Јовин Ускрс

У оној журби да се што пре спасу, жене и деца гурали су се
према сплаву, ускакали како је ко стигао, жене хватале прву
децу коју су могле дограбити, а остављале своју, која су се у оној
вреви за тренутак загубила. А све у нади да ће их неко, било ко,
прихватити и превести на другу обалу.
Ускоро су пристигли и други сплавови и скеле, пронађени
испод умуклих воденица и у врбацима. Сад је много више душа
прелазило овамо сваки час. Вика и гужва, која се малопре отуда
чула, постепено се преносила на ову страну, као да је град про-
шетао пољем. Како би год који сплав пристигао, гоњен бујицом
и снажним мишицама људи, жене би полетеле к њима, вичући и
дозивајући се, тражећи своје. Деца су ишла из руке у руку, пре-
плашена и расплакана, док се нису нашла у мајчином загрљају.
Но све више је било оних које нико од њихових није дочекивао и
која су унезверено стајала по страни, прихватана и утопљавана
од непознатих људи, што их је још више збуњивало и плашило.
Напослетку се од силна народа на уском обалском појасу није
могло кретати. Станоје је викао, махао рукама, распоређивао.
Са свих путева сливала су се волујска кола, шкрипала једна за
другим и заустављала се у песку близу обале. Воловским колима
доносили су још топле одеће и огртача, покривених губерима
да не покисну. Онда су утоваривали децу у кола и одвозили их
у манастир и у оближња села. Тако је то текло сатима и сатима.
Станоје се мучио да одржи ред, јер што год је више одлазило,
више их је долазило. А на другој страни, не само да се гомила
није смањивала већ, напротив, као да је расла.
Људи су радили као коњи, вукли конопце, прихватали децу,
трпали их у кола као јагањце, покривали губерима. Но нико не
паде нити застаде. Киша је непрестано лила и сви су покисли до
голе коже. Улазили су у плаху Дрину до колена ако би се сплав
занео и претио да пође низ матицу. Између њих кретао се игуман
Макарије, вукао и носио где треба. Дугачка црна коса увила му
се око врата, слепљена кишом.  У сасвим мокрој мантији и раш-
чупане браде изгледао је као утвара међу људима. Почешће је
подизао руке к небу и узвикивао ниским облацима, док су му
капи кише умивале лице:
– Проплака небо, Господе, зар и Ти пусти сузу?
Дан се ближио крају и около њих се још више смркавало, да
се једва могло разазнавати. Но посао не застаде ни за трен. До-
несоше лампе и поставише их свуда по обали. Оне су се клатиле
испод кола која су одлазила у села, а у њиховој тамножутој свет-
лости оцртавале су се прилике великих паса, који су корачали
лено покрај кола.
Кад се сасвим смркну, зачу се отуда један глас:
– Доста за данас, српске псине! Сутра ће се наставити пријевоз.
Нису успели ни половину да пребаце. Тамо се и даље чуо
жагор, само су се људи ипак мало примирили, пред изгледом за
скоро спасење. Чучали су на голој ледини, покривени одећом по
глави, и стрпљиво чекали. На њих би се с времена на време спу-
стио талас крупне кише. Од влаге људи су се смрзавали и цвоко-
тали зубима. Између њих шетали су усташе. Светлост њихових
ручних лампи играла је по згрченим људским приликама, као
да тражи нешто по мрклу мраку.
Дуго у ноћи радили су људи на овој страни, док није и пос-
ледње дете одвезено одавде. На обали је настао мир. Само су
војници жаморили тихо у заседама крај саме ивице воде и не-
мирно тупкали вочићи у запрегнутим колима, која су већ чека-
ла сутрашњи посао.
Киша није престајала.

***
У зору Станоје и калуђери су већ били на месту са сељацима и
војницима. Вест о превозу избеглица преко Дрине прочула се по
читавом срезу и сад су пристизала кола и из далеких, забачених
села. Из оближњих вароши такође је пристизала помоћ, али су
се аутомобили, шпедитерска кола и фијакери теже кретали по
разлоканим разблаћеним сеоским путевима, тако да су главни
терет превоза и даље сносили издржљиви волови.
Превоз се није завршио ни тога дана до увече, па су морали
доћи и трећег дана. Сад је долазило нешто више и одраслих људи,
којих првог дана уопште није било. Чим би искакали на обалу,
распитивали би се о родбини, а кад им је речено да су безбедно
смештени, прихватили би се одмах помагања и смењивали пре-
морене људе, иако су и сами били исцрпљени, прокисли, про-
зебли, без сна две ноћи, а можда и дуже.
Станоје је и даље трчао неуморно и водио цели подухват. Сад
је имао много више помоћи, а отац Макарије му је био десна рука.
Чудио се колико се издржљивости, снаге и самопрегора крије
испод те црне мантије, иза тих ужарених, немирних очију.
Некако око подне трећег дана искочи на обалу један мали-
шан од око седам-осам година, одважно и не тражећи ни од кога
помоћи. А после стаде украј, затуривши руке у џепове и поди-
гнувши главу, као да надгледа раднике.
Малишан намах паде Станоју у очи, како стоји сам и некако
достојанствен, нимало унезверен и престрашен као остала деца.
Није плакао, нити лутао очима по људима, нити трчао да се
стрпа у нека кола, већ је стајао мирно и слободно, као да га је
неко намерно ту поставио и као да је сад изашао из топле собе.
Станоје му приђе и ухвати га за раме.
– А ти, јуначе, зар не журиш у кола?
– Нека, има времена – одговори мали кратко и сигурно, некако
поносито, као да му је годило оно ”јуначе”.
– Чекај да те понесем – сагну се Станоје.
– Нека - махну мали одлучно руком - могу и сам.
Станоје се трже. Оволико присебности и самопоуздања није
очекивао од једног детета. Загледа се боље у њега, од главе до