Музејска активност Срба у Канади

он чува документе о српској и православној заједници која је у
Дубровнику и око њега постојала и тврдоглаво истрајавала ве-
ковима (http://www.bokokotorskaslikarskaskola.rs/dubrovnik-mu-
zej-spc/dubrovnik-muzej-spc-muzej/). Прва православна богомоља
отворена је 1790. године, у грађанској кући Петровића, потома-
ка грофа Саве Владисављевића, на врху улице, уз Посат, одмах
изван зидина. Историчар дубровачке књижевности Др Ирена
Арсић нам каже да је кућа имала лепо уређен врт који се кори-
стио и као мало гробље, али није смела имати никаква сакрална
обележја. Та кућа је и данас у добром стању. Свештеник је долазио
из манастира Дужи код Требиња. Падом Републике 1808. године,
француске власти признају православну веру као једнаку като-
личкој, па су богати Срби купили посед Бониново као своје ново
гробље, а касније и саградили нову цркву Св. Архангела Михаила
1837. године. Зашто је овај пример музеја важан? Зато што иако
је то музеј Српске православне цркве, он је заправо важнији као
архив историје српске заједнице у Дубровнику који је независан
од државних дубровачких архива.
Постоји и још неколико ризница српске материјалне баштине,
у форми музеја, архиве и библиотеке у Аустралији, Америци и
Канади. Музеј у Сиднеју, у Аустралији, под именом Први српски
музеј и библиотека, основан је крајем седамдесетих прошлог ве-
ка. Врло је мали и највише је завичајног карактера, у смислу до-
кументације историје српске заједнице Сиднеја. Колекција је мала,
и у последњих година музеј је мање активан, али старешине зајед-
нице имају планове за ревитализацију.
У Америци постоји Истраживачка библиотека Хиландар
(ХРЛ) која, иако није регистрована као музеј, има највећу колек-
цију средњовековних славенских рукописа на микрофилму у све-
ту: милионе страница рукописа у микро формату из више од 100
различитих приватних, музејских и библиотечких колекција из
многих земаља, које користе научници из целог света. Колекција
обухвата неколико хиљада ћириличних рукописа на микрофил-
му, са још преко 1200 рукописа из неколико манастира на Светој
Гори, у Грчкој, укључујући и целокупну збирку српских рукописа
из манастира Хиландар. Истраживачка библиотека Хиландар
такође садржи велику специјализовану референтну збирку, у
штампаном и микро формату, као и све већу колекцију оригинал-
них рукописа и артефаката из средњевековних славенских зема-
ља. Истраживачка библиотека Хиландар (ХРЛ) смештена је у
Томпсон библиотеци Државног универзитета Охаја и дели про-
стор са Информативним центром за средњовековну славистику
(РЦСС). Протојереј ставрофор, проф. др Матеја Матејић, оснивач
је ове библиотеке и њене ризнице ћириличних рукописа. Он је
био и редовни професор Славистике на Држаном универзитету
Охаја, од 1968. године до одласка у пензију. Др Матејић је рено-
мирани преводилац, антологичар средњевековне поезије и пое-
зије на страним језицима, и аутор неколико књига о средњеве-
ковној српској књижевности. Његов син, др Предраг Матејић,
следећи стопама свог оца, добио је звање доктора славенских је-
зика и књижевности на истом универзитету. Већ дужи низ го-
дина, др Предраг Матејић је директор Информативног центра
за средњовековну славистику (РЦМСС) и кустос Истраживачке
библиотеке Хиландар (https://rcmss.osu.edu/). Иако ова институ-
ција није музеј већ библиотека, њена неизмерно вредна збирка је
диван пример колекционарства у дијаспори.
Поменућемо још један пример музејске колекције на северно-
америчком тлу за који многи, бар у Канади, не знају. Српски на-
родни савез из Питсбурга, као институција са дуготрајном исто-
ријом, имао је и своју велику колекцију. Она је временом расла
и неговала имигрантску историју Срба у САД. Колекција је са-
држала антикварне књиге, штампане на енглеском и српском, с
почетка 20. века, заставе, записнике бројних огранака овог савеза,
уметничке радове у уљу, бисте знаментитх Срба итд. Међутим, из
разних разлога СНФ је предао целокупну збирку Хајнз музеју
града Питсбурга. Један део колекције припада Леланду Андерсо-
ну који је дугогодишњи поштовалац Николе Тесле и који је саку-
пио изузетно велики број списа, кореспонденције и података о
нашем научнику. Колекција је у добрим рукама иако, на жалост,
не више у српским.

Музеј српског културног наслеђа у Виндзору (Канада)
Музеј српског културног наслеђа у Виндзору једини је такав реги-
стровани српски музеј у Канади који и данас активно ради. Осно-
ван је 1987. године, када се завршило са изградњом новог Српског
центра, и од тада па до данас заузима 7 просторија у истој згради.
Историја овог музеја је врло динамична, као и сама историја срп-
скае заједнице у Виндзору која постоји још од раних тридесетих
година прошлог века. Приче о постанку музеја и Друштву жена
за заштиту српског културног наслеђа су неодвојиве. Друштво
започело је са радом 3. јула 1972. године. На почетку су га чиниле
само пет дама, под вођством госпође Станиславе Марковић (та-
дашње заменице директора градске библиотеке у Виндзору). Дру-
штво је најпре раз,отрило своје могућности свог организовања и
поставиле циљеве рада. Чланице овог друштва најпре су започе-
ле са организовањем годишњег Светосавског бала, који траје до
данас, па су уследили концерти српске класичне музике у изведби
Виндзорске филхармоније, исте године, а коначно и српске позо-
ришне класике, у изведби Драмске академије са Универзитета у
Виндзору (на енглеском језику) 1974. године. Сви њихови пројек-
ти су били веома успешни и одлично посећени. Охрабрено овим
успехом, Друштво покреће идеју српског завичајног музеја 1975.
године. Српска заједница је врло брзо реаговала и великодушно
поклањала велики број артефаката, докумената, фотографија,
ручно израђених народних ношњи, ретких књига и новина из
приватних колекција. Свака породица је желела оставити траг
о свом доласку и постојању. Године 1976. већина ових предмета
је изложена у Хајрам Вокер историјском музеју у Виндзору, и за
четири месеца их је видео велики број грађана. Успех изложбе је
био толико велики да се Друштво учврстило у својој намери да
прошири, оснажи и формира озбиљну музејску колекцију. То је
био велик и комплексан подухват. Истовремено, Друштво је орга-
низовало интервјуисање многих старијих чланова Српске зајед-
нице који су својим биографијама испричали почетке стварања
заједнице у Виндзору. То је огромно знање забележено и похра-
њено у колекцији.
Министарство Држављанства и Културе Онтарија 1987. годи-
не додељује велику субвенцију српској заједници у Виндзору за
проширење постојећег Српског културног центра. Услов за доби-
јање субвенције је био да се мора обезбедити простор и рад зави-
чајног музеја у склопу нове проширене зграде културног центра.
Друштво је оформило радно тело које би обезбедило адекватан
простор за похрањивање колекције, за канцеларију, за радионицу,
за библиотеку и за изложбени простор. Иста субвенција је обез-
бедила куповину неопходне опреме за музеј. Коначно циљ Дру-
штва се остварио у потпуности када је нови Српски културни
центар отворио своја врата 27. августа 1987. године. Церемонији
су присуствовали виндзорски градски представници: господин
Хавард Мекурди (Howard McCurdy) и Министар за културу и
држављанство Онтарија госпођа Лили Мунро. Они су честита-
ли Српској заједници у Виндзору на невероватном успеху у про-
вомисању сопственог културног наслеђа и обогаћивања културе
града Виндзора.
Од тада музеј је био врло активан у формирању колекције, пра-
вилном конзервирању и похрањивању музејских експоната, ор-
ганизовању постојеће библиотеке у једну озбиљну истраживачку
која ће радити систематски на сакупљању свих новина и часописа
које су издавали Срби широм дијаспоре, стварању базе података
свих српских предузетника и знаменитих личности заједнице, на
умрежавању са свим културним организацијама Срба у Канади
и Америци. Директорка музеја у том врло активном периоду,
били је г-ђа Станслава Марковић која је успоставила музеј, али и
успешно годинама обезбеђивала финансирање кроз бројне суб-
венције. Следи г-ђа Светлана Мишковић која је често сарађивала
са Српском Националном Академијом у Торонту и са Одсеком за
славистику на универзитету у Торонту. Господин Ален Кели се
више концентрисао око укључивања грађана Виндзора у разне
пројекте, регрутовању волонтера из средњих школа итд. Г-ђа
Драгица Стојанчевић је руководила већим пројектима обележа-
вања врло значајних датума у српској култури као што је било
800 година манастира Хиландар, затим картографију свих срп-
ских православних цркава широм Канаде и Америке. Господин
Богдан Ћук је обновио унутрашње просторије музеја у потпуно-
сти, окрећући фокус више на прикупљање донација и стабилизо-