Свети Сава у огледалу српском

кроз вијекове. И сагледајмо, онда, свој одраз у његовом лику.
Сравнимо се са генерацијама које су нам претходиле. Са онима,
одмах по паду у турско ропство, и њиховим потомцима, кроз на-
редних неколико стотина година. Ни државе, ни једног јединог
симбола државног Србин кроз та тешка стољећа није имао. Није
имао ни могућности, а убрзо потом ни знања, да било шта што
је затекао запише и наредном покољењу преда. Ни једног, значи,
биљега да се остави иза себе, који би онима који долазе оста-
вио поуздан, чврст траг о себи као Србину. Па ипак, име Светог
Саве опстаје. И кроз то име Срби опстају и остају Срби. Ма на
ком дијелу распарчаног српског простора се налазили.
На крају тог дугог периода без скоро иједног писмена, у дру-
гој половини 19. вијека, када се покрећу први значајнији листо-
ви за народ који сада већ поново сриче слова и читања је жељан,
видимо у готово сваком књижевном подлистку у већини срп-
ских часописа, какви су у Босни и Херцеговини, рецимо, Босан-
ска вила, или  Зора која излази у Мостару, па и у сарајевском
Гајрету, нарочито под уредништвом Османа А. Ђикића и, кас-
није, Хамзе Хуме, невјероватан број народних умотворина, при-
ча нарочито, у којима је главни јунак Свети Сава. Када би се
позабавили само оним причама које говоре о Светом Сави и
ђаволу, а у којима српски светитељ увијек надмудри Шепаво-
га, суочили бисмо се са готово несхватљивом енергијом вјере
у Саву као свемогућег заштитника нације. Видјећемо, потом, у
тим истим народним причама, да та заштитничка моћ Светога
произлази из непосредног осјећаја блискости коју према њему
има Србин, из доживљаја сталне светитељеве присутности у
народу, гдје се и он осјећа као свој међу својима.
Ту нема мјеста подразумијевању; ту се са Светитељем изнова
саживљава, из дана у дан, из искушења у искушење. Све то је
пренесено кроз вијекове, уз огњишта која су данас не само по-
гашена него и за Српство изгледа заувијек изгубљена; дакле и
у оним рубним, крајинским или крајишким подручјима на-
ционалног простора, гдје чак и у времену новог успостављања
српске државности милост српског трона није могла да допре.
Замислите какву снагу за српски народ има Свети Сава, када
готово четири стољећа након Светитељеве смрти, Синан-паша, у
име одржања владавине најмоћније свјетске царевине над овим
јадним и чемерним, у камено доба враћеним и на све начине за-
тираним народом, мора његово мртво тијело из манастира Ми-
лешеве да пребацује у Београд и тамо га јавно спаљује не би ли
га на тај начин у Србима коначно убио. Јер зна да то мртво тијело
држи Србе у животу. Не заборавимо, то је период након влада-
вине Сулејмана Величанственог и његове двије опсаде Беча које
најављују опасност од исламизације комплетне Европе. А Синан-
паша сатрвену шаку јада у балканском залеђу, давно освојеном,
покушава да коначно и духовно покори убијајући мртваца. И са
којим резултатом? На мјесту које је требало да означи његов де-
финитивни крај и одлазак у заборав диже се данас, преко четири
стотине година година од тог догађаја, највећи православни храм
на свијету. Светосавски храм.
Не постоји, једноставно, трансформација, историјска или кул-
туролошка, коју Свети Сава, све до нашег времена и наше гене-
рације, није издржао и из ње поново изашао као најсвјетлији ду-
ховни орјентир у свим мрачним временима. Почујмо само како
појемо Светоме: Ускликнимо с љубављу светитељу Сави / Српске
цркве и школе светитељској глави. Званична химна утемељивачу
српског Православља спјевана је у тринаестерцу, стиху који нам,
након Доситејевог бијега из манастира Хопово и његовог откри-
вања просвијетљене Европе, долази из католичке Пољске. При-
питомио је Свети Сава и тринаестерац и учинио га нашим; пре-
живио је и гурање у лик европског просвјетитеља и опет у свему
остао препознатљиво наш.
Шта се онда десило са нашом генерацијом? И како је могуће
да смо ту везу изгубили за свега двије деценије, и то у тренут-
ку када су се, након полувјековног мандаљења, било стварног
било у нашим главама, отвориле двери иза којих нас је са зида, у
тишини храма, сачекао поглед Светитеља? Како то да нисмо, као
пјесник пред лицем анђела у Каленићу – само коју годину прије
нашег уласка у храмове – знали, макар и са изненеђењем, да у
тим модрим очима препознамо своје:

Откуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате
(Васко Попа, Каленић)

Можда нам ови Попини стихови – а велика поезија увијек доно-
си ту врсту спознаје која, спајајући наизглед неспојиво, надма-
шује рационалну – и понајбоље указују на то гдје смо заправо
пали. Гледајући у линије и боје на зиду храма ми у њима нисмо
препознали себе.
Истина по којој живи одређена заједница – било да је зовемо
митом, предањем или завјетом – и сама је жива све док свака
нова генерација својим искуством учествује у њој. Без тог
учешћа, предање се издваја у аутономну структуру смисла која
је независна од нашег искуства и која почиње да егзистира не-
зависно од наше осјећајности. И такво отуђење, чији је непогре-
шив симптом онај  аутоматизам перцепције о којем смо гово-
рили, заправо је посљедица излизаности скупа вриједности као
истине по којој живи и равна се заједница. Отуд данас и сама
ријеч мит, а све више и термини као што су предање и завјет,
добијају значење фикције, самосталне структуре која нема ди-
ректну везу са свијетом чињеница.
Духовно стање наше нације данас болно и јасно потврђује ово.
Јер, с једне стране, када се онај склоп вриједности издвоји у за-
себну структуру смисла која егзистира мимо нашег искуства, он
се апсолутизује и својом енергијом тражи од свог корисника –
припаднка те нације – да му насилно подређује стварност. И ту
се јавља оно што Бошко Обрадовић тако прецизно препознаје у
нашој генерацији и дефинише као кафански национализам. С
друге стране, у таквој ситуацији када се са предањем више не
живи, може да дође и до сасвим супротне, мада у основи једнако
паразитске рекације: основе предања се рационалистички руше
указивањем на разне чињенице којима предање не одговора.
Тако се, на супротном полу од наших кафанских мејданџија, али
на истом послу рушења самих темеља националне духовне гра-
ђевине, налазе сви они просветитељски настројени добротвори
који би да спасу Српство и Србе од, како они кажу, заблуда и са-
мообмана. А има ли јаснијег и истовремено болнијег примјера
оваквог рушења националног идентитета, од оног који чујемо
од јуноша тек изашлих са званичне катедре наше Цркве, па и
од понеких архијереја, дакле од оних који би требало да чувају
Свето Предање, када Светог Саву представљају као тек једног
од настављача великог византијског пројекта описмењавања и
покрштавања Славена. Кад се Свети Сава као упоришна тачка
националне традиције избије, онда даље парање нити предања
иде сасвим лако и природно. И умјесто да се напајамо са соп-
ственог источника, трага се, са готово патолошком потребом, за
све старијим, историјски већ пресахнулим изворима. Наравно,
све то бива научно утемељено, у овом случају теолошки засно-
вано, а предање се проглашава митом у већ споменутом, помје-
реном значењу те ријечи. Треба ли рећи да овакав однос заправо
представља чин митологизације саме критичке свијести која
убија предање, да се ту под плаштом демитологизације у ствари
одвија креирање “мита из друге руке” у којој рушитељи предања,
вјероватно несвјесно, себе и своју критичку свијест стављају на
митски пиједестал.
Нема сумње да смо ми дјеца времена које је нихилистички
довело у сумњу елементарну људску потребу стварања колектив-
них симбола као универзалних образаца вриједности. Ми смо,
укратко, дјеца времена које је обезвриједило своје најосновније
културолошке симболе, и свело их на безличне правоугаонике и
квадрате. И зато нам у процесу сопствене духовне обнове вања
и кренути од тог признања. На нама је да од правоугаоника и
квадрата на које смо декомпоновали сопствена духовна жариш-
та националног насљеђа, од ових линија, боја и облика, лик Све-
титеља поново у себи реконструишемо.