Светлана

лица и косу, али и она, кога је то целог свог живота желела да
упозна, путујући светом. Сад се то догодило. Обоје су срећни.

* * *

Париз има још једну необичну особину за људе. Он може да споји
и повеже двоје људи из ма којег дела света. Светлана и Стева су
се венчали. Додуше најпре су се све чешће виђали, а заправо је
Стева за сваки дан Светланиног боравка, са њеном туристичком
групом, у Паризу израђивао по један портрет. Обично први за тај
дан јер су Руси боравили у једном хотелу недалеко од Трга пор-
третиста, а будући да није уопште доручковала, она је то време
користила да још једанпут више угледа цртеж свог анђеоског
лица створен Стевином за људе брижном руком.
Кад је сутрадан требало да се врате у Москву, Светлана је
једноставно рекла да би она волела да има и сутрашњи портрет,
али да мора ићи. Стева је тада тако спонтано и смирено предло-
жио моделу да остане и да се смести код њега у мали стан на брду,
и још да ће је он целога живота портретисати бар једном дневно,
чак и као икону. Наравно, Светлана није знала да је Стева мислио
да је на тај начин дозвао своју Лану за којом, ево, трага читавога
живота, те да му се она, овако, вратила у благом преображењу.
Ипак је једнога дана Светлана питала зашто на њеним пор-
третима никада нема ожиљка који се понекад види јаче, а понекад
мање, да би јој Стева објаснио да је то зато што је он најчешће не
види са њим на образу. Потом је тражио да зна одакле тај белег
долази, и да ли је са њиме рођена. То ју је било, како је рекла,
снашло у средњој школи, кад је живела у Осетији. Група терори-
ста Чечена, напала је школу и док је лежала онесвешћена од стра-
ха покрај чесме под најближим дрветом, терориста је хтео лично
својим ножем да је још једном усмрти, верујући да је она мртва.
Замахнуо је ножем, али тада је из образа шикнула крв и Свет-
лана девојчица првог разреда се нагло пробудила из несвести. И
док је из њеног лица нестајала боја коже једне црнке, јер Светлана,
како је тврдила, није као дете била плавуша, те док је пред очима
џелата постајала плавуша која се још и осмехује, терориста-мус-
лиман је пред њеним плавим, малопре црним, очима, почео да
клања и да се каје и плаче.
Стева који је познавао и српско и руско иконописаштво имао
се чему радовати, када је уз смех својој Светлани доденуо име
Иверска. Била је она отада за њега Светлана Иверска Вратарица,
баш као и чувена икона која је једном давно стигла из Иверског
манастира на Светој Гори у Русију, у доба владавине Алексеја Ми-
хаиловича, 13. октобра 1648. Посебну радост портретиста је дожи-
вео Светланином причом о терористи, кад је чуо и то да Руси не
називају узалуд Осетију Иверијом, дакле, Вратницом Русије. Тада
се сетио да у свом спремишту материјала за израду портрета има
и један раније припремљен комад дрвета намењен једној икони,
па се све било стекло да на њему сада одседне Светлана. Било му
је јасно и да је, дакле, његова Лана имала лик Богородице Иверске,
а било му је још јасније и зашто је пошао у свет да је тражи, а није
тада знао прави разлог.
У почетку познанства дани и недеље пролазили су Стеви и
Светлани у радости, весељу и добром расположењу. Чак су у шали
променили и положај на каучу за спавање. Светлана је прешла
да спава са леве стране близу врата, како се то Стева шалио, као
и истинска светогорска Богородица Иверска Вратарица, коју су
монаси упорно стављали на олтар да је чувју, а она још упорније
силазила да заузме место поред врата, како би она њих чувала.
Стева се био разгоропадио и у љубави. Довољно млађа од њега
Светлана је покренула нови живот у његовим венама и каваљер је
вашем приповедачу још једном потврдио да се због Светлане вре-
дело померити из Београда, али да и даље остаје при одлуци да се,
чим заиста сусретне Лану, одмах врати у Србију. Међутим, дани
меденог месеца, готово и године, пролазили су неумитно брзо као
судбина. Зна се да после њих стижу они други, мање заносни, и са
мање маште живљења. Стевина болест је, у појачаној издашности
у љубави, такође напредовала.

* * *

Осећајући да му се можда ближио крај, Стева се вратио у стари
крај иако још није био срео Лану. Повео је и Светлану. Видевши
велику кућу у Херцег Новом, која му је остала од предака, Свет-
лана хоће да јој буде преписан један њен део ради њене личне
сигурности. То већ оронулог Стеву погађа и докрајчује. Нагло
пакује ствари и враћа се, али опет са Светланом, у Париз. И ту
се ваш записивач последњи пут чује са оронулим портретистом,
који је тражио француске називе за лудају, бундеву, тикву и дулек.
Отприлике су то били потирон, ситруј, курж и потирон блан. А
било је јасно да се ради о зрневљу, ле гран тих биљака, које је веома
делотворно код обољења простате.
У храму Светога Саве, где су се њих двоје најчешће појављи-
вали пресрећни пред српском дијаспором, записивач је још јед-
ном крајем лета 2010. сусрео Светлану, у овом случају  прокоб-
љивачицу, весника црних вести, која ће рећи да се враћа у Москву
и да није успела да као што се то од ње Богородице Иверске оче-
кивало, спасе свога Стеву. Напротив он умире од неизлечиве бо-
лести, са анемијом која чини да се крв изједначује са водом. На
саветовање да се забораве неспоразуми, додала је још да јој је
Стева у најљућем тону признао да је одувек чекао, и да је још увек
није нашао, неку Лану, али да то свакако није она – Свет-Лана.

Крај лета доноси углавном окупљене у пакету вести које су све
време стајале на бај-ду-веју да се догоде, али су тек око Михољског
лета пристизале у својој извесноси као већ догођене. Две су међу
њима за ову причу биле најзначајније: Светлана је већ у Москви,
и друго, Стева се преселио из овог, да у другом свету настави по-
трагу за својом Ланом, што дугује, мислио је, своме роду, али и
свом образу прађедовском.

Очевидно као по Матеју јеванђелисти, на његов дан, 29. нов. 2010,
Париз

POST SCRIPTUM:
Стварно су ови дани, после Михољскога лета, и око Светог Архан-
гела па до Јована Златоустог у Паризу, пуни неког чудно обојеног
неба, као да се спрема нека опасна зима или као да смо већ пред
новим летом… И то је тешко разумети и објаснити. Међутим, чи-
ни се да је то веома лако разумети и објаснити с једне друге стране.
Наиме, изгледа да су се оловке у боји нашега Стеве Маленића
укрстиле као мачеви и муње па шарају ли шарају небом где има
довољно простора и папира да се исцртају портрети наше, и
нађене и ненађене, младежи, која нас напусти у свом цвету мла-
дости, како је сликар често говорио, па бар тако у сликама да се
врати кући, јер то исто небо покрива и наше куће у старом крају,
и надноси се и над нашом тугом.

Сутрадан, 30. новембра 2010, Париз