Одломак из рукописа књиге “Проблеми савремене књижевне историје: Критичка пролегомена за обнову националних књижевности и њихових историја”

дију врло речитог наслова ”Видаковић, модернији од Вука...”, у
којој је тврдио да се Видаковићеви полемички текстови ”могу у
једном ширем смислу посматрати као прва одбрана поезије у срп-
ској књижевности”. 38 Ови подаци могли би представљати грађу
за интерпретацију историјског романа и његове рецепције у срп-
ској култури, али се не би могли уклопити у бинарну поделу на
којој је Лукићева засновала свој прилог, јер би се онда историјски
роман појавио најпре као еманципаторски жанр у српској књи-
жевној култури, и то вишеструко: како на тематском плану, про-
јектовањем различитих савремених грађанских образаца пона-
шања и општења у виђење српске прошлости, тако и на идејном
плану, рационалистичким односом према Косовском миту, кона-
чно и на плану књижевне културе и развоја читалачке публике,
јер упркос у критици одмах уоченој малој литерарној вредности
његових романа, ”Видаковић је одиста био врло поштован у то до-
ба; те како!”. 39 Премда нема доказа да је Јасмина Лукић ово морала
знати, претпостављајући да је извршила макар минимално ис-
траживање о српском историјском роману, занемаривање њего-
вих раних традиција – супротно приступу аутора осталих при-
лога из секције – не може се окарактерисати другачије него као
тражено незнање којим се омогућава лагодност политичко-идео-
лошког суда. Сасвим у складу са њеним општим ставом да ”кул-
турне студије немају смисла [...] уколико иза тога не стоји поли-
тички пројекат”. 40
_____________________________________________________________________
38
Сава Дамјанов, ”Видаковић, модернији од Вука...” (1987), у: Нова
читања традиције 1–3 (Српска књижевност искоса, књ. 4); Београд:
Службени гласник, 2012; 123.
39
Павле Поповић, Милован Видаковић; 107.
40
Јасмина Лукић, ”Како читати тривијалну књижевност”, у: Како
читати: О стратегијама читања трагова културе, приредио Саша
Илић; Београд: Народна библиотека Србије, 2005; 97. Темељ овог
њеног става је учење Стјуарта Хола. Иако Јасмина Лукић напомиње
да ”када кажем политички пројекат, онда мислим на појам политике
у најширем могућем значењу, на освешћени однос према начину на
који текстови савремене културе обликују свет у коме живимо” (97),
у публикованом предавању ”Како читати тривијалну књижевност”,
чији су ово теоријски темељи, она је политику схватала прилично
уско: ”дневнополитичка одређеност предавања објављује [се] избором
позитивних и негативних примера, складно оквирном опредељењу
зборника да је српска култура инфериорна и незрела” (Ненад
Николић, ”Како читати зборник? (Како читати: О стратегијама
читања трагова културе, приредио Саша Илић, Народна библиотека
Србије, Београд, 2005)”; Крагујевац: Наслеђе. Часопис за књижевност,
језик, уметност и културу, год. IV, бр. 6, 2007; 186). Очигледно, то је
константа приступа Јасмине Лукић, баш као што и пројекти у којима
учествује имају сличан вредносни предзнак.