Одломак из рукописа књиге “Проблеми савремене књижевне историје: Критичка пролегомена за обнову националних књижевности и њихових историја”

Идеолошка перспектива Историје књижевних култура источно-
средње Европе: повезаности и раздвојености 1 може се препознати
и у различитим интерпретативним приступима истоврсном фе-
номену, као у прилозима Светлане Слапшак ”Петар II Петровић
Његош: Икона песника са иконом” и ”Женско памћење и алтерна-
тивни косовски мит”. У потоњем, посвећеном ”скривеној припо-
вести” која припада ”историји жена” (IV, 263) 2 , интерпретирајући
завршне стихове песме ”Косовка девојка”, Слапшакова је уочила
да ”у балканским као и многим античким и модерним култовима,
држање дрвета или гране је гест који конотира плодност. Ова по-
етска слика јасно се односи на девојчину будућу неплодност. Њен
обећани и сви други мушкарци ишчезли су у једном боју. Њен
глас је, отуда, глас колектива, глас жена које изражавају не само
јад и беду, него такође скривени приступ њиховим мушкарцима
који су одлучили заједничку будућност. Није судбина зимзеленог
дрвета оно што је овде неприродно, него то што су жене оставље-
не сасушене. Ако се Илијада завршава трагичном смрћу, Косов-
ски циклус се завршава не-рођењем: овде је мушко тело осака-
ћено и женско тело учињено сасушеним” (IV, 265). Пишући пак о
Његошу, Слапшакова ће написати и овакву реченицу: ”Његошево
девичанство доведено је помало у питање после открића љубавне
песме, која се највероватније односила на аферу са једном балери-
ном у Трсту” (IV, 114). Како је могуће да неко тако проницљив у ин-
терпретирању завршних стихова ”Косовке девојке” на тај начин
тривијализује песму ”Ноћ скупља вијека”, и то почев од насло-
ва, преведеног као ”A Night Worthier than a Century”, без икакве
напомене да се ”вијек” може односити не само на период од сто
година него и на људски живот, у ком случају би наслов гласио ”A
Night Worthier than a Lifetime”? Такав превод би више одговарао и
смислу песме прожете мистичким мотивима, али у којој је ”послед-
ње егзистенцијално искуство [...] свест о субјективности која се
појављује као потоње искуство у односу на hieros gamos”, што је
решење које ”одговара – у томе је његова вредност – и модерном и
мистеријском осећању света”. 3 Како је, дакле, могуће да Слапшако-
ва, и која нарочито истиче приступ Анице Савић Ребац Лучи ми-
крокозма, 4 не препознаје ништа од мистичких мотива, него Ње-
гошеву песму тривијализује на аферу са тршћанском балерином? 5
То се може објаснити њеним општим схватањем српске кул-
туре, које је у залеђу интерпретација. Циљ тумачења алтернатив-
не, женске приче о Косовском боју био је да се изнесе у први план
”да историјска рецепција Косовског мита од стране жена пока-
зује одређену конзистенцију родно одређене представе митске
приповести и њене идеолошке и политичке употребе” (IV, 268),
која ”сукобљена са националном културом” показује ”препознат-
љиве опозиционе, субкултурне и ‘карневалске’ квалитете”, отело-
творујући ”критичко памћење које баца светло на трауматичне
родне разлике које обично измичу пажњи традиционалних исто-
ричара” (IV, 269). Са тим се антрополошка интерпретација хвата-
ња за зелену грану одлично уклапа. Насупрот томе, Његош је као
фигура националног песника доминантно посматран у светлу
актуелних српско-црногорских односа, па је тако завршна рече-
ница прилога о њему да ”данас многи Црногорци прихватају ову
[Мештровићеву] визуелизацију Његоша, вероватно зато што од-
бацују српску националистичку верзију” (IV, 116). Вођена потре-
бом да укаже на националистичку природу представе о Његошу
као икони, Слапшакова је доследно све метафизичке и мистич-
ке аспекте његовог дела тривијализовала. Тамо где то није могла
учинити, као у случају Луче микрокозма, преко њих је прешла нај-
уопштенијим тврдњама да је у питању ”високо херметичан еп [...]
на који су утицали Дантеова Божанствена комедија и Милтонов
Изгубљени рај” (IV, 110) и да се у њему налазе ”референце на ан-
тичку мистику, Кабалу и друге изворе и идеје које свакако нису
биле православне” (IV, 111). Покушаја да објасни како је црногор-
ски владика објединио све те различите изворе нема, премда је о
томе исцрпно писано у литератури, како старијој тако и новијој.
Међутим, Слапшакова, која високо вреднује тумачење Луче
микрокозма Анице Савић Ребац, нетачно представља и да је њена
интерпретација ”једина која укључује значајне културне анализе
и компаративне студије” и да је ”књижевни критичари и истори-
чари никада нису разматрали” (IV, 116). Још 1911. Николај Велими-
ровић је запазио да ”Његош је врло сличан великом персијском
веро-оснивачу Заратустри”, 6 образложио зашто ”би се најпре мо-
гао назвати теистом” 7 и нагласио да ”Његошева је вера индиви-
дуална каква је уопште вера јаких и великих духова [...] Христа,
Павла, Оригена и Франциска”. 8 Са друге стране, Бранислав Пе-
тронијевић је Његоша доводио у везу са Дарвином и Шопенхауе-
ром. 9 Први део своје књиге Његошева ”Луча микрокозма” 10 Алојз
Шмаус именовао је ”Луча микрокозма и њене паралеле у светској
књижевности” и кроз четири поглавља Његоша посматрао у од-
носу према Милтону, Дантеу, Ламартину и Клопштоку. Перо
Слијепчевић се, нека још само он буде поменут, Лучом микроко-
зма бавио истовремено када и Аница Савић Ребац, испитујући и
традиције које су биле предмет њеног интересовања. 11 Што се ти-
че рецепције Анице Савић Ребац у српској књижевној историји,
није јасно како Слапшакова може да тврди да ње није било, када
је она сама критиковала баш једно врло озбиљно разматрање ту-
мачења Анице Савић Ребац у студији ”Два испитивача Луче ми-
крокозма: Аница Савић Ребац и Мирон Флашар”?! 12 Даље, да ли је
могуће да не зна да је у четворојезичном четворотомном издању
Луче микрокозма Његошеве задужбине и Службеног листа СРЈ
___________________________________________________________________
1
History of the Literary Cultures of East-Central Europe: Junctures and
disjunctures in the 19th and 20th centuries, Volume I (2004), Volume II
(2006), Volume III: The making and remaking of literary institutions (2007)
and Volume IV: Types and stereotypes (2010), Edited by Marcel Cornis-
Pope and John Neubauer; Amsterdam – Philadelphia: John Benjamins
Publishing Company.
2
Цитати из Историје биће навођени уз означавање тома римским и
странице арапским бројем, али ће због важности ауторских приступа
читалац увек бити обавештен ко је аутор цитираног прилога.
3
Мило Ломпар, Његошево песништво; Београд: Српска књижевна
задруга, 2010; 205.
4
Аница Савић Ребац, ”Његош и богомилство” (1951), Његош, Кабала и
Филон” (1952) и ”Песник и његова позиција” (текст је први део њена
предговора енглеском преводу Луче микрокозма: овде се штампа
према рукопису), у: Хеленски видици: есеји, избор и предговор
Предраг Вукадиновић; Београд: Српска књижевна задруга, 1966.
5
”Сви начини присуства еротичког мотива у Његошевој поезији битно
су, међутим, различити од јединственог начина на који се овај мотив
појављује у Ноћи скупља вијека [...] у другим Његошевим песмама
постоји опчињеност женом као део неког непроблематичног дивљења
или слављења. Тако се у песми Три дана у Тријесту [...] појављују
стихови посвећени ‘грациозној Флори’” (Мило Ломпар, Његошево
песништво; 156).
6
Николај Велимировић, Религија Његошева (1911) (Владика Николај,
Изабрана дела у 10 књига, књ. I); Ваљево: Глас Цркве, 1996; 59.
Штавише, Велимировић за Заратустру примећује и да ”мора бити да
је имао и великог уметничког смисла, иначе не би могао и после три
хиљаде година онако моћно уметнички надахнути једног чувеног
модерног уметника (Ниче)” (Исто; 60).
7
Исто; 129.
8
Исто; 142.
9
Бранислав Петронијевић, Филозофија у ”Горском вијенцу” (1920);
Подгорица: Октоих, 1999.
10
11
Алојз Шмаус (Alois Schmaus), Његошева ”Луча микрокозма”. Прилог
проучавању Његошевог религиозног песништва (1927), у: Студије о
Његошу, приредио Мирко Кривокапић; Подгорица: ЦИД, 2000.
Перо Слијепчевић, ”Стварање света и слика васионе у Лучи микроко-
зма” (1952), у: Критички радови Пере Слијепчевића (Српска књижевна
критика, књ. 16), приредио Предраг Протић; Нови Сад – Београд:
Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1983.
12
Студија је објављена у зборнику Anica Savić Rebac и Његошева ”Лучи
микрокозма”, приредила Даринка Зличић; Нови Сад: Књижевна
заједница Новог Сада, 1986. Слапшакова је своју студију почела овако:
”Не дешава се често, ни у много развијенијим научним и културним
срединама, да ученик следи свог учитеља не само у истој области,
него чак и у истој теми: то је случај са Мироном Флашаром, који је
наставио истраживања Његошеве Луче микрокозма, истичући у више
наврата заснованост методолошког приступа који је претходно из-
ложила Аница Савић Ребац” (7). Без обзира што је потом доказивала
да су Флашареве замерке Аници Савић Ребац неутемељене и да из
поређења њих двоје ”радови Анице Савић Ребац излазе као модернији,
кохерентнији, подстицајнији и знатно боље писан мали збир текстова”
(21), то никако не може бити оправдање да четврт века касније тврди
да Флашаревог разматрања њених тумачења уопште није ни било,
посебно што је реч о аутору који ”извесно је да је интерпретацију Луче
микрокозма знатно унапредио” (15).