Свети Сава у огледалу српском

Да бисмо кренули овим путем, неопходно је, прије свега,
вратити се на саме историјске чињенице везане за дјело Савино
и освјежити оне линије и боје прошлости које дају нови изглед
светитељевом лику. Ваља нам иза окошталих фраза поново до-
ћи до живог човјека у свом времену. А ту ћу, са задовољством,
призвати у помоћ проту торонтског Василија Томића, једног од
оних духом увијек будних чувара предања, који умије ријечју да
оживи и оно што изгледа да је давно у заборав похрањено. У свом
слову о светитељу он говори “не о светом Сави доброћудном,
руменом, старцу дуге, сиједе браде, како га наш сликар новијег
доба слика, него о светом Сави, постом и молитвом сасушеном,
испосничком лику оштра носа и ока, загледаном у судбину сво-
га рода, одлучном да судбину свога рода прекраја и мијења”.
Говори, дакле, о светом Сави као борцу, упорном и непоколеб-
љивом. Подсјећајући нас да смо се до њега звали свакако: Раша-
ни, Зећани, Топличани, а са њиме и од њега народ сабрат и окуп-
љен – Срби, Прота ријечима слика овакав Савин портрет: “Шта
год је чинио, свети Сава је чинио с јасним циљем и страшном
одлучношћу, понекад немилосрдно”. А друкчије вјероватно није
ни могло. И о томе Прота говори:
“Да покушам да вам представим у какву се борбу Сава упус-
тио и кога је све испред себе за противника имао. Српски народ,
кога је Савин отац, Стеван Немања, крвавом борбом и муком
некако у заједничку државу окупио, био је у црквеном смислу
на три дијела расцјепкан. Немањин труд узалудан би био, Срби
би се одродили и однародили да их Сава у заједнички српски
храм није сабрао. Ево зашто. Један дио народа био је у латинској
јурисдикцији Сплитске, Барске, повремено и Дубровачке, латин-
ске архиепископије. Други дио Срба био је подвргнут епископи-
јама Охридске цркве у Нишу, Расу, Призрену и Липљану, а
трећи дио народа био је потчињен Грчкој митрополији у Драчу.
Још као игуман студенички, Сава је хтио самосталну и српску
цркву и српску државу. Желио је да Срби буду своји, ни под
Римом а ни под Цариградом. Изабраоје најтежи пут. Као архи-
мандрит, а старјешина студенички, он је ишао широм српске
државе, по свим крајевима у којима је владао његов брат Стефан
Првовјенчани. Није се много обазирао чак ни на прописе а још
мање на јурисдикције. Радио је свој посао и остваривао свој план.”
Подсјећа нас Прота да је тако и остварена самосталност
Српске цркве:
“Ту је тек свети Сава показао страшну одлучност. Заобилази
охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, који се сматрао
формалним господаром над српском црквом, па право у Никеју,
цару и патријарху, с молбом да самостална српска држава добије
самосталну цркву. Коме је све цар морао стати на жуљ, коме се
све замјерити, да би Сави изашао у сусрет, ми само можемо за-
мислити. Ипак, придобио је Сава и цара и патријарха за свој
план, а како, ту је тајну са собом понио.”
Како је изборио папир о самосталности, тако је ту одлуку и
спроводио. Одмах је рукоположио осам својих ученика у чин епи-
скопа и одмах основао нове епископије. У овој епохалној про-
мјени, подсјећа прота Томић, “тројица грчких епископа: рашки,
призренски и липљански, били су милом или силом замијењени
Србима”.
Ваља нам, у подсјећању на величину Савиног подвига, а прије
свега његовог дипломатског успјеха без преседана у српској исто-
рији, призвати и вријеме у којем се све ово дешава. Оно Протино
“па право у Никеју” није баш ни право ни једноставно. До Никеје
од средишта српске државе има готово хиљаду километара опас-
ног пута – не заборавимо, сједиште Византијске цркве и државе
измјештено је ту 1204. након што су Константинопољ освојили
браћа крсташи чије је бусије и страже до Никеје за Саву препо-
ручљиво да избјегне. Тежину тог пута ваља осјетити и испита-
ти сопственом ногом, а у најбољем случају на коњском седлу. А
до Свете земље, до Јерусалима, гдје Сава, уз сву своју акцију на
црквеном и државном плану, стиже два пута да се мјесту Хри-
стовог страдања и Васкрсења поклони, још је двапут толико ки-
лометара. И пут до најближег његовог одредишта, његовог првог,
рекли бисмо дјечачког одметања из родитељског дома, до Свете
Горе, броји се у стотинама километара. И тамо Сава не мирује
него започиње да гради српско свјетско чудо, “бјел Виландар у
сред Горе Свете”. Започиње са већ остарјелим оцем и са свега девет
калуђера. Упоредите ту снагу руку са подвигом који је остварен;
погледајте истесане греде Хиландара, покушајте да замислите ло-
гистику за сакупљање грађе коју имају на располагању крајем 12.
вијека и сам чин градње.
Шта стоји иза ове енергије и одлучности Савине? Можда је од-
говор најбоље потражити баш у тим хиландарским данима и го-
динама монашког подвига. У оном периоду када Сава, како каже
Прота, “далеко од рода свога, само на род свој мисли”: “Могао је
Сава остати у Светој Гори, подвизавати се, постити и Богу се моли-
ти, о своме миру духовном и спасењу бринути. Да је тако посту-
пио, њему би лакше било. Но он је знао да ако не жртвује никога
другог до себе првог, да своме роду малу вајду може улинити”.
И у овим ријечима можда можемо да препознамо суштину
Савиног подвига. Ево, дакле, шта значи одрицање и христолика
жртва. Одрицање од живота зарад стицања вјечнога живота. Не
само за себе него за цијели свој народ који је још у историјским
повојима. Ово је одрицање које рађа истински херојску акцију.
Била је потребна историјска ситуација која ће пред читаву нацију
поставити овакав захтјев за одрицањем, па да из Савиног извора,
кроз Косово поље, потече матица националног предања; да опре-
дјељење за царство небеско, на Видовдан 1389. године, својим за-
вјетним смислом претвори хаос историјских чињеница у поредак
жртвеног хода једног цијелог народа кроз вријеме. То су двије
упоришне тачке нашег националног завјета које су повезане и не
могу једна без друге. Прва условљава другу; ова друга осмишљава
прву. Из прве, из Савине жртве, природно слиједи друга, жртва
цијеле једне генерације. Све оно између ове двије тачке у истори-
ји – једне на почетку највеће српске династије и друге на њеном
умору – национално усмено предање ставља у заграде. Од Душа-
на, цара српскога који границе државе шири до пред сам Констан-
тинопољ, у народном предању имамо тек анегдоталну епизоду о
лошем просачком искуству у Латинлуку: “Кад се жени српски
цар Шћепане”. Предање не тражи тренутке тријумфа у замале-
ну царству као основу; свјесно саможртвовање је родно мјесто
наше духовности. Одрицање и страдање као залог оног коначног
тријумфа у царству које је увијек и довијека.
И ту нам се, заправо, открива она суштинска истина о наци-
оналном односу према Светом Сави кроз цијелу српску историју.
Јер снага његовог лика почива на задовољавању оног што је при-
марно у човјековом елементарном нагону за симболизацијом –
потребе да у нечему ширем од себе нађе ослонац за духовну гра-
ђевину коју може да дијели са другима. У том смислу Свети Сава
представља почетну тачку цјелокупног националног предања.
Уклоните овај ослонац, и читава грађевина руши се и распада.
Ако је тачна формулација – а тачна је – да су сви сљедбеници
Лазаревог завјета његови есхатолошки причесници, и у поезији
и у историји – од сабораца кнежевих, од три војводе бојне, који,
свјесни шта их у борби чека, одлазе на равно Косово, па до, реци-
мо, хероја албанске голготе и солунског фронта – онда је Сава
онај који спрема Свето причешће и држи путир у руци. И у том
свјетлу треба гледати на ону одредницу да је Сава први у свему:
први ахипастир свога стада, први просвјетитељ и први писац,
први оснивач школа и болница. И да је први који установљује и
најчишћу и најтврђу нераскидиву везу свог народа са Христом
кроз непрекинути низ српских светитеља. И управо по успос-
тављању култа народног светитељства, он је и оно што се не може
бити: син који је родио свог оца, светога Симеона Миротичивог. У
Савином лику и дјелу, задовољена је и дословце она суштинска
потреба православног духа да утврди своје пројекло од “Оца без-
началнога”. Кроз Саву и ми смо, као народ, од Господа усиновљени.
И нека неко каже да то није почетак, нека нам каже да треба да се
вратимо на нешто још старије. И нека нас убиједи, ако може, да у
том повратку на још старије не бивамо све мање Срби а све више,
поново, Рашани, Зећани, Топличани.
Питање је: како поново освојити духовне коте са којих, својим
искуством, стварним или имагинативним, установљујемо орган-
ску везу са врхунцима нашег националног предања, и како остати
и истрајати на њима у овом вакту рђаву.
У дословном смислу наша васпостављање предачког исуства
у себи, парадоксално, изгледа релативно лако остварљиво. Оно
тражи наше стално учешће и потврђивање у ономе што нам се у
молитвеном ритму црквеног типика и нуди: наше духовно обнав-