Светлана

још у осмогодишњој школи прокрчи пут ка интересовању за
студирање. Међутим, колико је могао да се ослободи љубави
према гитари коју је увек носио са собом, Стева се одлучио за
сликање. Све је започело опет у осмогодишњој школи, када је
стриц Борислав предложио синовцу да ислика све мостове, ћуп-
рије и брвна, које је отац Трајило користио у посматрању мреш-
ћења рибā, а нарочито оне ћуприје и брвна које је други стриц
Самујило изградио својим рукама, опет за потребе брата Траји-
ла, али и народа.
Најмлађи Маленић уписао је Уметничку академију у Београ-
ду и из Новога Сада понео и своју гитару. Баш та гитара и нека
од предака наслеђена брига за свој народ, рано ће овога бриж-
ног човека упутити на избор друштвенога миљеа као сопстве-
ног. Поставши чланом студентских организација, истакао се у
општим говорима о нестајању, одласку из земље и пропадању
наше младе генерације, која се у бежању, пред нехуманим ус-
ловима који су се надвијали над њима, а у потрази за бољим,
што се на народном језику зове трбухом за крухом, распрска-
вала широм целога света. Нико Стеву није могао да убеди да
сви ти људи нису управо чланови једне исте велике породице.
Посебну подршку за овакву свеопшту љубав и алтруизам под-
ржавала је код Стеве његова велика студентска љубав Лана, која
ће се једнога дана, на Стевино велико разочарање, и сама наћи
међу онима који су напуштали земљу. Тек тада се народни услуж-
ник, како су ту улогу били крстили његови дедови, није могао
помирити да седи скрштених руку у Београду и гледа како се
његова генерација осипа. То и такво рано, од дедова, усвојено
старање јединке за све чланове заједнице, као свето занимање и
најлепше благодејаније на свету, одвешће Стеву напречац у бели
свет, како би, мислио је, на лицу места погледао шта се са тим
људима догађа, и како да их врати назад, у домовину.

* * *

Париз је машина која гута живо људско месо. Ту је стигао Стева,
као на прву постају свога замишљенога, донкихотовског плана.
Неке од својих колега који су били најбољи на години, и који
су дипломирали сликарство са високом оценом, као Драга-
на са Уба, Радмилу Радовић и још друге, нашао је на париском
брду Монмартр, како, јефтино продајући свој таленат, тешко
зарађују за хлеб. Све дуже остајући са њима у разговору, док је
посматрао како се за шачицу странога новца осликава савршен
уметнички портрет једног туристе у пролазу кроз  Град свет-
лсоти, Стева није ни осетио како је његовим венама почела да
струји и протиче Сена.
Једнога дана сео је за мали импровизовани штафелај да за-
мени Драгана који је због трајног умора морао да оде до малог
стана, гарсоњере  у близини, и одмори се мало. Стевин први рад-
портрет је веома успео. Био је почашћен двоструком сумом од
уобичајене. Немица је била издашна. Иако је сматрао да у
животу неће портретисати никада једну Немицу, сада се његов
принцип топио као ледена грудва у топлој шаци.
Све чешће је мењао колеге, све у нади да ће једном сусрести
своју Лану и, ако никог другог, бар њу вратити кући. Но, Лана
се није појављивала упркос неким непровереним сазнањима
да живи негде у Француској. Мислио је да ће се остварити она
француска максима да сваки житељ Француске бар једном у
животу посети Монмартр, ма где да живи.
Једном је, несрећно, сео и за сопствени штафелај. Опет му је
прва муштерија на сопственом рачуну била једна дебела Немица,
само сада хонорар није био двоструко већи, већ уобичајен.

Године су пролазиле. Стева је постао најтемељитији југословен-
ски потретиста на Монмартру. Сви нови придошлице, у окушају
новога уметничког хлеба, прво би се њему обратили за савет.
Свима би увек изговорио једну те исту реч: Одлази из ових сто-
па, и никада се “не еталирај” и размештај, ни за једини, ни за први
пут, јер остаћеш заувек ту. А грех је напустити боље од овога!
Али многи, готово нико, како је сам Стева једном испричао
вашем записивачу, није га послушао. На питање записивача,
кад је знао све то, зашто се бар он није вратио, несрећни спаси-
лац других одговорио је: Не, најмање док не видим Лану!
Кад је сваки покушај, преко француске полиције, знаних љу-
ди, па и преко  Фејсбука, остао без успеха, Стева је почео да
“дозива” своју студентску љубав на свој сликарски начин: кад би
радио портрет девојке која је имала неку сличност са Ланом (а
слоновски је и сликарски памтио сваки детаљ њенога лица), он
би тај детаљ (који је сличан) насликао вернијим Лани него сли-
каном моделу. Догађало се да би модел усвојио и платио свој
портрет иако је разлика у том детаљу била очевидна.
Али једном је девојка из Италије, која је и по другим елемен-
тима, стасу и кретању, а не само по очима, подсећала на Лану,
протестно одбила да плати портрет. Тада је наљућени Стева,
пред свим кибицерима, којих увек има много, зграбио своје мака-
зе за обраду папира и наочиглед свих, а нарочито збуњене Ита-
лијанке, зарио онај зашиљенији крак ножница у предео слепо-
очнице портрета и обрезао, извукао из осталог дела слике само
правоугаоник који је уоквиривао очи. Девојка је бризнула у плач,
али ју је Стева врло брзо умирио. Дохватио је нови стандард-па-
пир за портрете, испрскао га по ободу течним, распршујућим
лепком и каширао (залепио) прорезан портрет без очног право-
угаоника на одабран нови папир, те замолио Италијанку да још
који минут поседи у лаганој фотеља-столици за моделе. Након
неколико тренутака видно задовољна Италијанка, са још по
којом сасушеном сузом на лицу, имала је свој портрет (са својим
очима), наравно из два слоја картона, а гледалиште је пљескало.