Јовин Ускрс

Дочекала их је његова жена Ружа, која је већ била на ногама.
Иако су јој на лицу остали трагови претрпљених брига, била
је озарена угледавши их како излазе из фијакера. Тим више била
је изненађена кад је видела поспаног, мрзовољног малишана.
– Ко ти је то, Станоје? – упита га зачуђено.
– Ускршњи гост – насмеши се Станоје. – С оне стране Дрине.
Ружа Петровић је посматрала дечка неко време. Чула је све
што се одигравало на граници и знала је да је велики број деце
превезен у Србију. Саже се и пољуби Јову у образе.
– Добро нам дошао, сине! – рече уз благ осмех.
– Где је Миша? – упита Станоје. А кад га примети како вири
иза вратних завеса, повика:
– Мишо, довео сам ти брата!
Два дечака гледала су се с неповерењем. Миша је још био у
спаваћици, бунован и топао од сна. Могао је бити само годину-
две старији од Јове, али били су истог раста. Миша је имао меку
плаву косу и крупније очи и био је сувоњав у лицу.
– Нема ни исто одело! – рече он напослетку, пошто је добро
проучио вршњака.
– Тако се код њих носи. Али ми ћемо му дати једно твоје. Да
више личите.
Миша се намршти, не одобравајући. Али га мати пољуби.
– Ти имаш толико сине, а он само то једно. Зар нећеш дати?
Цело то време Јово је стајао украј врата, ставивши руке на
леђа и неповерљиво посматрао непознату жени и малог гаћана.
Напућио је мрзовољно усне и ћутао. Али шаренило собе при-
вукло је његову пажњу и он стаде да је разгледа, полако и
пажљиво, као да се бојао да се све то наједаред не поруши и не-
стане заувек.
– Хајдете – рече госпођа Петровић напослетку.  – Још сте мокри,
а сигурно сте и уморни.
После неког времена на вратима се појавио Јово, али га је
било тешко препознати. На себи је имао нову плаву кошуљицу,
Мишине панталоне и ципеле. Био је окупан, коса очешљана на
страну. Образи су му се још руменили од купања.
Он је сам себе посматаро некако с неверицом, као да сумња
да је све то одиста његово. Корачао је несигурно по соби, сапли-
тао се о тепихе. Жали се да га жуље ципеле. Онда се изгубио за
часак и кад се вратио, на ногама је имао своје плетене, осуше-
не опанке. Гледао је љубиопитљиво и с ишчекивањем у госпођу
Петровић, која се слатко, матерински смејала.
Причала је како је имала муке док га је приволела да се свуче
за купање. Стидео се, нећкао, отимао, држао се за своју одећу,
док га најзад није лепим речима умолила.
Миша је изнео све своје играчке, али их је Јово равнодушно
посматрао. Кад је хтео да удари лопту ногом као Миша, оклиз-
нуо се и пао. То га је учинило још неповерљивијим. Гледао је
свога друга са стране и дуго се није прихватио игре, док Миша
није донео свог јахаћег коња. Јово га је гладио по телу и гриви
од прилепљене вуне, с тешком муком се трудио да схвати да то
треба да представља истинског коња. Узјахао га, али се дрвена
направа само клатила у месту. Сишао је разочарано.
– Наш је бољи.  Има и реп.
Миша је љутито погледао место са кога је давно ишчупао
стручак коњске длаке што је требало да представља реп, али се
није дао поколебати.
– Ја имам и пиштољ.
– У мога бабе је већи  одговори Јово кратко.
То је Мишу још више збунило. Дуго је мислио како да му до-
скочи. Најзад се досети.
– Ако, а ја имам маму и тату.
Ове безазлене речи одјекнуше у соби као какав туп удар.
Госпођа Петровић оштро подвикну сину. Јово се сасвим при-
миро и није знао шта да каже. Гледао је тужно по соби, кроз про-
зоре, у њихова озбиљна лица. Најзад рече тихо:
– Они ће данас доћи.
Па онда, да бих их још више уверио, дададе:
– Тако ми Бога!
После тога Јово је био цели дан ћутљив и тужан. Малокад му
се појављивао осмех на лицу. Кад је госпођа Петровић донела
корпу пуну шарено обојених јаја, њему се очи раширише од ра-
дости, али се радост брзо угаси чим је прво изненађење прошло.
Туцао се са Мишом и добио, али није хтео да му узме јаје већ му
је и своје поклонио.
Целог дана је Јово нешто очекивао, сваки час погледао у вра-
та, као да ће се овог тренутка појавити неко ко му је стално у па-
мети. Тек кад су изашли на улицу и потрчали, опијени сунцем и
чистом, стакленом ведрином неба, мало је живахнуо. Јурио је и
викао заједно са децом, ваљао се по још влажној трави. Код реке
посекао је неколико прутића врбе и ножићем изрезао мале сви-
рале. Миша га је с дивљењем посматрао како спретно реже меку
кору и као какав чаробњак мами из дрвета слабачке звуке, које
он никада дотле није чуо. Тек тада су постали прави пријатељи.
Увече, док је Миша клечао крај кревета у полумрачној соби и
изговарао своју брзу, за њега још неразумљиву молитву, Јово га је
нетремице посматрао, а онда се хитро прекрсти и дошапну му:
– И ја се тако исто крстим.
Није могао одмах да заспи. Али шаренило собе и неки чудан,
необичан мирис у њој, а и умор од проиграног дана савладаше
га и он блажено утону у добок сан, ко зна после колико времена.
Те ноћи Станоје је дуго причао жени шта су све радили на
Дрини. Кад је споменуо судбину Јовиних родитеља – што је намер-
но одлагао цео дан, да не би ожалостио жену пред децом – она га
узе благо за руку, пошто се сита исплакала, и погледа га у очи.
– Станоје, Јово ће остати код нас заувек.
Он је размишљао кратко време.
– Како ти кажеш, жено – сложи се напослетку.
– Куда би иначе сада? У избеглички или сиротињски дом? Шта
га тамо чека? Брисала је очи марамицом, а онда додаде: – Како
красан и леп дечко! Миша ће се много радовати.
Али кад су ујутру сви већ били обучени, врата се полако отво-
рише и на њима се снебивљиво појави Јово у свом гуњићу и чак-
ширама, са шубарицом на глави. Они се тргоше.
– Како ли је он све то нашао? – прошапута госпођа Петровић.
Онда му приђе и пољуби га. Он се мешкољио.
– Пусти ме да идем!
– Куда ћеш, сине?
– Нијесу дошли.  Идем к њима! – рече он одлучно.
– Не, сине. Ти ћеш остати овде са нама.
Он је погледа хитро, намрштена лица. Онда опет рече:
– Пусти ме да идем!
– Зар не волиш да останеш овде? – упита она нежно.
Он ништа не одговори. Оте се из њених руку, полако оде иза
стола и тамо се сакри. Чули су његово тихо јецање и видели како
му се тресу рамена. Први пут га Станоје види да плаче.
И као оног пута кад чу од сељака за страшну погибју Јовине
породице, њему се стеже срце од бола. Приђе детету и потапша
га благо по рамену. Говорио му је кроз сузе, иако ни сам није
веровао својим речима:
– Доћи ће они, Јово, не плачи!  Доћи ће!