Музејска активност Срба у Канади

ове активности су варирале у интензитету и распрострањености
у различитим српским заједницама Канаде, с обзиром на инте-
ресовање јавности и/или постојању учитеља и инструктора. Кул-
турно најактивније заједнице од краја Првог светског рата биле
су: Виндзор, Торонто, Хамилтон и Садбури које су, уз сопствене
напоре, веома успешно приказивале српску културу и другим до-
минантнијим заједницама.
Документациони порив Српске заједнице се односи на врло
снажну потребу чувања, најпре породичних предмета од сенти-
менталне вредности али, такође, и чувања архива многих спорт-
ских, хуманитарних, културних и религиозних организација и
друштава која су постојала и гасила се, затим се поново успоста-
вљала. Е ту већ постоји потреба за организованим приступом до-
кументацији живота и различитих активности стогодишњег
постојања Срба на тлу Канаде. Тај организовани и дефинисани
процес документовања живота људи у заједници потпада под му-
зејску активност.

Основне функције музеја
Музеји су центри за конзервацију, студије и размишљања о ба-
штини и култури. Данас су музеји дефинисани као институције
које нису оријентисане на добит, у служби су друштва и његовог
развитка, отворени за јавност, који прикупљају, конзервирају, ис-
тражују и излажу експонате, у сврхе студирања, образовања и у-
житка материјалних трагова човека и његове околине. Они одр-
жавају везу са прошлошћу која приноси вредност материјалним
траговима наших предака и, на тај начин, заузимају кључну улогу
подстицања друштвене сједињености.
Основна сврха музеју је да заштити и сачува наслеђе у целини.
Он обавља научне студије потребне да се разуме и утврди његово
значење и његова припадност. Али образовни задатак једног му-
зеја, без обзира на његову природу, је подједнако важан као његов
научни рад. (http://icom.museum/the-vision/museum-definition/)
Основне функције музеја су:
1. чување – прикупљање и заштита баштине, конзервација
предмета од уништења, оштећења и крађе;
2. научна функција – омогућавање и вршење научних истражи-
вања (историја, историја уметности, археологија, биологија, хеми-
ја, документалистика);
3. излагачка – излагање експоната јавности, омогућење увида
у збирке;
4. аниматорска – организовање интердисциплинарне анима-
ције посетилаца, активно учествовање у јавном животу друштва
(мање/чешће изложбе), анимирање јавности (децу и странце пре
свега), одржавање тематских концерата, организовање предава-
ња, одржавање уметничких радионица и рад на пропаганди и
добијању финанцијске потпоре.
Збирка музејских предмета је једна целина, мањег или већег
обима, углавном сродне по материјалу, обради или намени. Кроз
историју, збирке су се мењале и истовремено се мењала свест са-
купљача – проширивала су се њихова знања о предметима које
поседују. Колекције су постајале веће, скупоценије и вредније.
Збирке су се све више формирале према смишљеном програму
набављања и његовом систематичном реализовању. У Европи у
XVII веку почиње озбиљније формирање збрики. Музејске збирке
се скупљају због научно-историјског значаја, информисања, али
и због радозналости, страсти према прошлости, верских побуда
(култни предмети), сујете (жеље за поседовањем), тржишта (пре-
продаја) итд. Тадашњи научни кабинети су били сваштарски, док
су имућни људи, мецене, имали пробране уметничке збирке.
Музејске збирке су условљене тематском поделом на опште и
специјализоване, затим, на географске, у смислу које географско
подручје представљају. Музеји се, надаље, деле и по форми и ста-
тусу. Деоба збирки по форми у класичном смислу обележавала би
уметничке и историјске музеје. Контрастно томе, многи музеји су
постали као негација те класичне форме. Музеји на отвореном су
национални паркови и реконструисана насеља, као што су Старо
село на Златибору, затим ту су и археолошки локалитети тврђа-
ва, насеља, споменика, као Лепенски вир и Гамзиград, на пример.
Још једно разврставање ваља поменути, јер разјашњава управу
над збирком и самим музејом као институцијом, а то је катего-
ризација по статусу. По тој подели музеј може бити национал-
ни (државни), локални (градски) и тзв. завичајни (организација,
удружења или, чак, корпорација) који су такође делимично под
контролом регионалне власти (на пример, Министарства култу-
ре провинције Онтарио) како би опстали као непрофитне инсти-
туције. Новије време дигиталног доба дозвољава новије форме
музеја и ослобађа, у одређеној мери, стриктне расподеле по ста-
тусу. Што значи да рађање десетине виртуелних музеја у послед-
њих 10 година дозвољава таквој институцији слободу при избору
убикације, излагања, додира са јавношћу, формом истраживања
и чувања збирки. Таква форма музеја још увек је у повоју али је
врло занимљива и у наредним годинама интензивне дигитали-
зације колекција приметиће се пораст таквих виртуелних музеја.

Музејска активност Срба у дијаспори
Чувари материјане баштине, у српским земљама пре 19. века, били
су манастири и, у малој мери, приватни колекционари. Формална
музејска активност у Краљевини Србији започела је доста касно
у односу на Европу, отварањем Народног музеја 1844. у Београду
указом тадашњег Министра просвете Јована Стерије Поповића.
Колекција се тада фокусирала примарно на археологију и нуми-
зматику, да би знатно еволуирала током времена у врло богату
збирку од преко 500 инвентарских јединица које броји данас. У
прво време Народни музеј више је био архив затвореног типа,
а тек оснивањем звања чувара музеја указом кнеза Александра
Крађорђевића 1853. године, музеј почиње излагати збирку и отва-
рати се јавности. До сада у Републици Србији постоји 144 музеја
отворена јавности и који формирају врло лепу мрежу завичајних
музеја и легата широм земље.
Први музеј са ознаком српске културне баштине ван граница
матице, отворен је 1964. године у Сентандреји, у Мађарској. Идеја
о формирању Музеја Српске православне епархије будимске ро-
дила се још између два светска рата, али је до њене реализације
дошло тек 1964. године, када је отворена прва стална поставка
и изложени предмети који су пренети у седиште епархије да би
се на тај начин физички заштитили. Наредна опсежна теренска
истраживања, под руководством академика Динка Давидова и у
окриљу Галерије Матице Српске, крунисана су 1973. године изло-
жбом и књигом под насловом “Иконе српских цркава у Мађарској”,
које су по први пут на светло дана изнеле најзначајнија дела и
црквеноуметничке целине са подручја Будимске епархије (http://
www.galerijeimuzeji.com/lat/izlozba/22/srpska-crkvena-umetnost-u-
madjarskoj). Овај музеј је врло значајан не само зато што је први
музеј ван граница матице, већ зато што поседује библиотеку од
око 9400 вредних и старих књига, а затим се дичи и архивом до-
кументације живота српске заједнице у Сантандреји и читавој
Мађарској. Музеј је превасходно конципиран као музеј Српске
православне Епархије будимске и у излагању се концентрише на
сакрално уметничко благо Срба у Мађарској, али није у својим
активностима пасиван. Експонати се смењују, а изложбе путују
не само у Србију у Народни музеј 1990. године, већ и у Брисел
2011. Изразито вредна и превасходно сакрална колекција ипак
покушава да ослика вековни живот Срба у Сантандреји, њихо-
вим друштвеним успесима и легату који су нама иза себе остави-
ли. Историчар уметности, мр. Коста Вуковић, садашњи је кустос
музеја и одличан је чувар збирке.
У последњих неколико година српске културне организације
у Будимпешти су коначно постале видљиве на интернету, уложи-
ле су у изградњу репрезентативних сајтова на којима се може пра-
тити стваралаштво и покушаји чувања изузетно богате културне
баштине у Мађарској.
Други пример музеја српске културне баштине ван граница
матице, а вредан помена због невероватно дуготрајне борбе за
своје постојање и непроцењиве ризнице коју поседује, јесте Му-
зеј Српске православне цркве унутар градских зидина старог Ду-
бровника. То је уједно и зграда Црквеношколске општине Дубров-
ник, тик уз Српску православну цркву св. Благовештења. Црква је
изграђена 1877. године, у Улици од пуча бр. 8, на купљеном земљи-
шту. Музеј је мали, али довољно простран да чува врло значајну
библиотеку старих и ретких књига, такође и знатну колекцију
икона, углавном бококоторске иконописачке школе. А на крају,