Ноћ дугих ножева још траје…

(Одломак из рукописа романа “Кустос Мезезија бележи”, гл. 39)

“И гле, један из Исусовог друштва
пружи руку, исука свој мач и удари
првосвештениковог слугу, те му одсијече уво.
Тада му рече Исус: Врати свој мач
на његово мјесто; јер сви који се маше за мач
– од мача ће погинути”.
Јеванђеље по Матеју 26 (51-52)

Много непојамног, за мене у измаглици, било је у том Кустосовом
ћутању о својим родитељима. Док сам се ја поносио својим Анто-
нијем Комитом, он се омотао ћутањем о свом Језди. Мој отац је
био пивски комита и сточар, а његов угледни трговац сарајевски.
Они су живели у кули на Овчари, а ми у дашчари на Урвенику.
И мој Антоније није никада звао наше муслимане из Дрине
овако како их данас зовемо, него увијек Турцима. А због чега
стриле Хрвате зове Крватима, само упола сам слутио.
Када сам изашао из затвора, отишао сам оцу на гроб са стри-
летом Кустом. Није то било случајно ни са моје ни са његове стра-
не. Обојица смо знали да ме тишти што нисам могао бити уз оца
кад је умирао.
Упалили смо свијеће и пољубили крстачу, оћутали смо неко
вријеме над гробом, а онда сјели на клупу поред њега. Стриле ми
је испричао како је мој Комита био бистра ума до последњег тре-
нутка живота.
“Кад би му надошли болови, тражио је да га окрећемо. Чим би
болови минули, бесједио је као најздравији. Последње о чему смо
разговарали било је убиство краља Александра...”
Још ме држала затворска нервоза и цинизам као устаљени за-
творски начин изражавања, па прекрших очев савјет да Кустоса
никада не питам ништа о оцу Јездимиру:
“Причаш ми, стриле, с дивљењем о мом оцу, а свог не помињеш.
Покажи ми бар где је гроб газда-Језде.”
Само спусти браду на груди, уздахну и погледа ме. Оба оћу-
тасмо. Почех да се љутим на себе што и најдражем човјеку повре-
ђујем ране.
“Мислио сам да ти је данас доста што си у мислима и са једним
покојником, а ти мислиш и о другом”. Уста и пође према источ-
ном крају гробља. Ја ћутке за њим док не дођосмо до породичних
гробница Мезезија и Богдушића.
Тета Ваја ми је причала да су њени Богдушићи, стара сарајев-
ска трговачка породица, имали читав ред парцела у Старом гроб-
љу па су три задње уступили пријатељима Мезезијама да ту, поред
њих, подигну своју породичну гробницу. И ђед Тодор је сазида.
Кустос пољуби крст на споменику и сједе на плочу са стране,
поред споменика. Пољубих крст и ја, па ишчитах сва имена на
споменику – од Стрилетовог курђела Антонија Прерашког и Го-
луба Гласиначког, па до имена Џамбаса и газда-Језде. Онда сједох
поред стрилета. Он подупро браду лијевом руком, а десну осло-
нио на греду споменика и несвјесно добује прстима по њој.
“Ноћ дугих ножева још траје”, мрмља више покојницима у
гробници него мени, чини ми се. “Хитлер се обрачунао са јури-
шницима генерала Ернеста Рема у ‘ноћи дугих ножева’, између
30. јуна и 2. јула 1934, а она још траје. Нацистички режим покла
те ноћи преко 300 највећих официра и политичара Рајха, који
су га довели на власт. И око 1000 угледних грађана похапсише.
Послије тога Хитлерови и Мусолинијеви фашисти поморили су
пола Европе. Притајена ‘ноћ дугих ножева’, притајена у Европи,
преживи побједу антифашиста. Поможе јој Ватикан и наши саве-
зници да се пресели у Америку. И сви Крвати пребјегоше у Аме-
рику...”
“Пребјегли су многи њемачки и италијански фашисти, не само
хрватски”, не оћута оно југословенско у мени.
“Сви су они за мене само Крвати... Лочу крв као најбоље вино.
Полокали су тог љета и крв мог оца Језде и зета Јакова и нашег
краља Александра...”
Рече ми ту још само да су газде Језда и Јаков радили за краљеву
Тајну службу још од ‘Младе Босне’ и аустријског рата. Пред кра-
љеву посјету Француској, та њихова служба открила је усташке
логоре у Мађарској (Јанко Пуста и Нађ Кањижа), центар у Минхе-
ну и вилу у Болоњи, коју им је Мусолини поклонио. Језду и Јакова
заклали су у Торину док су у уторак 9. октобра, рано ујутру, из хо-
телске собе јављали свом шефу Милићевићу да су усташе послале
двије атентаторске групе да убију српског краља – јал’ у Марсељу,
јал’ у Паризу. Државна пошта Италије и полиција омогућили су
усташама да прислушкују разговоре краљевих агената. И закла-
ли су их обојицу. Истог дана, у 4 и 20 поподне, убили су и краља
Александра у свечаној поворци на Тргу Берзамски у Марсељу.
“Ни француски ‘крвати’, ни њихова полиција нису чисти. Пре-
више је случајности ту било”, мрмљао је Кустос и наставио да ређа:
“Краља Александра у Марсељу дочекали су само министар
спољних послова Луј Барту и генерал Жорж и оба су убијена.
Министар спољних дјела Краљевине Југославије, доктор Спа-
лајковић, дојавио је француској полицији и краљевој пратњи на
разарачу Дубровник да су атентатори у Марсељу, а од свечане
се поворке није одустало. Чим су му дојавили агенти из Итали-
је, министар спољних дјела кренуо је у Марсељ, али га није било
у свечаној поворци, нити се помиње у извјештајима из Марсеља,
ни он ни други југословенски министри. По протоколу посјете,
било је предвиђено да се краљ кроз Марсељ вози у блиндираним
колима Авенијом Канабие, а на Белгијском кеју, гдје се форми-
рала свечана колона, сачекао га је отворени аутомобил ‘дележ’ са
широким папучама са стране, са чијег је задњег сједишта, гдје је
краљ сједио, био спуштен кров. У протоколу је такође писало да
ће блиндирани краљев аутомобил паралелно пратити 6 мотоци-
клиста на боковима, а замијенили су их два коњаника. Министар
Барт је био рањен само у руку, а пустили су га да искрвари и умре. И
шофер ’дележа’ Фоасак покушао је да спречи убицу, генерал Жорж
је искочио из аутомобила да зграби убицу, потпуковник Пиоле са
коња удара сабљом по глави атентатора, полицајци Пол и Дебион
са тротоара погађају убицу у главу, а службени полицајац Анри
Бертелеми ‘седи поред возача и мирно посматра шта се догађа’.
Рањеног краља превезли су у полицијску префектуру, а мини-
стра Барту у болницу. У званичном извештају о атентату писало
је да је убица Величко Керин, инструктор крватских усташа из
логора Јанко Пуста, испалио десет метака из пиштоља ‘маузер’:
пет у краља, један у пратећег полицајца, један у министра Барту,
а три у генерала Жоржа. Поверљива документа о убиству југо-
словенског краља француска влада је отворила за јавност 1974. и
испоставило се да је министар Барту био рањен само у руку (по
једнима у леву, а по другима у десну) из службеног пиштоља
француске полиције, а пронађени метак није одговарао калибру
метака којим је убијен краљ. Службени извештај о спољашњем
прегледу тијела краља Александра потписала су два цивилна
лекара који су се нашли испред полицијске префектуре, а нема
потписа краљевог личног лекара, нити се зна где су били он и
министар Спалајковић, а обојица су допутовала у Марсељ са још
три краљева министра. Као знак да њихова земља није умијеша-
на у убиство југословенског краља, на сахрану краља Александра
дошли су и италијански принц Дука од Сполета (кога ће Павелић
само шест година касније свечано позвати да заседне на престо
Независне Државе Хрватске) и Геринг и Лепен (који ће касније
ослободити све атентаторе), а и они и њихове све три земље уми-
јешане су итекако, као и Бугарска, Мађарска, Чехословачка, Ау-
стрија и ко зна која још...
Итекако су били сви они умијешани, мој Комита. Крволоч-
ни су Крвати, сви они, а не само усташе Павелић и Кватерник,
који су планирали убиство краља Александра, а Мусолини лично
одбио да их изручи Француској, која је водила истрагу. Ноћ дугих
ножева још траје, кажем ти, Комита. Нису се они зауставили на
вратовима мог оца и зета, ни на убиству српског краља. Неће
‘ноћ дугих ножева’ стати ни за мог, ни за твог живота, синовче...
Сијевнули су они на милионима вратова цивила у Хитлеровим,
Мусолинијевим и Павелићевим ратовима и логорима, сијевају у
овом мрачном свијету и данас, у погрому над Вијетнамом, црном
Африком, нафтоносним блиским истоком... И сијеваће још за-