Одломак из рукописа књиге “Проблеми савремене књижевне историје: Критичка пролегомена за обнову националних књижевности и њихових историја”

лићев суд о књижевној вредности омладинске књижевности био
неповољан, Скерлић је јасно рекао да ”оно што неоспорно вреди
у омладинском покрету и у његовој обилној књижевности, то су
оне велике добре воље, она нештедно развијана енергија и оно
лепо самопоуздање” као ”израз животне моћи, културне способ-
ности и прогресивне усавршљивости једнога народа”. 29 Таквим
схватањем нашао се насупрот идејама одређујућим за Историју
– да национално осећање води назадовању и сукобима, због чега је
његова монографија Омладина и њена књижевност морала бити
изостављена.
Схватање по којем је српски национализам потчињавао себи
остале нације – оправдање да се у свакој прилици потенцира срп-
ска кривица – проговорило је и у оцени да је Павле Поповић ”раз-
вио пред крај свог живота учену србоцентричну визију југосло-
венске књижевности” (III, 407). С обзиром да знају да је Југосло-
венска књижевност штампана 1918 (III, 407), да Оглед о југосло-
венској књижевности, написан 1930. за француску публику (1934.
преведен на српски) не помињу, није јасно где су пронашли По-
повићеву србоцентричну визију југословенске књижевности, на-
рочито што је после 1934. приметно Поповићево напуштање идеје
о југословенској књижевности и враћање на предратне позиције
из времена када је написао Преглед српске књижевности (1909)
(за који кажу да је изашао 1913, када је заправо штампано друго
издање). Међутим, док није дошло до тога, захваљујући политич-
ким околностима које су врхунац имале у убиству краља Алек-
сандра, Поповић је југословенску књижевност писао из позиције
”која српску књижевност и културу ставља у други план”. 30 Шта-
више, пажљивим читањем Поповићевих историја југословенске
књижевности може се закључити да је ”услов југословенске књи-
жевности нестанак српске књижевности”, јер је ”интеграција срп-
ске и хрватске књижевности у југословенску извршена забора-
вљањем делā која у њихов однос уносе сукоб, али тако да у југо-
словенску књижевност уђу дела хрватске књижевности обележе-
на духом католичког прозелитизма, а не уђу дела српске књижев-
ности њима супротстављена”. 31
У очигледна кривотворења спада и тврдња да Јован Деретић
”комбинује историјску и генеричку перспективу, без објашњава-
ња њихових основа” (III, 408): иако Деретић то није учинио 1983.
у првом издању Историје српске књижевности – за коју, иначе,
уопште није важно што је ”штампана после Титове смрти” (III,
408) 32 – он је пре њеног другог издања, које није стигао да сасвим
заврши и које је постхумно публиковано 2002, објавио Пут српске
књижевности: идентитет, границе, тежње (1996) и Поетику срп-
ске књижевности (1997), које представљају управо оно излагање
основних начела за које Слапшакова, Снел и Нојбауер тврде да
их нема. 33 Такође Деретићу замерају на одсуству компаративног
приступа, судећи да је то ”делимично зато што има ограниченије
знање о западним и балканским књижевностима, делимично за-
то што верује у јединственост српске књижевности. У том смислу,
његов рад супротстављен је Скерлићевој, и делимично такође По-
повићевој, историјској и националној идеологији” (III, 409). При-
том уопште не помињу Деретићеву прву књигу, Доситеј и његово
доба (1969): највећи број у њој сабраних чланака обележен је ин-
терпретативно-компаративним приступом, па је тако – између
осталог – испитујући Сало дебелога јера Саве Мркаља, Деретић ”у
Мркаљевим погледима на језик и азбуку, односно гносеолошким
и семантичким питањима као чије решење се појављује нова аз-
бука, препознао филозофску основу изведену из Огледа о људском
разуму Џона Лока, која је омогућила ослањање на идеје грамати-
чара Јохана Криштофа Аделунга”. 34 Тиме је Деретић указао на оп-
штије рационалистичке темеље Мркаљеве реформе, који су Мрка-
љу омогућили да од Аделунга преузме начело ”Пиши као што
говориш”. Безмало четрдесет година касније, један од уредника
Историје и члан трија који је Деретићу замерио све и свашта – то
још увек не зна. Да зна, извесно би упутио на порекло начела ”Пи-
ши, као што говориш; а читај, као што је написано”, које издваја
као најважнији допринос Писменице сербскога језика Вука Кара-
џића. Нојбауер, уствари, не зна ни шта је Вукова Писменица серб-
скога језика: пошто њен наслов преводи као Orthography of the
Serbian Language, мора се закључити да он верује да је то право-
пис! Зато би било занимљиво знати шта је мислио која је то Вукова
”граматика [...] била топло примљена у Немачкој: Јакоб Грим је
лично учествовао у превођењу и дотеривању друге верзије његове
граматике, која се појавила под насловом Wuk's Stephanowitsch
kleine Serbische Grammatik” (III, 11), нарочито с обзиром на то да
уопште није ни поменуо Српски рјечник из 1818, у којем је обја-
вљена поправљена граматика, која ће бити преведена на немачки.
[...]
После свега – а нарочито односа према историји српске књи-
жевне историје, јер је Нојбауер казао да ”историја књижевне исто-
рије задржава средишњи значај за пројекте као што је наш” (III,
345) – јасно је да у Историји српска књижевност није ”адекватно
и поуздано представљена”. То није изненађујуће ако се зна да су
”експерти” који су о њој писали особе које се – судећи по њиховим
биографијама 35 – можда никада нису систематски ни упознале са
целином српске књижевности.
Тако, рецимо, у секцији другог дела посвећеној историјском
роману, док већина аутора историјски роман у обрађиваним књи-
жевностима прати од његових почетака, Јасмина Лукић своју паж-
њу концентрише само на историјски роман деведесетих и истори-
ографску метафикцију, иако се историјски роман најраније поја-
вио у српској књижевности: Усамљени јуноша Милована Видако-
вића 1810. године. Чувени и на ту врсту стваралаштва изузетно
утицајни Валтер Скот [Walter Scott] свој први роман објавио је
четири године касније. Штавише, ”Видаковића немају ни Хрвати,
ни Словенци; немају га ни Бугари; имамо га само ми”. 36 Такође, о
историјском роману је крајем друге и средином треће деценије
деветнаестог века вођена велика полемика између првог српског
романописца Милована Видаковића и Вука Караџића, која је у
двадесетом веку имала два различита одјека: док је Јован Деретић
тврдио да се Вук својим примедбама Видаковићу и очекивањима
постављеним пред српски (историјски) роман ”приближава Ари-
стотеловој Поетици”, 37 Сава Дамјанов је о полемици објавио сту-
_____________________________________________________________________
29
Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871): изучавања о
националном и књижевном романтизму код Срба (Сабрана дела Јована
Скерлића, књ. 10); Београд: Просвета, 1966; 11.
30
Ненад Николић, ”Концепције српске и југословенске књижевности
Павла Поповића”; Нови Сад: Зборник Матице српске за књижевност и
језик, књ. LVII, св. 2 (2009); 289.
31
Исто; 290.
32
Јер ”постоји политички значај, али не и политичка условљеност
Деретићеве књижевне историје” (Ненад Николић, Геометрија
прошлости: Књижевна историја Јована Деретића; Београд:
Службени гласник, 2013; 295), чиме се ”он значајно разликује од
Павла Поповића, чије је окретање од историје српске књижевности
ка историји југословенске књижевности имало и политички значај
и било политички условљено, јер ‘Поповићева књижевноисторијска
методологија се није мењала – мењала се само идеологија у име које
је предузимао своје књижевноисторијске пројекте’ [Ненад Николић,
”Концепције српске и југословенске књижевности Павла Поповића”;
294-295]” (295).
33
У ”Белешци” уз Поетику српске књижевности (Београд: ”Филип
Вишњић”, 1997) Деретић је написао да она ”представља реализацију
идеје која је, у ембрионалном облику, изнесена давно, у уводу у моју
Историју српске књижевности (1983), као и у другим текстовима који
су излазили пре и после те књиге, а затим, у развијеном облику, у
прошлогодишњој књизи Пут српске књижевности” (421). Ако ”главни
резултат ‘замишљеног пројекта’ [који је] паралелан историји српске
књижевности био би управо ова књига о којој сам од почетка мислио
као о некој врсти поетике српске књижевности” и ако се њом ”на
овај или онај начин бавио више од две деценије” (421), те ако је после
Поетике српске књижевности прегао да преради историју српске
књижевности, није ли то сведочанство врло преданог размишљања о
односу поетичких и историјских истраживања српске књижевности,
које би било немогуће без рефлексије о начелима која их утемељују?
34
Ненад Николић, Геометрија прошлости; 31.
35
есеј и критика
Врло исцрпна биографија Светлане Слапшак може се наћи у њеној
књизи Hronospore II: Eseji i komentari (Beograd: Peščanik, 2010: 271-273),
док се у другој и најрецентнијој књизи Јасмине Лукић Metaproza:
čitanje žanra: Borislav Pekić i postmoderna poetika (Beograd: Stubovi
kulture, 2001) у белешци о ауторки само кратко наводи да ”бави се
теоријом књижевности, феминистичком теоријом и јужнословенским
књижевностима” (269). У белешци о ауторима зборника Како читати:
О стратегијама читања трагова културе (приредио Саша Илић;
Београд: Народна библиотека Србије, 2005) има нешто више података
о Јасмини Лукић: њеној магистратури и докторату, али не и основним
студијама и школовању (307).
36
Павле Поповић, Милован Видаковић, приредио Миодраг Матицки
(Сабрана дела Павла Поповића, књ. 7); Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства, 2000; 2.
37
Јован Деретић, ”Почеци српске књижевне критике”, у: Почеци српске
књижевне критике, приредио Јован Деретић (Српска књижевна
критика, књ. 1); Нови Сад – Београд: Матица српска – Институт за
књижевност и уметност, 1979; 26.