Музејска активност Срба у Канади

Музејска активност Срба у Канади је тема која до сада није била
занимљива ширем слоју наше јавности у Канади или матици. Бри-
га о српској културној баштини се, кроз време и просторе на ко-
јима су Срби живели, полако развијала, па нестајала услед ратова
и економских криза, па се поново успостављала у промењеном
и прилагођеном формату. Тај ритам се могао боље пратити у ма-
тици, где је музејска делатност активнија, већа и боље изражена,
а затим и више истраживана. У дијаспори, прича је сасвим дру-
гачија. Овај рад ће истражити дефиницију културне баштине и
музеја, затим културну активност и документациону делатност
међу српским заједницама на тлу Канаде, поменути значајне успе-
хе и појединце који су се за те успехе изборили. Надаље, изложиће
се објективна слика тренутног стања српске културне баштине,
њеног изражаја, појединаца који је својим стваралаштвом одржа-
вају у животу, и на послетку шта учинити да се брига о културном
наслеђу кроз музејску делатност настави и поспеши, прошири и
утврди на овим просторима.

Материјална и нематеријална културна баштина
У материјалну културну баштину се убрајају изузетне грађевине,
световне и сакралне, споменици и материјална уметничка дела.
Ова дефиниција је широј јавности препознатљива и прихватљи-
ва, те се готово сва наша колетивна пажња усредсређује на бригу о
тим и таквим ознакама српске културне баштине. Пошто таквих
материјалних изражаја баштине у матици има много више, често
заборављамо да је и нематеријална културна баштина врло при-
сутна и значајна и да је никако не треба запоставити. А у дијаспо-
ри је можда таква форма српске културе и више распрострањена,
силом историјских прилика.
УНЕСKО дефинише нематеријално културно добро као “људ-
ско умеће, изражај, вештину или извођење, као и предмет, ру-
котворину, инструмент или простор који је са тим повезан, које
заједнице, групе, и, у неким случајевима појединци препознају
као део своје културне баштине. У складу са ставом 2 овог члана,
нематеријално културно добро може бити: 1. језик, говор, усмено
предање, усмена књижевност или други усмени израз; 2. изво-
ђачка уметност; 3. обичај, обред и свечаност; 4. знање или вешти-
на везана за природу и свемир; 5. знање или вештина везана за
култно и знаменито место и 6. традиционалан занат или вештина.”
(http://www.kultura.gov.rs/docs/stranицe/82128418889499865927/
11.%20Konvencija%20o%20ocuvanju%20nematerijalnog%20kultur
nog%20nasledja%20(Pariz%202003).pdf)
Дакле, сада када су јасне дефиниције материјалне и немате-
ријалне културне баштине, мора се споменути изражај те исте
културе која нас свакодневно окружује. Наиме, српска јавност је
свесна да живот у дијаспори подразумева, постојање у доминант-
ној, страној култури, у којој ми као мањина покушавамо одржа-
ти свој културни идентитет. У том напору, следимо стваралачки
порив у неколико доминантних културних изражаја; фолкорни
плес, и духовна музика, кулинарство, друштвени и сакрални фе-
стивали или колетивна окупљања, народна радиност у форми
сувенира, или породичних заоставштина, позоришна активност
у мањем интензитету, ликовна уметност и писана реч који су у
лаганом успону. Већина ових наведених доминантних културних
изражаја припадају нематеријалном културном наслеђу. Тако да
се нуди закључак како је већински или интензивнији културни
изражај Срба у Канади управо та нематеријална форма култур-
ног наслеђа, коју ми као мањина у доминантној страној култури
савесно подупиремо и одржавамо.
Српска материјална култура је мање више ограничена на са-
кралну архитектуру која је, сем у неколико примера, новијег да-
тума, али је изузетно значајна и визуелно упечатљива. Најстарија
српска православна општина у Онтарију је основана 1913. године
у Хамилтону, а први храм, црква Св. Николе изграђен је 1917. Та
црква више не постоји, а храм се преселио на нову локацију на
Бартон улицу. Nајстарија српска црква у Канади је црква Свете
Тројице у Регини (Саскачеван) из 1915. Уз сакралне објекте ницали
су и објекти за друштвени живот заједница који су често више
функционални него естетски подвизи архитектуре. Њихов значај
је непроцењив за све заједнице у којима играју улогу епицентра
духовног и друштвеног живота.
Затим, ту је писана реч, чији се процват стваралаштва могао
видети у периоду 1930-1945 кроз политичке новинске чланке, ана-
лизе и есеје у Гласу Канаде, касније Гласу Канадских Срба, и Прав-
ди из Торонта, па затим период између 1954 и 1985.јака списатељ-
ска активност и издаваштво постаје интензивно у Авала Прин-
тинг eнд Пaблишинг Цо., из Виндзора, затим средином 1990-тих
кроз отварање неколицине недељних новина у Торонту као што
су недељне: Новине (Торонто); месечне Источник и Гласник (обе
су црквене новине из Торонта), Кишобран (Ванкувер), Слово (Ки-
чинер), Тесла Магазин (Торонто), затим двомесечне и двојезичне
новине Глас Канадских Срба, такође из Торонта, двојезични ча-
сопис за књижевност и културу Људи говоре (Торонто) и Канад-
ски Србобран (Хамилтон), Србија (Хамилтон) и др.
Књижевна активност је у канадској дијаспори била интен-
зивна и у ранијим периодима (1934 – 1983) највише објављивана
кроз новине Глас Канадских Срба, па се тако појављују имена као
Десанка Максимовић, Милош Црњански и Слободан Јовановић
и многи други вредни помена. Пресељењем Гласа у Торонто сре-
дином 1980-тих и оснивањем Српске Националне академије у То-
ронту књижевна активност постаје још интензивнија кроз орга-
низовање литерарних вечери, састајања клубова пријатеља књиге,
довођења познатих српских писаца на предавања и дружење. Од
средине 1990-тих поједини писци из бивше Југославије настањују
канадске градове и стварају и објављују на српском језику, као и
већи број ентузијаста који одржавају продукцију само издатих
песничких и прозних дела. Ликовна уметност је такође у порасту
због многобројних талентованих досељеника у Канаду који на-
стављају да се баве уметничким радом, међусобном сарадњом и
излагањем више у канадским а мање у српским галеријама. На-
равно овај кратак преглед је уопштена слика српског стваралач-
ког порива у материјалном културном изражају у последњих 50
година, и заслужује детаљнији осврт у неком другом раду. Илу-
страције ради, овде је наведено само неколико највидљивијих
примера које би наша јавност могла одмах препознати.
Следећи, контрастни културни пориви овом претходном ства-
ралачком, јесу едукативни и документациони. Многи ће под тер-
мином ‘едукативни’ одмах помислити на школе веронауке и Срп-
ског језика које поуздано и вредно постоје већ стотину година у
српским заједницама у Канади. Најбољи пример је Хамилтон, где
је црква Св. Николе на Бич Рд, освештана 19 децембра 1917, а шко-
ла веронауке и српског језика започела са радом готово у исто
време. Полувековни културни и политички програми на Cрп-
ским данима на Нијагари, у организацији Српске народне одбра-
не, Дражин дан у Бимбруку и Винони, као и Епархијски дани у
Манастиру Милтон, добре су прилике где се школе такмиче у сте-
ченом знању ђака и размењују искуства. Огромну мисију у очува-
њу српског језика и православне вере код Срба у Канади имале
су школе српског језика и веронауке при црквама у Хамилтону,
Торонту и Виндзору које су бројале на стотине ученика и које
су организовале кампове за децу. Једина школа која данас броји
више стотина ученика је Српска школа “Свети Сава” у Кичинеру
која ради у оквиру канадског система основних и средњих школа
за различите етничке групе. Значајан је био и десетогодишњи рад
приватне школе српског језика др Радомира Батурана у Торонту
која је отварала одељења и по мањим суседним градовима и орга-
низовала редовне летње и зимске кампове, на којима су држани
часови српског језика. Велики значај такође имају едукативни про-
грами и многе активности у хорском певању, у фолклору, музици,
позоришту, иконописању, ликовној уметности, традиционалним
рукотворинама и кулинарству. Одлични примери су Први дечји
хор у Канади настао је при цркви Св. Ђорђа у Нијагара Фолс већ
средином педесетих година. Неколико година касније у Торонту
организован је први дечји хор, прва дечја фолклорна група, први
дечји тамбурашки оркестар при цркви Светог Саве. Временом