Одломак из рукописа књиге “Проблеми савремене књижевне историје: Критичка пролегомена за обнову националних књижевности и њихових историја”

Дејство идеологије српске кривице изразито је видљиво и у
последњој секцији четвртог дела Историје, посвећеног сликама
које су нације стварале о себи у историјама националних књижев-
ности. У прилогу насловљеном ”Србија: Све већи расцеп између
критике и књижевних историја”, који потписују чак три аутора –
Светлана Слапшак, Гвидо Снел и Џон Нојбауер, преглед историје
књижевне историје код Срба завршава се освртом на ситуацију
непосредно пре и за време рата у Југославији, када су ”прекинуте
заједничке југословенске библиографске публикације, универзи-
тетске катедре ‘непријатеља’ (српске у Словенији и Хрватској, сло-
веначке у Србији) биле су затворене или редуковане на номинал-
но постојање, нове историје националних књижевности, многе
од њих краткога века и неприкладне, склепане су на брзину. Реч-
ници ‘разлика’ журно су прављени, словеначке и хрватске наци-
оналне и универзитетске библиотеке бациле су књиге штампане
на ‘непријатељским’ језицима и набавка књига из других југосло-
венских култура била је, наравно, скоро истог тренутка зауста-
вљена. Југословенски културни простор био је размонтиран уз
доста неукусног ентузијазма свих зараћених страна и интелекту-
ално срамне нове националне историје биле су конструисане” (III,
409). Како разумети овај прилично тачан опис стања, који у својој
полуистинитости ствара потпуно лажну слику о Србима?
Пажљивом читаоцу, који је упућен у догађаје са почетка деве-
десетих, неће промаћи да на почетку није јасно речено где су ”ка-
тедре ‘непријатеља’” затворене, а где редуковане на номинално по-
стојање. Да ли је то због тога што се данас у Хрватској јужносло-
венске књижевности изучавају само у Загребу, и то у оквиру сла-
вистике (у Осијеку, Ријеци и Сплиту нема ни помена од њих), док
се у Београду на Катедри за српску књижевност и јужнословен-
ске књижевности у оквиру предмета ”Преглед јужнословенских
књижевности” проучавају словеначка, хрватска, македонска и бу-
гарска књижевност?
Потом, не наводи се поименце ни једна склепана историја наци-
оналне књижевности, нити се прецизније одређује у којим су сре-
динама те историје настајале, тако да се мора претпоставити да их
је било у свим срединама. Пишући о њима у полуреченици која сле-
ди полуреченицу о универзитетским катедрама, логично је прет-
поставити да су у питању крпарије универзитетских наставника.
Када је реч о српским универзитетским наставницима, деведесе-
тих ни један није склепао никакву историју српске књижевности.
Следећа реченица конструисана је на сличан начин. Започиње
полуреченицом у којој се тврди да су журно прављени речници
разлика, што се, будући да је поново без било каквог прецизнијег
одређења, мора схватити као да се односи на све средине бивше
Југославије, иако у Србији такви речници нису прављени. 27 Зато
следећа полуреченица у којој се каже да су у словеначким и хрват-
ским библиотекама бацане књиге на “‘непријатељским’ језицима”
ствара утисак као да је то само нешто радикалнији израз заједни-
чког односа према дојучерашњим братским нацијама, да би по-
следња полуреченица, у којој се констатује да је набавка књига из
бивших република заустављена, тај утисак потврдила. Ово је од-
личан пример полуистине: признато је да су у Словенији и Хрват-
ској бацане књиге, али није речено да је то чињено са оним књи-
гама које су биле штампане на ћирилици, него је уместо тога упо-
требљена фраза о “непријатељским језицима”, која својом множи-
ном сугерише или да је још неко бацао књиге (Срби, који то – на-
равно – нису чинили), или да су Словенци и Хрвати имали више
непријатеља у бившој Југославији од Срба, што није био случај.
Такође, приликом констатовања прекида размене књига потпуно
је изостављено да је Србија била под санкцијама и да библиотеке
и универзитети нису могли набављати (ни куповином ни разме-
ном) књиге из иностранства, па ни из Хрватске и Словеније.
Наредна реченица експлицитно изједначава све стране и њи-
хов “неукусни ентузијазам” у разбијању југословенског културног
простора, да би завршила са поновљеном осудом “интелектуал-
но срамних нових националних историја”. Читалац једноставно
мора закључити да се то односи на све нације бивше Југославије,
иако, поново треба рећи, у Србији деведесетих није било нових
историја српске књижевности, што се за мање од пет минута
може утврдити у електронском каталогу Народне библиотеке
Србије. Због чега се онда о таквим историјама пише баш у прило-
гу посвећеном историји српске књижевне историје?
То указује – да употребим њихову фразу – на интелектуалну
срамоту Светлане Слапшак, Гвида Снела и Џона Нојбауера. 28
Очигледно осећајући потребу да у Историји не остане незабе-
лежен распад културног простора бивше Југославије, а суочени
са непријатним чињеницама да су у Словенији, земљи Европске
Уније, и Хрватској, тада пред њеним вратима, почетком деведесе-
тих уништаване књиге штампане ћирилицом, прављени речни-
ци разлика, писане националистичке историје, док у Србији, зем-
љи парији, ништа од тога није чињено, Слапшакова, Снел и Ној-
бауер удружили су своју памет како би осмислили најпогоднији
начин да уништавање књига не остане непоменуто, али да буде
што мање приметно и да се успут учврсте негативни стереотипи
о Србима. Јер, ако је у секцији посвећеној историјама књижевно-
сти у источно-средњој Европи баш у прилогу о историји српске
књижевне историје описано растурање југословенског културног
простора, не значи ли то да су Срби у томе предњачили? Зар би
неки просечно обавештен Естонац могао нешто друго закључити?
На тај су начин ове полуистине створиле потпуно лажну пред-
ставу о пост-југословенској ситуацији деведесетих. Последња ре-
ченица прилога у којој се говори о ”нужности оснивања институ-
ција без државног и притиска колектива, тако да мање идеолошки
оптерећено теоријско и историјско истраживање ових међусобно
уплетених књижевности, језика и историја може једног дана по-
стати могуће” (III, 409), представља крајњи израз цинизма: ако је
у ”Уводу” у секцију посвећену испитивању историја књижевно-
сти Нојбауер поново истакао лајт мотив Историје да ”преиспита
и поново испише” историје националних књижевности, и то ”не
само због глобализације и европских интеграција, већ изнад све-
га због тога што оне настављају да подстичу отуђење, непријатељ-
ство и агресију против мањина и против суседних држава” (III,
345), може ли се то непријатељство окончати без разумевања ње-
гових узрока, којем мора претходити сагледавање његових раз-
мера и степена испољавања са сваке стране? Какво може бити
поновно писање историје националних књижевности утемељено
на изостављању и кривотворењу материјалних података, за које
се иначе тврди да су важни?
На пример, представљајући Јована Скерлића као носиоца
”моћне визије књижевности као средства демократског развоја”
која је ”остала ненадмашена у српској књижевној историји” (III,
407), тројка је навела само две од његове три велике књижевно-
историјске синтезе: Српску књижевност у XVIII веку (1909) (III,
406) и Историју нове српске књижевности (1914) (III, 407). Иако
су признали да је ”Скерлић често писао о националним програ-
мима, али их је увек ситуирао у балкански простор који је био
већи од будуће Југославије, и у европски контекст” (III, 407), ипак
нису саопштили да је написао и монографију Омладина и њена
књижевност (1848–1871): изучавања о националном и књижевном
романтизму код Срба (1906). Иако је та монографија такође си-
туирала српску књижевност у европски контекст, иако је Скер-
________________________________________________________________
27
Још пре почетка распада Југославије, 1988. Јован Ћирилов је објавио
Хрватско-српски рјечник иначица и српско-хрватски речник
варијаната ([треће, проширено издање] (19881, 19942); Нови Сад:
Прометеј, 2010) који је почињао овако: ”Аутор овог речника полази од
чињенице да су српски и хрватски језик један језик. Српскохрватски
или хрватскосрпски има више варијаната. Овај речник се бави
варијантама књижевног језика у Хрвата и Срба”, при чему је
наглашено да ”не жели да повлачи ‘демаркациону линију’ између
варијаната нашег језика којим се служе Срби и Хрвати” (9), напротив,
”жели да поспеши осмозу између варијаната, која је у току, не из
политичких већ из лингвистичких и културноисторијских разлога.
Та осмоза траје од када је штокавски изговор постао књижевни језик
Хрвата и Срба” (10). То је изузетно неутралан опис процеса започетог
када су средином тридесетих година загребачки књижевници
предвођени Људевитом Гајем напустили кајкавски и прихватили
штокавски у оној варијанти у којој га је Вук Караџић стандардизовао
као српски књижевни језик. Иако ”сваким својим редом овај речник
жели да одише духом толеранције, али и свешћу о компликованој
језичкој ситуацији на српскохрватском језичком простору, пуном
политичког набоја” (12), очигледно је да је толеранцији и настојању
да се политички набој ублажи жртвована истинитост приказа
компликоване ситуације
28
Она је још већа када се узме у обзир да је Слапшакова својевремено
тврдила да су ”логичка кохеренција и терминолошка прецизност”
израз етичког става (Svetlana Slapšak, ”Dva ispitivača Luče mikrokozma:
Anica Savić Rebac i Miron Flašar”; 21). Колико год то било проблематич-
но из неких других перспектива – рецимо, Николе Милошевића који
је истраживањима дубинских инкохеренција у књижевним и фило-
зофским делима показао да њихови узроци могу бити врло сложени и
разнолики – од онога ко такав став заступа, очекивало би се да га се у
сопственом писању држи.