Гађаћемо их… 1915-ом

Ако буде кренуло лоше – заметнућемо траг. Ако буде ишло нагоре
– побећи ћемо на Ратно острво. Па оданде да пробамо – одзада да
им ударимо. Ако нас пронађу – увешћемо их ту међу рушевине –
иза пруге. А онда, Миловане, ножем му исеци џигерицу. Пузаћу
ја и преко лешева ако треба. Ни гласа пустити нећу. Што ме сад
питаш да л’ се плашим? Сад си нашао. Шта ће ти будућност у ко-
јој те нема... Шта ће ти судбина која није твоја. Па, јест’! Пуцај
док имаш чиме, а онда... Онда на бодеж и на ашов. Па чија мајка
закука прва. Далеко било.
Пуцај, Миловане Рапајићу. Пуцај картечом. Па распрскавајућа.
Па последњом. Није, не каже се задњом, него последњом. И онда
за мном. Кажу да је и тамо тешко ићи сам. Гађаћемо их.... 1915-ом.
Шта ли ће се све издешавати од тад. Шта све нећемо видети... Ми-
ловане. Шта све нећемо сазнати, мој Миловане Рапајићу. Црни
ми. Света за нас више бити неће. Даље нема.
Могао сам ја причу, Миловане, и овде да завршим, него шта
ћемо ако неко сутра каже – није се тако одиграло. Или, ако кажу:
ма, могло је и другачије бити. А? Да можда није баш морало да се
гине? Баш оволико! Или да неко стигне да пита колико све ово
наше кошта. Чујеш? Или ова двојица дадоше пролаз? А ми овамо
главе погубисмо. Можда је овако и боље. Мртви, па то ти је. Па
да чујем да неко нешто лане. Ипак, ко зна. Ја то, Миловане, не
разумем.
Знам, знам... Не кажем то да бих те збуњивао. Ми и ионако
изгибосмо. Мени је од тад 1915-а. И мени је рат. И хладно ми је. И
све време ми је било хладно – да ти кажем. Још од кад су нас пого-
дили. И да знаш, нисам никад питао што је пошло како не треба.
По злу. Наопако. Нисам питао. А нису ни рекли да ће оволико
баш да нас нагазе. Нису рекли: да, оволико их је. Рекли су: сада
ви, школарци, има сви да будете каплари. Пре времена. Рекли. И
шлус. Команда. Молим. И били смо. И шта сад... Ево ме, види,
још увек сам каплар. Шта ми фали! Нисам питао тад... Шта има
сад да питам? И да знаш, не каже се у инат, него – уз инат. Тако је
правилно. Тако каже мој стари.

Него, ево га неки официр. Је л’ сам? Је л’ наш? Јесте! Ау! Дај,
упристоји се мало. Пореди то. Ама, добро, кол’ко може. Рупа од
метка је – рупа. Нема ту. Па неће ни он да виче. Види се ваљда
колико смо мртви. Ми смо сада вечна поткоманда. И ако пита, да
знаш Пусти мене. Ми, бранили смо Београд. Како је рекао Гаври-
ловић – образ престонице има да буде светао... Мани сад пругу и
насип. После ће да кажу изгинули за магацин и пристаниште! За
Савамалу! За доксат! За пивару и сиротињска дворишта. За један
ћошак и мали пијац. Немој! За Београд! Пусти мене да кажем.
Салутирам. Господине мајоре, извините због стања унифор-
ме. То је, знате, од рата. Рапорт. Ту смо само војник првог позива
Милован Рапајић и ја. Има ту још нас мртвих, али ми њих не по-
знамо. Добровољци, јесте. Он је овде стигао грешком. Из преви-
јалишта. Па право овамо. Он је из Моравске дивизије, а ја сам из
школског пука. У праву сте, господине мајоре, има недељу дана
да смо кренули из Скопља. Јесте, рекли су да је битно да народ
види да су и школарци ту, да не буде опет да страда увек сељачки
син. Јесте, и ја мислим да је било важно. Јако важно. Последњи
положај? Београд. Сава. Пристаниште. 1915.
Кажу да смо ми погођени са монитора. Ја не знам. Пуцао сам
на другу страну овамо, више некако улево. А онда – само је пукло.
Милован је пуцао док је имало чиме. Ја не знам око топа. Нисмо
учили. Није било много времена за обуку. Одмах је био рат. Само
парадни корак и команде. Јуриш и за мном. Тол’ко... И да се пева.
Јесте. Ми смо вала – певали. Да се чује. Да не мисле да смо се упла-
шили. А да сте видели корак, господине мајоре. Јесте. Као један.
Под конац – каже мој стари. А други су плакали док су нас гледа-
ли и тамо на железничкој станици у Скопљу. Али нека, господине
мајоре... Цивили су то, господине мајоре – нека плачу. Ако.
Хвала на питању, господине мајоре, али нисам добро. Мене
рана боли, а Милован неће да призна. Боли и њега. Хвала... Мис-
лим, што се интересујете... Нико питао није... Ја сам од гелера, а
он је искрварио. Да су стигли на време Можда, али рат је, госпо-
дине мајоре. Има оних који и не знају да су мртви. Јесте, ови од
контузије. Не може сад то па нико није крив. Зла срећа солдатска.
Јесте, био је други дан да смо овде били потпуно сами. Одсечени.
Јесте, дејствовао је монитор. Непријатељски. Јесте, па ми ваљда и
немамо мониторе. Ја још увек имам револвер. Наш, војно-држав-
ни. Исправан. Али, муниција – не пасује. Кажу – француска. Али,
револвер је у исправном стању.
Мислили смо ми да останемо сад, ево, ту на траншеји због
бројног стања. Мислили смо битно је да се некако зна и за нас
двојицу. Да смо, ево, баш овде, ту – изгинули. Знамо ми, господи-
не мајоре, да је страдало пуно војске, а и народ, господине мајоре,
да нисмо ми једини. Знамо да је несрећа велика, али опет мисли-
ли смо само да чују и наши, а и да призовемо некога да нас са’ра-
ни. Углавном, мислили смо да је битно, или оно бар ако ништа
– да овако мртви плашимо Аустријанце. Ето. Молим? Нема, нема,
господине мајоре, Немаца у нашем сектору, само Аустријанци.
Пише у извештају. А можда би нас и они сахранили. Па, хриити-
јани су и они. Има међу нама изгинулима и неких које су они
стрељали у Мачви прекопута, па кажу ипак су и њих после сахра-
нили. Све заједно. Боље и то, мислим, можда је и боље заједно. Не
знам за Милована, мени не смета. Кажу, има међу њима и наших.
Сажалиће се ваљда на род. А опет, мртви смо – ником не сметамо.
Јест, треба само једном да нас са’ране. Једном да копају. Нас смо