Музејска активност Срба у Канади

Драгашевић је по професији библиотекар и каријеру је започе-
ла уз чувену г-ђу Станиславу Марковић у Градској библиотеци
у Виндзору, затим се преселила у Торонто и радила као суводи-
тељ Српског радио програма “Шумадија” уз супруга г. Бору Дра-
гашевића готово 40 година. У своје време Радио Шумадија је био
најслушанији програм српске заједнице који је привукао широку
слушалачку публику и имао огроман утицај на српску заједницу,
што због разноврсног програма, што због лојалне потпоре сва-
коврсној културној и хуманитарној активности, што због жеље
да подигне свест заједнице о потреби чувања и промовисања
сопствене културе. Драга је врло успешно била уредник енглеске
секције месечника Глас канадских Срба, од пресељења новина из
Виндзора у Торонто 1984. године до 2005. Њено знање, искуство и
успеси су заиста многобројни.
Други индивидуални пројекат, тренутно у припреми, јесте до-
кументарни видео пројекат Краљева војска: култура сећања који
представља својеврсну хронологију сећања "дипијеваца" (des-
placed person) који су, у сумрак Другог светског рата, предали
оружје и пребегли у Италију. Ово је прича о страдању њихових
породица, о ратним злочинима над српским становништвом и
о данима проведеним у италијанским логорима. Ово је, такође,
прича и о неизвесном путу до слободе, на којем ће се укрстити
судбине људи који су изградили оно што данас представља срп-
ску заједницу у Виндзору. Документарни филм је ауторско дело
дугогодишњег новинара Зорана Кљајића и под покровитељст-
вом Музеја српске баштине из Виндзора. Филм ће се појавити
у "фришeр" формату за бесплатно преузимање на интернет стра-
ници музеја почетком пролећа 2016. [Краљева војска – сценарио
и режија: Зоран Кљајић; продукција и едитовање: Мег Робертс;
консултинг: Боб Брковић; Ликовна обрада: НеДа Студио; прои-
зводња: Александар Медиа. У филму учествују: Жарко Вучинић,
Анка Обрадовић, Милорад Гаћеша, Милан Кеча, Анђа Стипић,
Даница Павлица, Ђорђе Добрић, Груја Стеванов Лала, Сока
Диклић (https://www.youtube.com/watch?v=QjYNDGqOlyc)]. Ово
је још један подвиг који ће отићи у музеј. Сигурно постоји још
много занимљивих пројеката које подузимају многи широм Ка-
наде и света.
Зоран Кљајић започиње рад у радио новинарству 1986. у Ју-
гословенском националом емитеру Радио Сарајево. Радио је за
велики број топ алтернативних и независних радио и телевизиј-
ских емитера у земљи, који су покривали широк спектар друштве-
них, политичких и културних питања. Почетак рата у Југославији
провео је у Словенији. У периоду од 1991-1992 Зоран Кљајић прави
бројне репортаже и приче за Светски сервис ББС-програма (Југо-
словенске редакције) у вези "сукоба унутар братства и јединства",
између српско и хрватске дијаспоре у Бразилу и Јужној Амери-
ци. Кратко време је извештавао о почетку ратних сукоба у Босни
и Херцеговини, а касније водио прву приватну радио станицу у
Србији, у периоду од 1994-1998. године, пре селидбе у Виндзор. Он
је слободни новинар активан у српској заједници округа Виндзор-
Есекс и страствени је фотограф. Он је такође бивши уредник
Виндзорских СЏAM Вести за (CЈAM 99.1FM Windsor – Detroit)
јавни радио.
У Онтарију постоји до сада регистровано дванаест музеја са
ознаком етнички и/ или завичајни. Изузев Музеја српске култур-
не баштине у Виндзору и Josef Schneider Haus Museum у Кичинеру,
сви остали су лоцирани у Торонту, што због највеће бројности за-
једница, што због више доступних ресурса. Лепи примери музеја
таквог типа су Литвански и Украјински у Мисисаги, затим Никеи,
музеј јапанског културног наслеђа, и Естонски музеј у Торонту.
Спомињем ова четири музеја зато што имају велике колекције, у
њих је уложено највише новца и просторно су релативно велики.
Сви остали су много мањи, са малом колекцијом и углавном ло-
цирани уз свој културни центар. Често је случај са тако малим
музејима да га води једна особа, а управни одбор се заузима за
промоцију и донације. Министарство културе, туризма и спорта
провинције Онтарио, кроз свој одсек за музејске услуге, покуша-
ва бар информацијом да опскрби тако мале музеје, ако већ суб-
венције нису увек доступне. Музеј српске културне баштине у
Виндзору је изузетак по много чему, али не би требао бити и
једини такав у Канади.
Добар пример бриге о српском културном наслеђу имамо у на-
шем манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону, где
је пре десетак година саграђена модерна српска библиотека. У њој
се одржавају значајне културне активности.
Српске заједнице широм земље су углавном организоване око
Српске православне цркве, умрежене у систем црквеношколских
општина. Културна делатност је већа или мања, углавном у виду
фолклорних група, школа веронауке и српског језика, књижев-
них вечери, концерата и повремено по које позоришне представе.
Рецепт за такву организацију се до сада показао успешан, али би
такву структуру требало искористити мало практичније. Свака
управа црквеношколских општина би могла започети рад на до-
кументацији живота своје заједнице, сакупити што више подата-
ка предмета за колекцију. Чести су случајеви да људи завештају
старе књиге, кореспонденцију, породичне фотографије, доказе о
свом успешном животу ако су предузетници итд. Сакупљање је
лакше но што се мисли, јер увек постоје одређене просторије где
је архивирање могуће, чак и не под тако идеалним условима. Чак
и постојећи изазов о проналаску персонала који би се тиме аде-
кватно и стручно бавио и бринуо о таквом пројекту, могуће је
превазићи уз практичну обуку која би обезбедила правилан
рад. Инспирацију за такву формулацију почетка документаци-
оне и архивске активности заједница, која би касније прерасла
у музејску, појавила се у контактима са јеврејском, украјинском,
мађарском заједницом и истражујући литературу УНЕСKО-а о
музејској делатности.
Документација друштвеног и културног живота Срба широм
Канаде се спроводила највише при црквеношколским општина-
ма, чије су архиве и данас прилично опсежне, али и објављива-
њем споменица Кола српских сестара, црквеношколских општи-
на, црквених хорова, хумнитарних, спортских и културних дру-
штава. Многе архиве разних организација су често у приватнм
рукама бивших чланова управе или особа од поверења које имају
некакав капацитет похрањивања. На известан начин, приватно
похрањивање архива друштвених организација може бити не-
повољно јер се за њих често мисли да су изгубљене и зато што
простор депоа може бити понекад штетан за грађу коју чува. У
Торонту је већ покренут пројекат сакупљања документације о
почецима и историјату српске заједнице у, за сада, скромном фор-
мату (www.facebook.com/heritagegeeks). О томе се писало у нови-
нама Глас Канадских Срба, децембар 2015. Упоредо са тим про-
јектом, ради се на стварању инвентара покретних и непокретних
добара материјалне и нематеријалне културне баштине по узору
на УНЕСKО-ве Репрезентативне листе. Такав инвентар би при-
помогао разумевању праве слике српске културе и њених оства-
рења. Тада би било лакше потраживати субвенције за било какву
врсту активности – од конзервације значајних старих зграда, пра-
вилног складиштења покретних добара, библиотека, колекција,
регистровања свих наших културних радника и уметника. Па из
тога може произаћи детаљно формулисање културног идентите-
та и стратешког плана за његово практично чување и промовиса-
ње на овим просторима и по међународним принципима.
Често је случај да се било која заједница организује и сама себе
вреднује по узору или у контрасту на своју матицу. То је спонтан
процес који дијаспору готово увек поставља на маргину вред-
новања у било којој сфери живота. Прихватљиво је да се узори
траже у матици где је систем културних вредности већ разрађен,
ауторитети већ успостављени, заводи и институти већ успешно
функционишу. Ипак, треба узети у обзир да се дијаспора култур-
но развија по устаљеним обрасцима из матице, али у различитим
доминантним културама које постављају своје услове и изазове.У
прошлости ти изазови су били мањак приступа информацијама
преко медија и интернета, мањак комуникације са културним
институцијама, чак и политичка изолација у неким случајеви-
ма. Мањак изложености сопственој култури је убрзало природан
процес асимилације у доминантну културу и развијање преоста-
ле колективне традиције и свести на специфичан начин. Што je
старија зједница у једној страној држави, њене карактеристике
културног и друштвеног постојања су израженије. Темишвар и
Арад у Румунији, Будимпешта, Сантандреја у Мађарској су при-
мери где српске заједнице постоје више од четири века, доста се
разликују од оних које трају један век у Питсбургу, Чикагу, Ха-
милтону, Торонту, Садбурију, а поготово од појединих веома
малих и млађих заједница у Боцвани или Либији, Саудијској
Арабији и слично. Када се дефинишу специфичности културног
развоја српске заједнице у расејању, онда ће и њене карактеристи-
ке бити од веће вредности њој самој а и матици. Што ће рећи, ди-
јаспора не мора бити културно инфериорнија матици, само зато
што су услови за њено развијање различити, а изазови и препреке
далеко већи. Многи ће препознати већ уврежене стереотипе како
дијаспора само слуша народну музику на концертима, или воли
гледати само позоришне комедије, или сматра народне рукотво-
рине високом уметношћу. Ти стереотипи су прилично хумори-
стични и само повремено истинити.
Одговорност документовања постојања Срба у дијаспори ле-
жи на Србима појединачно и њиховим институцијама и органи-
зацијама колективно. Матица може понудити пример, ресурсе,
можда повремено и финанцијску помоћ. Не би било праведно за
културни развој дијаспоре било где, тражити потпуну помоћ и
хвалу институција из Србије. Српске културне организације у
Канади имају задатак и друштвену одговорност да обогаћују и
промовишу своју културну баштину стваралачким радом, а да је
чувају за будућа поколења на правилан начин и у складу са про-
писима канадских културних институција које ће бити у стању
да их брже подрже. Закључно томе, стварање и чување српске
културне баштине је наша колективна одговорност, подизање
свести о њој и едукација, је одговорност наших организација, а
јасније дефинисање културне материје и правилно формулиса-
ње система потпоре и умрежења је потреба која се не треба даље
запостављати. Конкретан план за блиску будућност можемо за-
почети сада. Честитам свима који су несебичним и дугогодиш-
њим трудом одржавали српски културни идентитет, богатили га
својим стваралаштвом и с љубављу чували све до сада створено.
Српско културно биће у расејању ћемо наставити обнављати и
чувати на прави начин.