Свети Сава у огледалу српском

Завјетна потка која обухвата судбину цијеле нације, на свим про-
сторима и у свим временима, биће уплетена и у најинтимнији
лирски шапат. И у Ноговом Виловом долу, и у Караџићевој Пет-
њици, једнако као у Ненадићевом Грахову (дакле Принциповом
Сарајеву) или у Сладојевом Улогу – тај шапат одјекује акустиком
предања и преводи пјесникову личну драму на општи план. Пред
нама се одвија акција ријечи у којој се нити предања нераскиди-
во повезују са личним искуством. Пред нама се, друкчије казано,
поново отвара димензија предачког искуства којег осјећамо као
своје лично. Ријеч је, укратко, о чину који потврђује да се завјетна
свијест може одржавати и изнова актуеализовати само поезијом
– оном врстом људске дјелатности која је и креира.
Са сазнањем да је освајање предања могуће и из овог време-
на, драгоцјеним по својој провјерљивости на конкретном узорку
језичке грађе, враћамо се поново на мјесто са којег смо кренули:
у учионицу, гдје нам ваља вратити вјеру у ову посебну врсту зна-
ња чији је примат у лепези људских духовних вјештина и дости-
гнућа, не баш тако давно, изгледао неприкосновен. И гдје нам се
ваља, у свјетлу овог сазнања, подсјетити да је универзалност књи-
жевног израза, парадоксално, омогућена његовим националним
утемељењем. За вас овдје, заробљеним између два језика, ово до-
датно упозорење има посебну тежину. Оно указује на опасност
којој сте стално изложени а да је вјероватно нисте ни свјесни: да
вам се универзалност поетског, и уопште умјетничког начина из-
ражавања продаје као универзалност културе; да вам се свеобу-
хватност поетске акције подмеће као вриједност која ће да зами-
јени националну профилисаност културног насљеђа. Јер овдје, го-
тово у епицентру невиђеног масовног креирања накарадне духов-
не слике свијета, само паковање овог продукта не чини вам се сум-
њиво. Језик којим се та слика свијета продаје – језик је ваше сва-
кодневице; ви га доживљавате сада већ као изворно свој. Зато је
од суште важности да на пут који сте за себе изабрали – пут за
који знате да је пут одрицања јер сте за амблем свог племенитог
дјеловања узели Лазарев аманет – кренете са бременом сурове ис-
тине о раскораку који у себи неминовно носите: о жељи да се зав-
јет очува и о сазнању да се језичко осјећање тог завјета, овдје, да-
леко од ваших источника, у вама све више губи. У дијагнози овог
стања – у процјени колико се истањила та језичка нит на којој се
држи веза вашег личног искуства са предањем – ваља бити суро-
во поштен. Јер та истина залог је вашег сутрашњег успјеха. Мож-
да ће зато понеки од вас који сте до прије коју годину сједили на
мојим предавањима, данас да се са благонаклоношћу присјете
оних часова у којима сте били изложени својеврсном дрилу чији
је циљ био да вам поврати већ изгубљени осјећај за десетерац, ту
темељну метричку форму српске осјећајности. За образац говора
у којем је заробљена сама суштина сјећања на прошлост и тајна
нашег припадања једних другима. За ону врсту говора који је, и
када је нецензурисан, у исказу највећег бола или немоћи - као у
јадиковки, тужбалици, или псовки – увијек прецизно и правилно
цезурисан.
Пред вама је, другим ријечима, задатак овладавања основа-
ма наше литерарне традиције којој је десетерац тек полазиште.
У оскудици времена – тој стравичној посљедици обесмишљеног
поретка духовних вриједности – чији нас жрвањ на овим просто-
рима свакодневно меље, а коју и ви, упркос вашим још крхким
годинама, сигуран сам, већ осјећате, на вама је да пронађете и
издвојите драгоцјене тренутке за овај нимало лаган посао. Јер
ви, зарад успостављања духовних кота спрам којих ћете у овом
вртлогу збивања и информација ипак моћи да се оријентишете,
немате важнијег задатка од откривања и препознавања сопстве-
ног лика у наслагама националне прошлости. Да бисте дошли до
тог циља, поред беспоштедне провјере истинитости историјских
чињеница – испита на ком смо изненађујуће лако падали из ге-
нерације у генерацију – морате да освојите упоришта скривена у
простору између ријечи језика којег изнова откривате. А та упо-
ришта налазе се једино и само у националном књижевном нас-
љеђу. Само освајањем овог духовног простора моћи ћете да се и
у самим ријечима свог језика осјетите своји на своме. Само на
тај начин моћи ћете да сагледате и сами себе у времену прошлом,
садашњем и оном које је пред вама. Да се одредите у оном вре-
менско-просторном континууму завјетне свијести настале под
омофором духовног оца нашег, Светога Саве.