Одломак из рукописа књиге “Проблеми савремене књижевне историје: Критичка пролегомена за обнову националних књижевности и њихових историја”

Срба и њихове нације, државе, културе и књижевности, које има
темеље у општијим западним предрасудама. 24
Оперишући у Историји углавном наводно општеприхваће-
ним судовима о природи догађаја из прошлости, српска култура
је представљена као изразито националистичка (у најпежора-
тивнијем смислу те речи): поред Светлане Слапшак, спремне да
сваку тврдњу о Његошу као српском песнику који је писао на срп-
ском језику тумачи као израз пансрпства, тражено незнајући ниш-
та о његовом самоодређењу и историјским околностима, томе је
допринела и Јасмина Лукић када је у свом прилогу о историјском
роману деведесете године прошлог века описала као период у ко-
јем је српским политичким и културним животом завладала ”ри-
гидна форма национализма” (I, 491). Како је то могуће, ако су
НИН-ову награду добили и Радослав Петковић за Судбину и ко-
ментаре (1993) и Владимир Арсенијевић за У потпалубљу (1994),
а то су романи које је она сама издвојила као ”одговор на ратове у
бившој Југославији” (I, 492), односно ”један од првих књижевних
текстова у Србији који користе дестабилизацију традиционалне
маскулиности као једну од својих главних приповедних страте-
гија у контексту објашњавања српске ратне политике” (IV, 259)?
Када се њима дода Мамац Давида Албахарија, који је НИН-ову
награду добио 1996, мора се поставити питање како је могуће да
у ригидно националистичкој култури најпрестижнију књижевну
награду добијају аутори супротстављени национализму, па чак
и аутори из емиграције? Пошто није реч о инциденту, него о три
награде писцима који несумњиво нису националисти (а ни међу
осталим НИН-овим лауреатима из деведесетих нема ригидних
националиста), тврдња о ригидној националистичкој културној
политици тешко може да опстане.
Оваквим дељењем политичко-идеолошког хоризонта Слап-
шакове и Лукићеве доводи се у питање уверење једног од уредни-
ка Марсела Корнис-Поупа да су прилози у секцији ”Фигуре жен-
ског идентитета” ”често у дијалогу” (IV, 225). Иронично звучи
његов позив да ”есеј Светлане Слапшак о конструкцији алтерна-
тивног Косовског мита у делима жена писаца треба читати пара-
лелно са дискусијом Јасмине Лукић о комплексним одговорима
јужнословенских аутора (и мушких и женских) на род и рат” (IV,
226). Њихово паралелно читање не доводи до дијалога, него до у-
зајамног потврђивања дељене политичко-идеолошке позиције,
што је и у претходним томовима био образац распоређивања на-
водно конкурентских микроисторија. Као што је Јасмина Лукић
анализирала само оне ауторе који су се уклапали у њено поли-
тичко-идеолошко виђење света, изостављајући друге који су се
бавили истим темама али са других становишта, као што је Све-
тлана Слапшак занемарила све интерпретације Његоша које не
подржавају бинарне опозиције око којих је њен прилог конструи-
сан, тако је и на општем нивоу Историје, избором тема и прилога,
промовисан монистички поглед на свет.
Рецимо, када је реч о Косову, у трећем делу Историје, посве-
ћеном топографији, оно уопште није било заступљено, док је у
петом делу присутно у прилогу Слапшакове, како би се кроз ал-
тернативно женско виђење Косовског мита промовисала крити-
ка национализма. Међутим, тема Косова није била баш сасвим
одсутна ни из трећег дела: појавила се у прилогу Роберта Елсија
”Хибридно тло Балкана: топографија албанске књижевности”. У
њему се – међу многим другим уобичајеним тврдњама о Србима
као деценијским опресорима косовских Албанаца – налази и
тврдња да је ”српска војна инвазија на Косово у лето 1990. довела
покрајину на ивицу рата” (II, 300). Онај ко не познаје историју
тог простора морао би помислити да у том тренутку Косово није
било део Србије, јер није могуће извршити војну инвазију на део
сопствене земље, на којем се од краја Другог светског рата налазе
касарне војске за коју се тврди да је инвазију извршила. Осим ни-
за оваквих материјалних фалсификата, код Елсија се појављу-
ју и контрадикције: иако је најпре написао да ”немајући других
опција, народ Косова је једноставно почео да игнорише владу у
Београду и створио државу унутар државе”, нешто касније је на
истој страници тај период албанских паралелних институција
описао као ”двадесет година апартхејда и опресије” (II, 300). Ако
бисмо следили ову дефиницију апартхејда, морали бисмо закљу-
чити да су црнци у Јужноафричкој Републици створили систем
сегрегације како би их белци тлачили.
Елсијев прилог, осим што доноси стереотипе о Србима и Ал-
банцима, оповргава и претпоставку да се може поћи од географи-
је као стабилне основе истраживања књижевних култура. Гово-
рећи о рату 1999, Елси помиње да су Ђаковица и велики део Пећи
срушени до темеља. Оставивши по страни да ли је НАТО бом-
бардовање једне од две главне ђаковичке улице, оне која је звана
католичком, било случајно или израз трајне нетрпељивости Ал-
банаца муслимана према Албанцима католицима, који су марки-
рали циљеве за НАТО авијацију, употреба само назива Gjakova
и Peja (правилно би било Gjakovës и Pejë) потпуно искључује
могућност да се препозна да су ти градови били и српски. Иако
у тексту преовлађује топоним Косово – само једном је у загради
дат албански облик Kosova, који ће, међутим, у Елсијевим при-
лозима у четвртом делу постати једини облик (III, 93, 94, 337, 338,
410, 411) – нигде се, очекивано, не помиње топоним Метохија, иако
се оба града о којима се говори, и Ђаковица и Пећ, не налазе на
Косову, него у Метохији. Изведен из српскословенског термина
за ”terra monasterio subjecta, μετθχιον”, 25 топоним Метохија није
могао бити тако лако албанизован као Косово/Kosova. Међутим,
зар управо двоструко мапирање истог простора не би требало да
буде у првом плану? Ако је то оглашени циљ Историје, зар Елси-
јев прилог није морао пратити неки прилог са српског станови-
шта, у којем би читалац неупућен у балканске односе могао да
сазна да територију коју Албанци зову Kosova Срби зову Косово и
Метохија, да се на њој налази изузетно велики број српских сред-
њовековних манастира, да се у граду који је за Елсија Pejë налази
трон српског патријарха? Да ли су сви ти подаци занемарени из
страха од српског национализма?
Подаци о постојању манастира, патријаршијском трону, срп-
ским топонимима могли су бити представљени на различите на-
чине. То што тих података уопште нема, отуда је још један знак
суштинске незаинтересованости за оно што се декларативно
заступа: истраживање додира различитих култура спроводи се
само када се може уклопити унутар приче о сарадњи и заједнич-
кој коегзистенцији у будућности, упркос сукобима у прошлости.
Када, дакле, може подржати надсвођујућу историјску причу која
одражава монистичко виђење прошлости и будућности. Историј-
ска прича, која би требало да се бави сукобима сувише очиглед-
ним и дубоким да би се могло очекивати њихово превладавање,
чија би сагласност несагласних делова била у томе да сукобљеност
остаје као начин истовременог постојања на једном простору –
једноставно је игнорисана. Игнорисање припада монистичкој
природи политичко-идеолошког приступа. Практична одлука да
се Косово не помене у посебном прилогу, а када се помене да то
буде учињено са албанског становишта, открива њену политичку
природу, у тесној вези са идеологијом српске кривице ”чија велика
формула гласи: сваки национализам је опасан, али је најопаснији
српски национализам”. 26
____________________________________________________________________
24
есеј и критика
Јер је ”политика само спољашњи и највидљивији моменат културе,
која је – као њена основа – много шира и далекосежнија од политике”
(Мило Ломпар, Дух самопорицања: Прилог критици српске културне
политике (20111). У сенци туђинске власти (20121), Пето [допуњено]
издање; Београд: Evro Giunti, 2014; 116), па због тога, иако ”интереси
и хтења немачких геополитичара, попут Наумана, и британских
геополитичара, попут Ситона-Вотсона, били су у драстичном сукобу
1915. године” (116), истовремено ”Науманова оцена о српском народу
као ‘професионалном реметилачком фактору’, који има право на
живот уколико не омета линију Берлин – Багдад, није била страна
Ситон-Вотсону који је тај народ видео као део ‘источне културе’. То
значи да је културна подлога њихових политичких размимоилажења
остала истоветна и нетакнута. Јер, она је уобличавала западну
перцепцију наше историјске и културне егзистенције” (117). Да та
перцепција ни крајем двадесетог века није промењена у односу на
његов почетак, сведочи оцена Семјуела Хантингтона ”да се Европа
завршава ‘тамо где се завршава западно хришћанство и почињу ислам
и православље’. То значи да се ‘на Балкану ова граница... подудара
са историјском поделом Аустроугарског и Отоманског царства. То је
културна граница Европе и у постхладноратовском свету то је, такође,
политичка и економска граница Европе и Запада’” (283).
25
есеј и критика
Ђура Даничић, Рјечник из књижевних старина српских, дио други:
Л–П; Београд: Државна штампарија, 1863. [фототипско издање: Бео-
град: ”Вук Караџић”, 1975]; 59.
26
Мило Ломпар, Дух самопорицања; 57. Постоји још једна карактери-
стична формула тог становишта, којом је нарочито обележен правац
”хрватске културне политике: све што је српско треба свести и сузити
на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић,
Селимовић – престало да буде српско” (228); она се такође може пре-
познати у Историји, не само у томе што Светлана Слапшак ставља
Његошево српство под сумњу, него и њеним одређењем Лазе Костића
као ”бујног романтичарског песника, драмског аутора, преводиоца,
естетичара и критичара из Војводине” (IV, 114).