Борис Лазић
Извесно сневно исијавање Мира Поповић, “Београд-Париз”
Збирку прича “Београд Париз” Мире Поповић карактеришу
сведеност у изразу, формална уједначеност и приповедачка зре-
лост. Ова збирка потврђује и учвршћује њено место као једног
од вреднијих приповедача средње генерације на чије се дело
није у пуној мери указивала пажња до сада, можда и услед не-
доступности самих њених прича. Ту недоступност донекле
исправља ова прва књига прича и прозаида која – то морамо
одмах подвући – покрива тек део њеног целокупног припове-
дачког рада. Ову збирку карактерише кохерентна приповедна
структура и пажљив распоред грађе. Наративни поступак, емо-
тивно суздржан, краси крајња депатетизација, што заузврат
омогућује концизно излагање. Ауторова сензибилност, њен
лични печат, испољили су се путем грађења слика и поређења.
Овде није реч о “родовском” писму, које би већ било могућим
предметом идеолошког учитавања. Реч је, напросто, о неспу-
таном изразу једног темпермента, једне свести. Пажња којом се
приступа приповедном ткиву се већ очитује у градњи реченице,
у лексичкој грађи и њеном богатству које је увек у служби при-
повести. Мира Поповић негује кратку реченицу, збијеног семан-
тичког набоја, као и извесног сневног исијавања (о чему ће још
бити речи). Нарација тако стоји на размеђи реалности и сна како
у модернистички интонираним дужим приповеткама Бележни-
це, тако и у кратким медаљонима Потиљка или у ониричним
одјецима на суптилна психолошка стања у трећем и завршном
одсеку збирке насловљеном, не без разлога, Уточиште.
Циклус Бележница приповеда о људском отуђењу из перспек-
тиве тежњи јунака (махом пословних људи) ка превладавању
комуникацијског јаза које их дели од ближњих или, попут
приче Ципеле, од себе самих. Основна приповедна структура је
у њима скоро увек истоветна: реч је о јунаку који запажа он-
толошки јаз између идеализоване пројекције себе и гротескне
перцепције свога ја од стране заједнице (или, опет, себе самог)
чије откриће у њему изазива најпре неверицу, затим тескобу те
залудни труд скоро манијакално-депресивне психе ка његовом
превладавању. У том смислу, антологијски вредне “Бележни-
ца” или “Слика претка с бициклом” се, с правом, могу сматра-
ти далеким одјецима “Солилоквија господина Пинка” Владана
Деснице те, уопште, традиције приповедања о зачудним “ори-
гиналцима”. Друге пак приче овог циклуса инсистирају управо
на обратном ставу: у Пози јунакиња, својим ћутањем (који је и

Коментари