(Ре)конструисање митa

Научници се још увек ослањају на племенску заједницу, не
сећајући се да су разлике створене из супротстављених идеја,
да су се појавиле у политичким и верским институцијама, и да
се не може уништити цела прошлост једног народа да би се га
вратио на његов физички почетак.

Басне и народне песме причале су о прошлости. Нису биле при-
сутне у научној историографији и вековима су биле третиране
као “национални катихизис” словенских народа. Антика је била
предзнак будућности. Посебна улога припада Пољској, која ће
кроз жртве и страдања постати Христос народа.

Пољски дух је Јеванђеља слуга, пољска земља са својим
друштвом тело. Пољска васкрсава у телу, у којем је страдала и
склоњена је у гроб пре сто година. Пољска у лицу слободне и
независне стоји и пружа руку словенским народима – забеле-
жио је 1848. у Саставу правила (Skład zasad).

Мицкјевич је више пута наглашавао улогу интуитивног знања,
изван научне и филозофске спекулације, тако типичног за сло-
венске народе, и које ће бити поклон моралне и духовне обнове за
Запад, заглибљеног у постреволуционарна скретања. Уводећи
концепт “словенског света духа”, наглашава нераскидиву везу
између човечанства и натприродног света. Овај свет је остварење
сна за хармонијом духа и природе.Проглашен је од Мицкјевича
словенским леком за закржљали Запад, нобилитацију простоте.
Песма Кипријана Норвида то потврђује:

Када духа из мозга не испетљаш тканине
Онда чекаћу те – ја, глуп Словен,
Западе – ти!

Јулијус Словацки се често ослањао на старо Словенство. У ери
фасцинације Шекспиром, 1834. г. Мицкјевич пише Баладину
(Balladyna) (објавио ју је пет година касније), где се свет басне и ре-
алност мешају откривајући истину о људској природи. Историја
о сеоској девојци која покушава да злочином добије престо је
верзија приче о освајању власти од Попиела. У близину језера
Гопло – “словенској води меморије” Словацки ће је повратити у
Лили Венеди (Lil la Weneda, 1840) – причи о умирању народа Венеда,
пораженог од Леха и од судбине. Венеди се истовремено боре и са
правим непријатељем, као и са опредељењем, пресудом донетом
од пророчанства Росе Венеде. Једина шанса за спасавање је харфа
краља Дервида – чаробно средство чија снага може да преокрене
судбину. Њен губитак је одлучио о трагичној судбини древног
рода. Ово фаталистичко наслеђе се такође односи на каснију суд-
бину Пољске. Изузетан књижевни успех Словацког је несумњиво
Краљ Дух (Król-Duch; 1847. г. појавила се у штампи само прва
епска песма), који припада такозваној мистичној фази стварања
песника. Дело је одсликало просторе рада Духа – земаљски и све-
мирни, одређен судбинама појединих народа. Краљ Дух је прича
о митско-историјској прошлости Пољске. Словацки “пресуде
попуњава вечне”, које заповедају “певати прошле ствари и велике
светих духова ратове”. Песму ставља у уста старог словенског
рапсода, који се нимало случајно зове Зориан. Дух се остварује
у пољским владарима: Попјелу, Зјемовиту, Мјечиславу (Мјешкз),
Болеславу Храбром. Словацки указује разнородност историјског
розвоја словенсих народа (Пољске и Русије). Краљ-Дух наглаша-
ва разноврсност словенских елемената, чији представници су си-
нови Пјаста – идилично расположен Зјемовит и сетан Водан.
Идилично представљени пољски сиже, “пун свете љубави” пре-
ма људима и целој природи, у складу са генезијским принципи-
ма био би биће у историјском…, да би имао смисла потребно му
је кретање. Развој обезбеђује уништење идиличног стања. Краљ
Дух је “вечити револуционар”. Ова функција је припадала кра-
љевима-демонима-тиранима – Попиелу у првој епској песми и
Болеславу у четвртој. Насупрот томе Мјечислав, који није желео
да се проспе крв нације, примио је хришћанство, чиме је затро
племенску традицију Словена.
Крушвица и Гопло, као митски простор, појављују се у Вили
на Гоплу (Bogunка na Gople, 1840) Ришарда Бервинског – делу на-
дахнутом Словом о Игоровом походу (Słowo o wyprawie Igora).
Историја представљена од великопољског песника узима облик
приче испеване од словенског рапсода Бојана као покушај обно-
вљења заборављене историје. У овој древној земљи:

Где боља прошлост из гробова цвета,
Земља чуда, магије и чара!
Памет, што благо прошлости чува,
Позваће нам краљеве, старе витезове,
Из раније историје мрака.
[…]
Видећемо тамо сабље у мушкој десној руци
Чућемо песму Божије Родитељке,