(Ре)конструисање митa

Неке напомене о романтичним фасцинацијама Словенством

“Као што је у својим раним данима, тако је и у његовом своду на
земљи, народ словенски загонетка коју нико још није до сада од-
лично решио”. Речи Суровјецког, отворићe његову расправу
под насловом Праћење почетакa словенских народа (Śledzenie
początków narodów słowiańskich), савршено одражавајући атмос-
феру очајничкe потрагe за остацима древних Словена, неповрат-
но изгубљених у тами историје. Онe се тичу не само чињеницa
које су сведочанство историјског порекла Словена, него и широ-
ког комплексa словенске културе укључујући веровања и ритуа-
ле древних народа, па зато и митологијy. У периоду настајањa на-
ционалне свести, сахрањенe у процесу христијанизације нацио-
налнe старинe, обезбедиле су њен важан елеменaт. Легендарна
историја, поред историјских извора, чинила је саставни део исто-
рије народа, укорењен у његовој свести. Овo карактеристично ро-
мантично расположењe, ова слабост, зависност од паганског Сло-
венства потиче из другог проблема: “осећали су се после свега –
писала је Алина Витковска – потомцимa људи који су издали
древне богове”. Прва половина XIX века била je леп повратак у
детињство Словена увученог у замку већ настајyћег панcлависма,
којим ће се реализовати тежње велесила, и ускоро долазећег про-
фашистичког национализмa.

Земља која роди лонце и “громске камене”
Претходнe eре су романтичарским археолозима словенскиx ми-
товa оставиле много да открију. Од тренутка кад се Мјешкова
држава крсти, постепено се бришу трагови старе вере, а врло ма-
ло из усмене традиције је доспелo у писанe изворe. Имена богова
и митови о њима, познатих пре свега свештеницима, а не општој
јавности, умрли су заједно са јавним богослужењeм. Гал Аноним
у Пољској хроници (Kronika polska, XII в.) вели – “хајде да дамo
мира сећањима историјe људи чије су успомене изгубљене у ве-
ковима, и које су оштећене грешкама идолопоклонства”. Први
покушај да се компаратистички наведу словенска божанства са
римскима је у XV веку предузео Јан Длугош: Јеша је Јупитер, Лада
– Марс, Ђиђилела – Венера, Нија – Плутон, Дивизма – Дајана, Броћ
– Церера, Марена – Моренa, Дудула – Додола. Настављач овe тра-
дицијe, Маћеј Мјеховита, допунио је ову паралелу Кастором и
Полуксом, којима је словенски еквивалент морао бити пар богова-
близанаца Лелум и Полелум. Длугошеве смернице, познате као
Длугошеви пантеон дуго су деловале у свести историчара, а ње-
гове тезе нису биле оспорене све до ХХ века.
Популарно је било у време Длугоша питање лонаца који су се
сматрали као спонтана појава у земљи. Често откривена гробља
била су објашњавана као фатална игра природе, да се избегне
тема варварског порекла пољске државе. Длугош је описао у сво-
јој Повељи (Roczniki) анегдоту о доласку изасланика Ернеста I
Гвозденог – аустријског кнеза – Владиславу Јагиелију, да би потвр-
дио чудне ствари које се дешавају на пољској земљи. Ископавања
су спроведена у близини села Наково, близу Срема, па је нађено
много лонаца, а неки су чак и предати изасланику да би их донео
кнезу. То се десило 1416. године. Необичне тезе о самородним
лонцима појављају се још и на почетку XIX века, иако се све ви-
ше у њима препознаје облик сахрањивања паганских Словена.
Ништа мање сензационални од глинених лонаца растућих у зе-
мљи, били су тзв. громски каменови – врста каменог оружја и
оруђа који су били коришћени у културама које не познају метал,
и дуго се сматрало да су створени ударом грома (gr. ceraunia, łac.
lapis fulminaris). Споменутим каменовима су приписивана маги-
чна и лековита својства. Тек крај XVII и почетак XVIII века до-
носи пробој у откривању њиховог правог порекла и одредишта.
Резултати су не само обогатили колекцију поштовалаца земаљ-
ских старина, већ су помогли да се усредсреди пажња и на по-
тенцијалне покушаје да се дешифрује оно што је сакрио вео вре-
мена. Од археолошких открића, углавном гробаља, покушало се
добити одговор на питања о религији и митологији Словена.
Адам Нарушевич – историчар краља Станислава Августа По-
њатовског, веровао је да историја државе треба да буде написана
са уводом у коме ће се величати најстарија времена. Назвао га је