Свети Сава у огледалу српском

Зеленога више ја никада
Видет, нећу!

Ако је ово за нечији укус исувише мали узорак да би се на њему из-
вео општи закључак, валидан за цијелу националну литературу,
да је посриједи превођење стиха који у себи носи печат нацио-
налног предања у ново вријеме, кренимо са Његошем на поче-
так његовог Горског вијенца, на врх Ловћена уочи Трјочина дне, и
откријмо, коначно једном, о чему нам овај драмски спјев говори.
Није тема Горског вијенца истрага, истребљење потурица, дакле
дојучерашње браће, Срба, који су прешли на ислам. Отварање дра-
ме је шекспировско. Експозиција нам открива о чему се заправо
ради. Пред нама је, у глуво доба ноћи, сам, међу позаспалим суна-
родницима, Владика Данило. И ево мука које му не дају да спава:

А ја што ћу, али са коме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;

Испоставиће се, међутим, да то и није монолог, да је гласно Вла-
дикино премишљање пробудило понајбољег међу јунацима, Вука
Мићуновића, који на Владикине дилеме има само један коментар:

Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
-------------------------------------
Тури такве разговоре црне:
људи трпе, а жене наричу!
Нема посла у плаха владара!

За човјека за којег се “Божја летурђија” и “коло око цркве” сагле-
давају у истој духовној равни, за кога је витештво “тамјан свети
јунацима”, нема никаквих дилема па ни несанице. То је човјек
акције, човјек епске свијести и епских вриједности. То и јесте
сукоб који стоји у основи овог драмског спјева: сукоб два свијета,
епског и јеванђељског, колективне и индивидуалне свијести.
Његошево драмско превођење епске свијести у јеванђељску и
успостављање завјета у новом књижевном руку прелива се и у
друге књижевне родове. Пола вијека након Његоша пред српском
књижевношћу је изазов модерне. Ево како му у прози, у форми
кратке приче, одговара Петар Кочић, тек младо ђаче које је у вре-
ву тадашњег Фројдовог Беча, гдје је Ниче управо објавио да је Бог
мртав, донио пртљаг патријархалног васпитања и националне
тра-диције. У причама о Симеуну Ђаку аутор и његов главни
драматизовани приповједач налазе се у идентичној ситуацији. И
Симеун, та предивна причалица и пијаница, и Кочић покушавају
да, уз нова времена, испричају “причу староставну”; и Симеун
и Кочић, са садржајима и вриједностима које његују, налазе се
у истом духовном раскораку са својим временом. Симеун, којег
наводе на причу да би му се смијали, на крају кроз причу из-
раста у истинског јунака. На тај начин Кочић успијева да у хра-
бром суочењу са захтјевима времена и поетике  модерне, у свом
приповједачком стилу сачува и у нови вијек пренесе духовно на-
сљеђе националног предања. Његове приче успостављају истори-
ју као парадигму српског прозног израза. На то ће се наслонити и
касније генерације српских приповједача, а врхунац ће свакако би-
ти дјело Иве Андрића. Неће Андрић само својим чувеним преда-
вањем о Његошу као трагичару косовске мисли наставити нит
предања у нашем времену. Погледајмо како само почиње Андрић
своју причу Мост на Жепи: “Четврте године свога везировања
посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге паде
изненада у немилост.” Већ првом реченицом, историјско вријеме
преведено је у личну драму. Јер четвртва година везировања, као
што примјећује Новица Петковић, “представља апсолутни поче-
так радње и почетну тачку од које се једино и мери време”. Ни
стварне године дешавања, па чак ни вијека овдје немамо као
одредницу. Историја се мјери унутрашњим откуцајима била јед-
нако као што појединачна људска судбина бива немилосрдно ва-
јана силама ван домашаја јединке. Историја и појединачни људски
ход кроз вријеме код Андрића постају нераздвојива цјелина. А
око једног другог моста, не много удаљеног, али већег и на већој
ријеци, на Дрини код Вишеграда, и у већем распону времена, Анд-
рић ће исплести причу која нам у перспективи предања открива
жртвени смисао историјског тока.
Шта тек рећи о српским пјесницима нашег доба? Већ смо напо-
менули – заслуга за актуелизовање предања у времену које је при-
јетило да га сасвим затре и претвори у музејску вриједност, мртву
културолошку чињеницу, припада понајвише њима. Још од Васка
Попе, стегоноше модернистичког израза – дакле оног који би тре-
бало да је у сукобу са традицијом – чији Сава, у временима која су
се трудила да предање угуше, “мрак начетворо сече”. Растаче га,
другим ријечима, крсним знаком, отварајући тако пут ка видјелу
и другим пјесницима. Једном од њих, Матији Бећковићу, указа-
ла се на овај начин љековита бистрина и оштрина завичајне, ро-
вачке језичке врлети. Са ње је, први у својој генерацији и за своју
генерацију, освојио и ловћенску перспективу и успио да сагле-
да нашу историјску судбину као драму “ђе је вјера с историјом
једно”. А са таквих духовних висина вјеродостојна ће бити сва
касанија самјеравања нашег доба са временом Светога Саве. Као,
на примјер, у стиховима Љубомира Симовића:

Ево у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата

Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!

Из овог мрака, што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути, ако се не чује
са крста,  с точка, с Косова, и с коца?

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала јиху траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика, ни гласа?
(Ходошачће Светом Сави)

У односу на косовски завјет, оваква самјеравања најубједљивије
доносе стихови Рајка Петрова Нога јасно показујући уз то да је
основа нашег предања јеванђељска:

Легао да си Лазаре
Ко проштац насред ледине
Кукавице нам казале
Косовке шћери једине

У Витанији засија
Љубављу Лазар воскресе
Младо се сунце насмија
Магаре кад га пронесе

У дуге глуве суботе
Шеница тајом листала
Од Лазареве суботе
Мати Цвијети исткала

Устани Црни Лазаре
Из земље и са иконе
Сестре те проказале
И браћа те изгоне
(Лазарева субота)