Сликарку Невенку Рајковић срео сам први пут октобра месеца 1988. у Уметничкој галерији у Крушевцу, где је била постављена њена самостална изложба слика.

Прича прва

Било је то три године после мог пресељења из Сарајева. Касније сам сазнао да је и Невенка, удајом за крушевачког сликара Зорана Рајковића, дошла у Крушевац. Радио сам у крушевачкој гимназији и после часова сам свратио да погледан изложбу. Уметничка галерија била је смештена у складном простору предратне куће породицЈое Љотић, на почету Закићеве улице. Свечано отварање, говори и послужење минули су. Дочекали су ме пријатна атмосфера сеновитог дворишта, класицистичка једноставност куће, умилно звонце при отварању врата и архетипска топлина породичног грађанског мира у који су се сместила прекрасна метафизичка платна сликарке Рјковић. Била је то пребогата изложба посве нових тема, мотива, техника, а надасве ројева загонетних значења, смештена у четири собе и у великом ходнику међу њима. Кренуо сам да гледам од десне собе, до канцеларија кустоса, а онда, видно узбуђен, застао на улазу у девојачку собу, испред невелике слике у прочељу, на којој сам препознао палату Шајо у Паризу, али у некаквој чудној динамици на узбурканим таласима воде. Дуго сам остао пред тим платном, онда погледао остала у тој малој соби па се неколика пута повратио овој чудесној слици паришке куле. Наставио сам да разгледам платна у ходнику, затин надесно у великој соби и, на крају, у највећој, у којој су, поред слика, били клавир и камин, као знамења пуноће живљња и склада међуратног породичног дома. Све је то на мене оставило снажан утисак. Пошто сам, пре гимназије, радио као новинар у локалном радију и новинама те тако добро познавао стање у крушевачком сликарству, одмах сам схатио да ће ова изложба пореметити устањени поредак ствари међу крушевачким сликарима. Платна Невенке Рајковић одисала су чедном свежином богатог колорита и метафизичком запитаношу у тражењу одговора на три највеће и најфаталније истине за сваког великок лиричара. То су «истина Бога, истина Љубави и истина Смрти», наједном сам се прсетио мисли великог метафизичког лиричара Јован Дучић, о коме ћу касније писати и на корицу те књиге ставити репродукцију Невенке Рајковић.

Од овог тренутка и моја метафизика снажно је заљуљана. Слике Невенке Рајковић поседовале су каталитичку моћ да делују на друге. Поново сам се врадтио платну Нестајања (палата Шајо) и дуго је посматрао. Моју заокупљеност овом сликом прекинули су нечији кораци а онда пријатан нежан глас:
– Извините, хоћете ли ми рећи зашто се ви толико пута враћате овој слици?
– Овде има потопљених душа… – одговорио сам одсутно.
– Откуда то знате?
– Из моје луде главе – већ сам почео да се шалим.
Ту смо се упознали. Здраво, насмејано лице сликарске, уоквирео ”шестицама” неговане, кратко подшишане, плаве косе, зрачило је, а искреношћу отвора душе поново ме уозбиљило:
– Шта знам? Некакве чудне асоцијације на Диса, Пандуревића и њихове «утопљене душе» пробудила је у мени ова Ваша слика.
– Ааа! Знате ли да сам ја прво око ове куле била нацртала људске главе, а онда пребацила плаво платно преко њих…? – са искреним изненађењем уздаха истепала је Нена.
– То нисам могао знати, али сам осетио људску муку под овим таласима.
И опет, једнако стојећи пред платном, причали смо о Дису, Пандуревићу, Пекићу и његовим фантазмагоричним сликама људи Балкана и сотијама упокојавања вампира..
Од тада наш дијалог није престајао. Њеног супруга Зорана знао сам од раније. Волео сам и његове «мудре зидове», тајанствене пролазе и загонетна лазаричка врата. Једна сам добио и на поклон. Постали смо више од пријатеља, нешто као духовно братство – сусрет метафизичара.

Прича друга

Још из југословенскок братство-убиства нисмо били изашли, а иза Голеш-планине , на Косову и Метохији, Амери и Еуропејци завлачили су своје војске да бомбама подупру арнаутску бруталну отимачину. И у таквој потпуној изолацији (и спољашњој и унутрашњој) и рату свуда око нас, борили смо се креацијом против зла и још интезивније дружили.
Пред наш одлазак у Канаду Рајковићи су припремали заједничку изложбу у оној истој глалерији у Крушевцу. Нена је желела да јој пишем есеј за каталог. И написали смо га данима разговарајући о њеним сликама, поетици, техници. Сваки пут су то били нови сусрети старих метафизичара.
Из тих разговора није произашао само мој есеј о њеномо сликарству, Већ и беседа Бобе Селенића на ототварању Ненине и Зоранове изложбе.
Нена ми се пожалила како црвене кумашине из музеја доводе из Београда све исте историчаре уметности да отварају изложбе, а она би радије да о њеним сликама говоре књижевници које чита и воли.
– На пример? – питао сам.
– На пример, Слободан Селенић – зацрвенела се Нена.
И био је Селенић. Тих година писао сам о његовим романима. А баш те јесени по први и једини пут су ме позвале кумашине и селектори Дана српске прозе у Трстенику. Учествовао је и Боба Селенић па смо се мало боље упознали. Назвао сам га и што сам умео лепше препричао му Ненину жељу.
– Господине Батуране, пошаљите ми њене каталоге и доћи ћу – једноставно је прекинуо Селинић све моје страхове.
– Они су честити људи и желе да знају које су њихове обавезе према Вама.
– Пошто горива нема на пумпама, обезбедите ми само канту нафте.
Захвалио сам се и пренео Рајковићима. Нена је била пресрећна, али за кратко. Директор музеја не дозвољава јер је Селенић демократски опозиционар црвеним. Зорану је било драго што је Селенић прихватио да отвори њихову изложбу, али никада није јуришао на ветрењаче. Кумашина из музеја убеђује Нену да ће јој довести професора Ликовне академије из Београда кога она жели. Неће Нена ни да чује, а овамо да цркне од муке. Предложим им да, преко кумашине из гимназије дођемо до главног кумашине из фабрике мазива, а он ће лако сломити оног из музеја. Тако и би. Сада кумашине хоће још и да уберу своје ”демократске” поене. Боба зна за јадац. Дође, отвори изложбу и одмах ми приђе:
– Молим Вас дајте ми ту нафту ако сте је обезбедили па да бежим за Београд. Сутра преседавам Жирију Стеријиног позорја, а ништа нисам припремио. Вечерас то морам урадити како знам и умем.
У млађега поговора нема. Некако се пробијем до Зорана и кажем му да Боба мора да иде. Збуни се и он. Дошло преко 500 људи на отварање изложбе, а онај ко је отворио одмах напушта. Каже он Нени, а Нена ван себе, износи на брзину свој цртеж и поклања га Селинићу. Зорн и ја спустисмо се у подрум галерије где смо склонили канте нафте. Хоће сликари да испрате Селинића, а он им не да:
– Молим вас, господо Рајковићи, ви не смете оставити толики народ. То је ваша изложба. Вратите се, хоће људи да вам честитају, да поразговарају с вама…
Пошто Рајковићи имају грејање на нафту, наточио Зоран две пластичне канте. Узима Боба једну, ја другу па пред хотел Рубин, где је био паркирао ауто. Кад тамо шверцери продају бензин.
– Ко сте сад па ви да нам узимате леб? – цери се један дугајлија.
– Не бој се, не продајемо ми него смо дошли из Београда да отворимо ову изложбу па нам дали гориво да се вратимо. Молим те дај нам тај левак да успемо у резервоар – покушавам да умилостивим шерета.
Е, нек ти дају левак они што су ти дали гориво – злобно одбија дугајлија.
Уђем у хотел, купим флашу киселе воде, пресечем пластичну боцу и од ње направим левак. Напунимо резервар и поздравим се да Бобом.
И данас мислим да није хтео да га чашћавају крушевачке идеолошке кумашине које су нас блатиле по свим њиховим ТВ бастиљама и новинама.
О овој изложби се после дуго причало.
Наше пријатељство са сликарима Рајковић из Крушевца здраво траје ево тридесет година, иако смо ми већ петнаестак у Канади, а и Нена и Боба у гробу. Јер, Господ узима себи рано оне које воли. А Нену смо волели искреним стваралачким заносом њених слика које красе наше домове и у Крушевцу и у Торонту. Посредством овог метафизичког медија наша комуникација није прекинута.