Свети Сава у огледалу српском

љање у сваком литургијском чину спајањем са Христом у светој
тајни Причешћа. Али из примјера нарушавања предања из редова
оних који би требало да га чувају, видимо да то није довољно, да
је неопходан и додатни напор духа, наше имагинативно учешће
у специфично националној димензији предања. И ту се пред на-
ма налази тежи задатак. Јер та веза може да се оствари једино и
искључиво путем посебне врсте знања која нам данас итекако
недостаје: знања о књижевности. И ту се поново враћамо на оно
мјесто с почетка овог предавања на којем смо констатовали да
је књижевност највиши израз бића једног народа. И поред ауто-
ритета Јована Скерлића и Исидоре Секулић на које се позивамо,
треба признати да би се оваква тврдња могла учинити јако наи-
вном. Јер на поезију и књижевност уопште данас смо навикли
да гледамо као на неко привремено уточиште од недаћа, као на
кратак предах или, ако хоћете, на бијег од стварности. Како онда
да се мастилом супротставимо сили која нас мрви?
Заправо је наша прва препрека да савладамо овакав однос
према књижевној традицији. Ваља подсјетити да су, не тако давно,
тек прије коју деценију - у времена која су била прозвана вуненим
јер се за луксуз мишљења својом главом, а поготово главама на-
ционалних дивова прошлости, утјеривао батином и затвором
страх у људе – да су управо наши пјесници, и то они најњежнији,
лирски, успјели да освоје слободан простор и да нам поврате
повјерење у богатство и моћ националне традиције, а преко тога
и повјерење у саме себе. (Не заборавимо, српски покрет у Босни
и Херцеговини девесетих воде управо људи од пера). Они су нам
представили поезију не као бијег од стварности него као неку
врсту хајдучког одметања у љековите и спасоносне забране наци-
оналног предања који су и добро скровиште али и мјесто са којег
се изненада на непријатеља може ударити и задати му смртоно-
сан ударац. Има једна предивна народна епска пјесма,  Болани
Дојчин, у којој јунак болује девет година, толико дуго и предуго,
да, како каже пјесник, “по Солуна не зна за Дојчина / они мисле да
је преминуо”. На град Солун који је, ето, остао без свог понајбољег
јунака и заштитника, навадио се локални силеџија, Усо Арапине,
и одредио неподношљиве порезе, а највеће понижење, наравно,
намијенио Дојчиновом дому. И како град нико нема да брани, на
Боланом Дојчину је да устане након девет година са своје постеље
и да заиште од своје сестрице помоћ како би се спремио за пре-
судни мегдан од којег зависи опстанак његовог дома:

О Јелица, моја мила сејо,
донеси ми једну крпу платна,
утегни ме, селе, од бедара,
од бедара до витих ребара,
да се моје кости не размину,
не размину кости мимо кости.

Ту исту “крпу платна” Рајко Петров Ного ће, у нашем времену,
преузети од народног пјевача и њену благотворну чврстину
превести у контекст националног духовног спасења, везујући је
при том за функцију стиха и поезије:
Стих је што и платно боланом дојчину
Сестрица Јелица њене златне руке
Да се наше задње речи не размину
У стих ко на коња – гори у хајдуке
(Да се наше речи не резмину)

Да је ријеч пјесничка убојита а свакако да је кадра предање при-
звати и пренијети, данас од нас изгледа боље знају – а и прије су
– наши непријатељи. Вјероватно се сјећате, када је оно Република
Српска, дакле српска Босна и Херцеговина, пала под окупацију,
шта су страни плаћеници прво забранили. Забранили су гусле;
ону једну једину струну која је цјелокупно народно предање про-
вукла кроз вијекове. А након тога, ударили су, баш као и у оним
годинама које су претходиле рату, на Његоша па на Андрића.
О овом посљедњем, нашем једином нобеловцу, који је пред рат,
ако се и тога сјећате, на корицама младомуслиманског часописа
на оловку као на колац набијан, ево и најновијег свједочанства:
Републици Српској је Споразумом о уклањању увредљивих мате-
ријала из уџбеника од 20. августа 1999. наређено да се из уџбеника
Српски језик и култура изражавања за седми разред основне
школе избришу двије странице на којима се уз помоћ једног од-
ломка из романа На Дрини ћуприја обрађује методска јединица
Пасивне реченице.
Па ето, ако, сведени још увијек на ове правоугаонике и ква-
драте, сами себи не вјерујемо, повјерујмо непријатељима. Ако
ништа, знамо да они енергију и паре не арче тек тако. Знају они
на шта ударају. Нису ни слијепи Филип Вишњић, ни Његош ни
Андрић никаква колатерална штета. Они су бирана мета.
Кренимо, дакле, од гусала и десетерца. Јер од гусала и десе-
терца креће и наше национално предање: упоредимо само исто-
ријско Косово на Видовдан 1389. и оно у народној пјесми, одно-
сно у нашој колективној свијести, и све ће бити јасно. Све су на-
ше епске пјесме о Косову, каже у свом једну есеју пјесник Рајко
Петров Ного: “Оне преткосовске Косово слуте, оне послије Косо-
во памте као усудно мјесто са кога се из моћи и сјаја немањићког
падало у таму ропства”. А десетарац, којим је ово стожерно мје-
сто српског предања извајано, представља “пракалуп за српску
осјећајност”. Све што знамо о себи од Косова пренесено је кроз
историју десетерцем. Овдје се само осврнимо на крај те тради-
ције, сада већ на почетку 19. вијека, дакле четири и више стоти-
не љета након оног судбоносног Видовдана, па установимо да
пјесник Првог српског устанка, слијепи гуслар Филип Вишњић,
док пјева о свом времену и актуелним догађајима, није само
насљедник него и активни баштиник предања. Косовски завјет
он осјећа као свој, он живи њиме. У свом десетерцу он га чак
допуњује и интервенише у њему. За овог пјевача, како добро
примјећује Никола Кољевић, косовски завјет “није био догма
постављена изнад њега, већ је он себе сматрао носиоцем и твор-
цем тог мита, а тај мит духовном основом свог бића”.
Али како завјет и предање пренијети у нови вијек, у вријеме
писане књижевности а не огријешити се о њега?
Година 1847. вишеструко је значајна за српску културу. Те го-
дине Вук објављује свој Правопис српскога језика, а побједу Ву-
кове реформе потврђује Данилићев превод Старог завјета. Те
исте године појављују се двије кључне књиге које српску књиже-
вност уводе у нови вијек: Песме Бранка Радичевића и  Горски
вијенац Владике Његоша.
Радичевић је наш први лирски пјесник. Али његова лирска ин-
тонација озвучена је дестерцем. Послушајмо само почетак њего-
ве чувене пјесме Кад млидијах умријети – Кад мишљах да ћу умри-
јети – дакле пјесме о помисли на смрт, лирског присјећања једног
стања душе, евокације једног њеног титраја:

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жуто доле веће пада;

Лирски повод, а ево, рекли бисмо, узорног јуначког десетерца, и
садржајем и формом. Садржајем јер је наизглед чисто дескрип-
тиван; формом јер је са цезуром након четврог слога, чак и са ка-
рактеристичним епским понављањем првих стихова које доноси
за десетерачке пјесме типичну разложену синтаксу. Али да ли
је баш тако? У малој гласовној разлици између “лисје жути” у
првом стиху, и “лисје жуто” у другом; између глагола жутјети и
придјева жуто донесена је драма протока времена. То није пуко
понављање какво имамо у народној епици; у првом стиху лисје је
тек почело да вене и да жути, у другом је већ пожутило и почиње
да опада. Умјесто разуђености дескрипције овдје имамо лирско
сажимање времена. А онда, као вапај, као слутња оног коначног
загрцнућа које ће туберкулозног Радичевића у реалности до-
вести до краја живота, слиједе трећи и четврти стих. Ритмичко
очекивање се нарушава. Трећи стих, иако десетерац, не може да
се заустави на својој граници; синтаксички се обрушава у чет-
врти који нема снаге да испуни задату метричку норму, тако да се
оба стиха доживљавају као јединствен болни јецај, тренутак када
се вријеме зауставља у болној спознаји неминовног краја: