Јовин Ускрс

Пролеће четрдесет друге почело је чисто и лепо. После јесени
испуњене страхом и крваве зиме, ово је био велики дар Божји.
Свуда се нереди бејаху примирили и људи одахнули душом.  Јер
ако је и устанка и борби било, много је било, и сви се зажелеше
затишја и предаха.
Али некако пред Ускрс навукоше се са југа облаци и кише су
неколико дана лиле над Западном Србијом.  Беше и захладнело.
Но људи се томе порадоваше, јер, кажу, нема априла без кише, а
ради усева они су је у ово доба и благосиљали.
Станоје Петровић био је у то доба начелник пограничног
среза на Дрини. Тежина окупације и ветрометина на граници
према усташкој Хрватској дуго су га ломили да ли да се прихва-
ти тог положаја.  После дужег размишљања одлучи се да прими
на себе терет службовања под окупацијом.  ”Неко мора да служи
овом несрећном народу”, мислио је. ”Није ово петнаеста”.
Три дана пред Ускрс јавише гранични стражари, да се с оне
стране Дрине окупља мноштво народа, а највише деце, да неки од
њих скачу у реку, гоњени од усташа, и да пливају ка Србији.  Но
народ се нећкао.  Одраслих мушкараца било је мало, а жене које
су знале да пливају нису хтеле без деце. Тако се на оној страни,
казивали су граничари, чула непрекидна кукњава и запомагање
жена. А врисак деце, танак и неуздржив, допирао је овамо попут
пушчаних метака и заривао се у срца посматрача.
Чим је ово чуо, Станоје пожури Дрини. Успут обавести све
војне јединице у свом срезу да дођу на то место.  Убрзо за њим
стигоше и они и запосеше обалу дуж читавог тог предела,
кријући иза жбунова тешке митраљезе спремне за паљбу.
Уто одјекну неколико пуцњева с оне стране и неки човек ста-
де нешто да виче. Од силне граје, мало се шта могло разговетно
чути.  Граничари разабраше неке гадне псовке упућене на српски
рачун, али како је онај човек још увек викао, Станоје поверова
да има нешто важније да каже. Најзад разумеше на једвите јаде
и уз прекиде:
– … ову српску жгадију… да их превезете како знате, иначе…
све побити… до мрака…
Кад Станоје ово чу, као без душе разасла људе уз воду и низ
воду, да пронађу све сплавове и да их довезу овамо што брже мо-
гу. Војницима строго заповеди да се нико главом не шали да опа-
ли који метак, јер их је било таквих који су хтели да препливају
Дрину и да се залете међу усташе и направе покољ. ”Која вајда од
тога”, објашњавао је Станоје, ”кад ћемо побити и невин народ!”
Војници су бесно шкргутали зубима и одвраћали псовке још пог-
рднијима, али им се очи приковаше за несрећне жене и децу на
удолини преко реке, па се напослетку затајише, тешко дишући.
За то време и на овој страни се беше прикупило мноштво на-
рода и све их је више придолазило. Дођоше и калуђери из оближ-
њег манастира, нудећи начелнику своју помоћ. Сељаци су нетре-
мице посматрали непрестано вршљање преко воде, усветлелих
очију и стиснутих зуба као ловци који чекају да дивљач сваког
часа излети из грма.
При руци се нађоше два сплава. Сплавари се жустро дадоше
на посао и развезаше конопце. Станоје се претходно распита
путем викача, како ће се вршити превоз.
– Не шаљите никако људе с оружјем овамо – одвратише они – јер
ће бити крви! Било би тешко наћи људе који би голоруки отишли
звери у чељусти, мишљаше Станоје, али сплавари, и не чекајући на
његово питање, већ одгурнуше сплавове низ воду.  С њима скочи
на сплав још по неколико момака који се затекоше најближи.
Нису могли да чују шта се тамо говори, само видеше како се
сплавари нешто дуго расправљају с усташама, док најзад не сту-
пише прве жене на скелу, свака водећи са собом по двоје-троје
деце. Вика на оној страни појача се још више и уздиже као олуја
пут ниска неба. Сви су хтели да се што пре докопају спасења, али
су их ударци усташких кундака немилосрдно одвраћали. После
неког времена први сплав беше натоварен и пође натраг.  У томе
наново поче да лије киша.
Небо је било поцрнело од облака, који су, натоварени кишом,
јурили брзо и бесмислено. На моменте указао би се на понеком
месту мали бледоплави отвор и тада би над реком заблистало,
као да се рађа сунце. Плаховида Дрина, набујала од силних ки-
ша, заносила је сплав, али су се људи на њему, учени старим ис-
кусним сплаварима, напрезали свом снагом да га отправе на ову
страну, побадали велике кочеве у мутне прљаве таласе и викали
гласно и оштро као избезумљени. Тако се први сплав великом
брзином залете и зари у стрму обалу. Људи се слетеше и прихва-
тише конопце.
Жене и деца похрлише на обалу. Нагло, без пажње, гурајући
једни друге, скакали су на шљунак, не гледајући где и како. Опет
се проломи врисак деце. Жене су и даље запомагале, но сада ви-
ше од радости, падале ничице на земљу и љубиле мокру траву
покрај обале, вичући као махните:
– Србијо мајко! Благословена земљо!  Спаси нас!
Тек тада Станоје и људи видеше, да је много мање жена него
што су мислили, а много више деце, нејаке, малолетне деце из-
међу четири и десет година. Многе жене водиле су по неколико,
иако нису била њихова. Но чим би прешли на обалу и људи при-
хватили децу, прокислу и прозеблу, увијајући их у ћебад, гуњеве
и губере, оне би се враћале води, пиљиле влажним очима у
гомилу преко реке и запомагале:
– Милошууу! Станко, срећо моја! Радеее, кућо мајчина!