Фотографија као ликовна лирика Наташе Дамјановић

то све из њеног креативног бића јер се посветила фотографији из
вишег смисла да се естетски искаже. Фотографија јој пружа при-
лику да изађе из овог монотоног света зноја, патње и нервозе
човека, пригњеченог пословима и роковима. Налази лепоту свуда,
па чак и у суровој свакодневици, у стању распада, у цепкању ствар-
ности на иначе неприметљиве делиће, и даје све од себе да уочи
нијансу лепоте, “коју сви гледају, али поред које већина непримет-
но пролази”. Застаје пред лепотом, oткривалачки, и као сведок, она
нам је преноси, и уједно је продужава у нама.
“Лепоте има свуда, чак и у нашој досадној свакодневици, а са
таквом претпоставком и намером она се далеко лакше и налази. Тај
тренутак препознавања нечег новог у безброј пута виђеном и старом
је заиста изузетан, он изненађује и освежава”, посебно Наташа на-
глашава и наставља да објашњава своју фотографску поетику:
“Ја фотографију видим као ликовну лирику, поезију која се мо-
же врло широко и разнолико тумачити, јер ни садржај ни називи
појединих дела ништа не предодређују нити искључују. Кренем
од стварности, а завршим у апстракцији да човек често не зна ни
шта је то, ни где је то, те слободно, по вољи маште, могу да пројек-
тујем своје мисли, идеје и жеље и тако фотографија постаје интим-
на, јединствена и само моја док је стварам. Касније, када је завр-
шена и постаје естетски предмет, постаје својина свих.”
У оваквој поетици ликовне лирике Наташе Дамјановић нала-
зимо трагове психологије и филозофије новог доба. Не заснива ли
се на сличној методологији и психолошком процесу и теорија
“Роршахових мрља”? Она нуди испитанику отиснуте мрље масти-
ла на папиру да их тумачи и пацијент прича своју причу.
Разноврсна су стварносна битија од којих овај фотограф пола-
зи. Два су најчешћа:
а. отелотворене идеје и креације најконкретнијих и најчулни-
јих уметника – вајара;
б. креације природе на људском телу, стенама, води и ватри.
“Када покажем вајару фотографију коју сам направила на његовој
скулптури, он не препознаје своје дело и зачуђен је”, искрен је овај
уметнички фотограф.
Значи, фотографске апстракције овога уметника су другосте-
пене. Оне су настале фотографском редукцијом и трансформаци-
јом првостепене апстракције идеја Скулптора и Космичког Прин-
ципа Првог илити генија Природе. Наташа Дамјановић одабира
велике мајсторе стваралаштва чију креацију продужава и у про-
стору и у времену: најапстрактнијег ствараоца који је присутан у
свему – Бога – и најчулнијег, најконкретнијег мага – Скулптора. На
Наташиним фотографијама нема правих линија јер их није ства-
рао ни Бог ни Скулптор. “Неприродне су”, каже Наташа, “проце-
сом прочишћене, прорачунате – као шећер из вoћа који прерадом
постаје хемикалија”.