Одломак из рукописа књиге “Проблеми савремене књижевне историје: Критичка пролегомена за обнову националних књижевности и њихових историја”

из 2002. у два тома – српском и немачком, који је први пут донео
у засебној књизи штампан превод Луче микрокозма на немачки
Анице Савић-Ребац – објављена студија ”Луча микрокозма и пи-
тање о души” Мила Ломпара? Коначно, како је могуће да се Слап-
шакова, која се најпостојаније бавила античким темама, када се
прихватила израде чланка о Његошу – о којем раније није писала,
осим у вези са Аницом Савић Ребац – није обавестила макар то-
лико да сазна да је Мирон Флашар у међувремену објавио моно-
графију Његош и антика? 13
Но, ако Слапшакова и за дело Мирона Флашара, за које несум-
њиво зна – тврди да не постоји, како је могуће очекивати да било
кога другога помене? То је најочитији знак њеног траженог незна-
ња: Слапшакова пре свега жели да мушкој националистичкој пер-
спективи супротстави женску перспективу Анице Савић Ребац.
Она би свакако морала бити другачије представљена када би се
испоставило да није била ни игнорисана ни тако усамљена као
што Слапшакова тврди. Даље, Слапшакову пре свега занима тело,
због чега се за њу питање о души ни не поставља. То истовремено
доказује и да Аница Савић Ребац није поменута због свог мишље-
ња – удаљеног од хоризонта на којем Слапшакова мисли – него за-
то што је била жена, па је на основу њеног биолошког пола било
могуће кривотворењем конструисати идеолошки пожељну би-
нарну родну опозицију владајућег мушког национализма и жен-
ске изолованости. 14 Да је било признато да изолованости није би-
ло (не више него што је изолован било ко ко се бави ”прилично
езотеричним темама”, без обзира на пол (IV, 115)), да је приступ
Анице Савић Ребац имао одјека међу њеним духовним сродни-
цима, који чине оно најбоље и широј публици најтеже присту-
пачно у његошологији, не само што би један аспект бинарности
унутар које Слапшакова посматра Његоша морао изостати, већ
би се потпуно другачије морало говорити о његовом делу.
Рецимо, осим што се бавио питањем душе у Лучи микрокозма,
Мило Ломпар је у књизи Његош и модерна опширно писао о Лаж-
ном цару Шћепану Малом као драми која ”открива нихилистичку
ситуацију као оно што прикрива нихилизам и оно што се њиме
навешћује”. 15 Ломпарова књига је препозната као ”крајње детаљна
анализа историје популизма као владајуће културне тенденци-
је на овим просторима”, 16 и то од стране ауторке којој су блиске
родне теме и којој се никако не би могао приписати национали-
зам. Слапшакова о томе ништа не зна. За њу је Лажни цар Шћепан
Мали само Његошево ”најобимније дело [...] драма базирана на
историјском лажном цару, никада није стекла славу Горског ви-
јенца, али је постала једино Његошево дело које је филмовано у
послератној Југославији” (IV, 110). И то је све што о њему има да
каже. Овако велико непознавање како Његошевог дела тако и ње-
гових интерпретација током деведесетих, за које је Слапшакова
наводно посебно заинтересована, могло би се поново одредити
као тражено незнање: изабрала је да не зна оно што би довело у
питање њену поставку Његоша као националистичке иконе којој
се супротстављају усамљени женски глас и нови Црногорци. Да
је узела у обзир да је књижевни историчар, који је у време писања
њеног текста био много блаже етикетиран као националиста него
данас, врло детаљном анализом показао да ”написани готово ис-
товремено, а ипак у обавезујућем редоследу, Луча микрокозма,
Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали откривају стадијуме
унутрашње путање којом иде један метафизички дух”, 17 због чега
је ”нужно генеалошко питање: како из онтолошког искуства Лаж-
ног цара Шћепана Малог изгледа искуствени хоризонт песнико-
вих претходних творевина, који њихов потенцијал открива оно
искуство до којег је њихова метафизика довела”, 18 она не би могла
у завршном делу свог прилога, насловљеном ”Интерпретатори
као иконографи”, тврдити да је у Његошевој рецепцији ”најочи-
гледније питање да ли су Његош, његов језик и његова поезија,
били црногорски или српски. Одговор зависи од тога да ли се
застава вије за независну Црну Гору или пан-Србију. Политичка
независност обдарила је Црну Гору политичком моћи да стекне
језик, али ће Србија наставити још дуго времена да тврди да је
Његош српски писац на српском језику” (IV, 114). Овакви искази
су вишеструко проблематични, а и материјално нетачни. Најпре,
данашњи такозвани црногорски језик није заснован на црногор-
ском говору којим је Његош писао. Затим, Црна Гора и Србија
схватају се као унисони ентитети када је реч о односу према пи-
тањима књижевности, при чему се као одлучујућа за тај однос
истиче политичка опредељеност, за независну Црну Гору или
пансрпство. Они који не заузимају ни једну од те две позиције за
Слапшакову не постоје, будући да би њихово постојање довело у
питање њену бинарну опозицију. Такође, ни Његошево самоодре-
ђивање, 19 ни историјске околности његовог времена 20 – за Слап-
шакову нису важни. Да би Његоша могла претворити у објекат
националистичког спорења, она је морала историјски контекст
обликовати према савременој политичкој ситуацији и изостави-
ти све што указује да у данашњем српском академском простору
не само што централно питање није Његошева припадност срп-
ској или црногорској књижевности – то питање се сматра одавно
решеним, а његово савремено поновно отварање подједнако је
дилетантско као што је било и осамдесетих у комунизму – него
да се у Његошевом делу траже они аспекти који указују на његову
много већу сложеност него што је традиционално, концентриса-
њем на Горски вијенац, уочавано (дакле, баш оно што Историја
декларативно подржава). На тај начин изграђује се представа о
Његошу као класичном песнику који ”‘свакој садашњости нешто
каже тако као да је то само њој речено’ 21 ” 22 . Међутим, то се не укла-
па у политичко-идеолошку бинарну визију Светлане Слапшак,
због чега је данашње академско проучавање Његоша морало би-
ти кривотворено. Насупрот питањима за која Слапшакова тврди
да су данас средишња у проучавању Његоша, антологијски збор-
ник Књига о Његошу, који је Српска књижевна задруга објавила у
свом ”Колу” обележавајући двестоту годишњицу песниковог ро-
ђења, традицију на коју се данашње академско проучавање Ње-
гоша ослања сасвим другачије представља: ”Желели смо да исто-
времено упризоримо и различите и битне одлике песниковог
умећа: и његову целокупну поетику, и разнородност његових из-
вора, и посебност и актуелност његових слика, и композицију ње-
гових дела, и структуру његовог стиха”. 23
Овај пример, како се у једном случају посеже за аргументи-
ма симболичке интерпретације када они конвергирају политич-
ко-идеолошком опредељењу, док се у другом случају и постојеће
интерпретације занемарују и сложеност научног поља умањује
како не би било доведено у питање исто то опредељење, показује
да је интерпретација у другом плану и да је потпуно подређе-
на политици. Ту се не ради о идеологији преовлађујућој у хер-
менеутичкој ситуацији – која је увек присутна и неизбежна, због
чега је и неопходно инсистирати на што потпунијој, мада никада
потпуно остваривој ауторефлексији – него о представљању књи-
жевне прошлости тако да се испуни задати морално-политич-
ки циљ. Прилози Светлане Слапшак у том смислу нису изузетак;
премда изузетно агресивни у остваривању свог циља, они су из-
раз општег опредељења Историје, и то не само када је реч о пре-
власти савременог политичког становишта у представљању књи-
жевности, него и када је реч о конкретном политичком схватању
____________________________________________________________________
13
Мирон Флашар, Његош и антика; Подгорица: Црногорска академија
наука и умјетности, 1997.
14
Узгред, колико је питање рода за тумачење Луче микрокозма Анице
Савић Ребац било значајно, најбоље показује то што га у студији ”Два
испитивача Луче микрокозма: Аница Савић Ребац и Мирон Флашар”
Слапшакова ниједном речи није ни поменула.
15
Мило Ломпар, Његош и модерна; Београд: ”Филип Вишњић”, 1998; 226.
16
Tatjana Rosić, ”Ne baš sve o antipopulizmu (Milo Lompar: Njegoš
i moderna, Filip Višnjić, Beograd 1998)”; Beograd: Reč. Časopis za
književnost i kulturu, god. V, br. 47/48, jul-avgust 1998; 170.
17
Мило Ломпар, Његош и модерна; 10
18
Исто; 10-11.
19
На почетку Његошеве прве књиге Пустињак цетињски (1834) стоји
посвета: ”Србин српском роду своме/ ово дјелце посвећује./ Његово
је ситно цв’јеће/ по ливади правој Српства/ и узрасло и побрато/ и у
в’јенцу роду дато”.
20
Законик Данила Првог (1855) у члану 92 наводи да у Црној Гори ”нема
никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере
до једине православне источне”. Више од пола века касније, Закон о
народнијем школама у Краљевини Црној Гори (1907) почиње првим
чланом који гласи: ”Задатак је народнијема школама, да васпитавају
дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански
живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу”.
21
Hans-Georg Gadamer, Istina i metoda: osnovi filozofske hermeneutike
(Wahrheit und Methode: Grundzüge einer philosophishen Hermeneutik,
1960), prevod Slobodan Novakov, redakcija prevoda Slobodan Grubačić i
Abdulah Šarčević; Sarajevo: ”Veselin Masleša”, 1978; 323.
22
Мило Ломпар, Његош и модерна; 11.
23
Мило Ломпар, ”Напомена”, у: Књига о Његошу, избор Мило Ломпар;
Београд: Српска књижевна задруга, 2013; 482.