13.
Јовица Аћин

Последњи залогај

1
– Мишкице, Мишкице, – тако ми се умиљава, и ја га волим, мада
га покаткад и мрзим, а сад му прилазим, па му се наместим у кри-
ло да ме мало глади и милује. – Ти си моја, једина, и ничија више,
– говори он, што му нимало не смета да ме убрзо затим руком по-
духвати и благо али одлучно склони с крила где сам му се, пош-
то сам и у томе вешта, баш угнездила тако, уосталом као и увек,
да сам осећала све његове карличне кости, сва његова тврда и
мека места, као и његову самоћу која стално и дубоко пулсира.
Склања ме као да се управо нечег важног сетио. Заиста, узима
неку књигу са сточића, листа је и понешто прочита из ње, мрмља-
јући. Одједном подигне поглед: – Мишкице!, – зовну ме опет, мада
бих више волела да ме ословљава правим именом – Лидија.
– Мишкице моја, слушај ово. Шта би ти рекла о овоме? Eво,
природно је и здраво, веома добар рецепт, и то чак за десет
оброка, па неколико дана не морамо да бринемо о исхрани.
– Четврт киле црне туњевине из уља, оцеђене;
– пет дека куване харинге, одеране;
– шест скуваних шаргарепица, изгњечених;
јаје једно, умућено;
– три кашике изрендисаног тврдог сира;
– две кашике пасте од парадајза;
– две кашичице пиварског квасца;
– четврт кашичице осушене и измрвљене мачје траве, као зачин;
– две кашике хлебних мрвица;
– две кашике пропрженог овса;
– две кашике житних клица.
Шта кажеш?, – пита ме он и не пита, јер додаје: – …рерна се
загреје на 350 степени, све се смеша, а мрвице, овсене пахуљице
и клице посебно. Онда се од прве смеше праве кугле, које се
уваљају у другу…
Више га не слушам. Признајем да тај месни куглоф делује при-
мамљиво, али у њему нема љубави, колико год да има здравља.
Иначе, цела ствар изгледа као да је за неку гладницу која би да
траје девет живота, а ја баш не верујем да сам од те врсте.
И тако, кад је завршио, ништа му не одговарам, наравно, иона-
ко ме не би разумео, али га гледам, хватам му поглед, хтела бих
да га погледам у очи, да му макар телепатски укажем на важност
љубави и у справљању јела по рецептима. Колико год ме мазио,
он одбија истинску везу са мном.

2
Такво неверство нисам очекивао од Лидије, баш згодне мачке
коју сам једном као сироче покупио с улице и увео је у свој топ-
ли дом, обасуо је сигурношћу, ма свим што се само пожелети
може. Проводио сам с њом све своје слободно време, грејао је у
својој постељи, шапутао јој на јастуку, чупкао јој длаке, чешљао,
бринуо о њеној хигијени, мада није да и она сама није била чи-
стуница. А тек каква сам јој јела спремао… Кад год бих их сам
пробао, прсте бих олизао. Нисам јој ни говорио него сам прео
и мјаукао. Мада нисам био неки напаљени мачор, трудио сам
се, играјући ту улогу у свакој прилици здушно, да ме као таквог
прихвати. И ништа, ето, као да јој нисам уопште ништа значио.
Кад сам јој недавно спремио специјалне рибље кугле, дивно за-
печене, миришљаве, већ сутрадан је она на то заборавила, и на-
просто нестала, напустила ме, отишла док сам спавао. Изјутра
сам је звао: – Мишкице, Мишкице, Мицко, миц-миц, дођи код
татице!, – али ње није било. Чак и ако јој је било време парења,
и хормони јој ударили у главицу, можда, и онда, то никако не
би требало да буде разлог за бекство, за повратак у хаос и не-
извесност спољашњег света. Поступила је сурово према мени.
Неверница! Издајница! Незахвалница! Уличарка!

3
Најпре је мој чврст став био да је он неки топли брат, и то ми се
допадало. Такви умеју да буду нежни и истински воле. Дошао
је по мене у хотел где сам боравио већ десетак дана и који моји
другари и ја зовемо ”Кафица”, пошто се у њему, колико ја знам,
ништа друго и не одиграва сем олајавања. Изабрао је баш мене,
не знам зашто. Допао сам му се, а и ја сам желео да му се допад-
нем, упињао сам се око тога, такорећи спонтано. Осетио сам да
ће он бити мој прави господар. Ваљда је и он исто осетио, па ме
је повео са собом. Платио је мој дотадашњи боравак у ”Кафици”,
потписао папире којима потврђује да ће се најодговорније одно-
сити према мени, па ми рекао да ће ме од сада звати Пит Бул,
иако ја баш никакве везе немам с псима које тако називају, чак их
уопште и не подносим. Ипак, прешао сам преко тог самовољног
крштења, уверен да ће се мој будући господар једном покајати
због имена и звати ме нормалније, Мишко, како сам и био
уписан у хотелску књигу, или Коља, како ми се обраћају другари,
чак Лука, због моје страсти за скитањем.
Укратко, пристао сам да се одрекнем слободе и лутања да бих
живео с њим. Ионако сам у стању много да поднесем. Томе ме је
научио живот. Једино не волим кад у хотелу истекне време бо-
равка и газда хотела одлучи да је тренутак за спавање. Ма коме
се још спава? Ко се успава, тај се више не буди. Верујте ми да ту
изреку ваља схватити дословно. Није вредело што смо друга-
ри и ја усмено саставили манифест против успављивања, чак и
онда кад је реч о екстремним случајевима болести или старости,
а да и не помињем произвољне одлуке газде да се светлост гаси

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ]

Слични текстови


Сава Смертни Бердецки
Повратак кући црној

Небојша Радић
Код поштеног адвоката

Радомир Батуран
Слава у Бјеловцу

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026