Јовин Ускрс

пете. Мали је имао лепе чакшире од тврдога сукна, гуњић који
му је прикладно стајао. На глави нахерила се црна жубарица. На
ногама плетени опанци и шарено кићене чарапе. Све је то било
складно, лепо и уредно, и поред тога што је било сасвим мокро и
што је мирисало на влажно сукно. Одскакало је некако од целог
призора. Одакле је дошао? упита се Станоје у чуду. Али кад се
боље загледа у његово црнпурасто лице, посуто једва примет-
ним жаром по јагодицама, запази трагове суза. Живе црне очи
играле су несташно по људима и стварима као две пчелице. Тек
сада начелник примети да се маломе с времена на време отима
једва чујни јецај, да му се груди надимају и спуштају и да му тих,
дуг уздах проструји из гла.
– Како се зовеш? – упита га Станоје.
– Јово.
Станоје се насмеши како је природно мали изговорио босан-
ско ”о” на крају.
– Колико ти је година?
– Осам.
– Имаш ли… – Станоје се снебивао – …. имаш ли кога овде?
– Немам – одговори Јово суво.
– Ни оца ни матере?
– Ни оца ни матере.
– Ни браће ни сестара?
– Никога – рече Јово кратко – сви су остали тамо.
Мали се окрете правцу из кога је дошао и дуго је посматрао
измаглицу која се увијала око босанских планина, покривених
снегом.  Онда диже руку и показа на њих:
– Тамо!
Станоје га је посматрао нетремице и нека чудна језа поче да
га подилази од дететова погледа.
– Живи? – упита тихо.
– Не знам – одговори Јово несигурним гласом.  – Нијесам их
видјео кад су ме повели. Мора да су и они негдје овдје, с ови-
јем народом.
– Хајде ти са мном, па ћемо касније видети за њих.
Мали пође послушно, као јагње за матером. Трчкарао је за
начелниковим дугачким корацима, али га је увек сустизао.
Станоје приђе оцу Макарију.
– Овог малог узећу ја са собом. Бар за Ускрс. Нека се игра са
мојим Мишом.
– Бог те благословио, начелниче! – одговара отац. А онда се
загледа у дечка и виде ону исту одлучност и достојанство, што и
њега мало збуни. Саже се и упита га тобож строго:
– А је ли ти, Србине, знаш ли шта је данас?
– Не знам – одговори Јово без двоумљења.
– Велика Субота. А сутра је Ускрс.
– Ускрс! – ускликну Јово изненада. Онда се нагло сневесели,
окрете и поново загледа у босанске планине. – Мој ће бабо и маја
сутра доћи – рече после кратке почивке. – Хоће бабо заклати ја-
ње, првенче од ове зиме. Тако ми се зареко.
Посао је јењавао. На оној страни више није било много
народа. Било је сигурно да ће до мрака сви бити пребачени.
Последњи сплавови борили се са бучном Дрином.
Станоје и Макарије стајали су са Јовом пострани и гледа-
ли, олакшана срца, како се празни гомила преко реке. Јово је
ћутао, држећи руке у џеповима и радознало пратећи кретање,
напоре и вику посленика. То као да га је узбуђивало и он би се
покаткад осмехнуо кад би се сплавару отео конопац из руку.
Отац Макарије га је све дуже посматрао, привучен необичним
дечаковим држањем. Онда се обрати Станоју и мутним очима, у
којима је зрачила ватра, показа на малишана:
– Српски понос! Туци га, ал' га нећеш саломити. Мањ' да га убијеш.
У неко доба прође покрај њих један постарији сељак, који само
што се пребацио с друге обале. Застаде неодлучно, гледајући
дечака, па у њих, као да не зна шта ће. Онда приђе Станоју и
позва га на страну.
– Шта ћете с овијем дечком? – упита.
– Одвешћу га својој кући.
– То је Ђурин Јово из нашег села.  Зликовци му запалише кућу
док је мали био код бабе. У кући су му изгорјели и отац и мати,
троје браће и двије сестре, а послије је и баба пресвиснула од
бола. Сад нема више никога. Смилујте се на њ!
Станоје оста отворених уста, као громом погођен. Погледа
у дете, које је скакутало с ноге на ногу и чистило опанке. Сузе
му пођоше на очи и, како је малог све дуже гледао, учини му се
да види упаљену кућу насред села и несрећне Јовине родитеље,
браћу и сестре како горе у њој. Неисказана туга обли му срце при
помисли да их мали више никад неће видети. Утре сузе, приђе
детету и стегну га чврстим, очинским загрљајем, избегавајући
да га погледа у очи.
Предвече је све било готово. Кад и последњи сплав удари о
обалу задња кола са избеглицама нестадоше с видика, војници
осуше дивљу паљбу на другу страну Дрине. Знали су да тамо
нема више никога и да никога не могу погодити, јер су усташки
стражари били добро заштићени, али су хтели да искале свој
гнев и бол и да се њихов протест до неба чује.
Станоје пожури кући. Није хтео да проведе и ту ноћ у манастиру.
– Ускрс је сутра, – рече оцу Макарију, – право је да будем код куће.
Сео је с Јовом у покривен фијакер и онда су лошим сеоским
путем кренули пут вароши. Исцрпљен и прозебао, Јово је одмах
заспао у његовом наручју.

***
Стигли су пред зору, управо кад су први сунчеви зраци обасја-
вали кровове кућа. Небо се било сасвим разведрило и расплам-
сало руменило на истоку обећавало је леп пролећни дан.