбола
с грба Гарде као и породице Романов ‒ на рубу до врха пунчем
напуњеног ковша. Послужитељ, препознавши Дједова, однекуд
вади чашицу од сребра, реплику великог ковша, захвата пунч
из чиније и пружа га генералу. Никита добија исто пиће, али у
кристалној чаши. Владимир Сергејевич поносно стоји испред
ковша и објашњава.
“Ово сам ја пре десетак година наручио од Фабержеа. Десет
кила сребра има у њему! Погледај само тај рад, види тог орла...
А ове мале чаше,” показао је на ону коју држи у руци, “оваквих
има двадесет и њима се служимо само цар и нас неколицина
генерала, да се зна ко је ко!” грохотом се насмејао и испио сла-
дуњаву течност.
Дједов је попио пунч на искап и сâм захватио поново из
ковша, па кренуо натраг, на место у сали одакле су до тада
осматрали догађања. Успут објашњава младом ађутанту да
је вечерас овај бал прва прилика да је његов пуковски ковш
приказан ширикој јавности.
“До сада смо га износили само на нашим пуковским све-
чаностима.”
У том тренутку се, међутим, и свештеник Распућин однекуд
поново створи. Пришавши ковшу, поче неразумно, али гласно
да мумла, као да изговара некакву молитву. Клима целим телом
напред–назад и повремено пружа свој велики дрвени крст према
чинији, правећи њиме Христов симбол у ваздуху. Владимир
Сергејевич, Никита и још неколицина гостију застадоше на час,
прекинувши разговоре. Очекују да виде шта ће духовник да
уради. Поједини се међусобно згледају и нагињу да тајновитим
шаптом прокоментаришу. Нека жена се у даљини закикота. Не
обазирући се, Распућин још гласније и енергичније запева свој
загонетни пој.
Приметивши необично догађање око пуковског ковша и
сâм цар Николај II приђе ‒ интересовало га је шта то ради његов
омиљени маг. У руци је држао своју сребрну чашицу и пијуцкао
пунч. Када је Распућин приметио да је им се и цар придружио,
нагло заустави метаније и монотоним гласом издекламова:
“У име оца и сина и светог духа светим овај ковш овај
благословениии...
Божји дар саздан од васколиког сребра светооог...
и нека је благословен и дуговечан свако ко из њега
сребром пијеее...
и да заувек влада благоугодна снага његовааа...
која проистиче из самог Бога створитеља свих ствариии...
коме је ово сребро мило и овај ковш сребрни му је миооо...”

Прекрстио је ковш још три пута својим дрвеним крстом и
поновио: