Ковш

“...и да заувек влада благоугодна снага његовааа...
која проистиче из самог Бога створитеља свих ствариии...
коме је ово сребро мило и овај ковш сребрни му је миооо...
за вјек и вјеков Амин”

На свештеникове последње речи сви који га чуше, као што је обичај,
трипут се уз Амин! прекрстише. Распућин се у месту окрете и
брзим, ситним корацима, као да су му ноге свезане на кратко,
отцупка у дно дворане. Изгуби се из вида брзо и мистериозно, као
што се и појавио. Цар се смеши и с одобравањем у покрету главе,
гледа за духовником. Дједов зури у своју специјалну чашицу и,
скоро неприметно, клима одрично. Ађутант, као и сви остали око
њега, потпуно збуњено посматра.
“Шта би ово, госн генерале?” пита Никита тихо, да га цар не
чује, док с генералом одлази у страну.
“Кажем ти луди поп, ништа друго. Преварант!”, а кад се довољно
удаљише настави. “Смућкао је сад на брзину ту лажну молитву и
направио некакву ујдурму. Сутра ће цео двор да препричава шта
је Распућин рекао, да филозофирају шта је мислио, ко је пио, ко
није пио, ко је благословен, а ко није и друге такве будалаштине!
Ето, то су нам направиле оне две, оне су га до царице довеле, оне
две сестре.”

ВЕЛИКИ РАТ СЕ ИСПОТИХА и полако, из даљине прикрадао
гладној и незадовољној царевини. Све је трештало од демонстра-
ција и немира, а генерал Дједов је седео нервозан и забринут за
вечером преко пута Наталије Рубајевне. Виљушком је премештао
храну с краја на крај тањира, а кроз главу су му врвеле непријатне
мисли, свака грђа од претходне. Цар је неспособан и зато губимо
на свим фронтовима... Знам то већ годинама и ништа нисам
предузео... Наш народ заслужује бољег владара и боље услове за
постојање... Овај двор је скроз труо и нема му спаса, а ови што
долазе после Романових, они су, вала, још гори...
Закашљао се нагло и силовито и осетио дивљи бол у грудима.
Жена га је забринуто погледала и чак се благо придигла из столице.
Помислила је испрва да се загрцнуо, али глава Владимира Сер-
гејевича је изненадно клонула и он се сручио на под, тик уз
стаклену витрину. Рефлексно је покушао да ублажи пад, хватајући
се за дамастни чаршав. Повукао је за собом кристалну чашу са
црним вином и порцеланске тањире, пуне боршча, кавијара и
блинни. Последње што види, лежећи на боку, док га душа напуш-
та, је искривљен одраз сопственог лика у красотном ковшу у
витрини. У запушеним ушима бубњају му последњи дамари. Пре
него што се угаси, из мрака у који одлази чује:
“Уже были смерти... и вот они сейчас!”
Наталија Рубајевна је вриснула и, као што се обично у таквим
тренуцима спонтане мисли утркују која ће прва севнути кроз
изненађену свест, прво зажалила за распареним сервисом и
убрљаним персијским тепихом, а затим и за, очигледно на лицу
места, преминулим супругом.
Ковш није спадао у приватни посед генерала Дједова, јер је
плаћен из пуковске касе, па Наталија Рубајевна није могла да га
задржи. Против своје воље и тешка срца одрекла се тих десетак
килограма сребра, које би веома радо, убрзо по смрти Владимира
Сергејевича, претворила у новце. Њима би радо купила себи
нешто дакако корисније него што је поливочное устройство –
справа за напијање! Уплаканог погледа испратила је Гардисте
који су већ следећег дана пренели ковчег од махагонија из њене
куће у канцеларију пука Каваљер-гарде.
Како лоше вести путују спорије од трачева, Никита Нико-
лајевич Семјонов тог јутра још није чуо вест, али чим је видео
Гардисте како уносе ковчег, ађутант тада већ покојног генерала
Дједова, схватио је шта се трагично десило. Шта беше брбљао
онај луди Распућин? Је ли беше оно његово клетва, или срећа за
оне који пију сребром из сребра? Отворио је ковчег и направио
службену белешку о садржају и преузимању. Сутрадан му је ту
белешку парафирао нови командант Каваљер-гардијског пука,
гроф Шевченко. Био је из угледне, столетне петроградске поро-
дице. Пуначак и онижи генерал, заљубљен у своју униформу,
уредну браду и уштиркане кошуље, волео је да чешља танку
косу с раздељком на средини, ноћу је утеже уз главу свиленом
марамом за спавање, а ујутру фризуру лепи шећерном водицом.
Генерал-мајор Феликс Јосипович Шевченко није могао знати
да ће тај ковш у наредним деценијама многе животе однети, а
друге спасти.
Настављајући пуковску традицију, свака згодна прилика ко-
ришћена је да се пук почасти, напије из чувене посуде. Пунч је
полако излазио из моде; компликован је и скуп, дуго траје да се
направи, а још дуже да се човек напије. Пунч је постепено за-
менила вотка. Војници слабијег карактера и дугих, брзих прстију
имали су тако све већи број прилика за крађу. С годинама службе
Никита је добијао и друге задатке, ослабила је контрола и број
чашица се постепено смањивао, приближно по једна на годину.
Пред саму Октобарску револуцију њихов број се већ преполовио.
Црвенкасти ковчег, опточен сребром, с поставом од бордо сви-
ле, давно се изгубио у бројним сељакањима по подрумима, гар-
деробама, пуковским складиштима и приватним оставама. Ковш,
на пар места благо улубљен, помало изгребан и искривљен, по-
служио је као узор за још неколико сличних које је Фаберже, за
тешке златнике, направио за друге дворске богаташе. У папирима
мсје Фабержеа стоји записано да је израдио и продао још седам
великих сребрних ковшева. Ниједан међутим није био тако гран-
диозан, тако скуп, а по најмање тако славан као онај први, израђен
за генерала Дједова.