Светлана

После неколико година, а Стева није одлазио кући ни на
одмор, “да се не би пропустио могући пролазник-портретиса-
ни туриста”, слично се догодило и са једном Гркињом, само што
она није плакала него псовала. Овога пута се радило о грчком
носу и устима. Стева је видео сличност моделовог носа и уста са
Ланиним и усудио се да наслика, у том делу, Лану. Љута Гркиња
је пошла без речи. Стева је хитро скочио са троношца и згра-
био збуњену Гркињу за ревере, уваливши је у столицу. Док се
она сналазила, уметник је брзо изрезао нос и уста и, каширајући
опет изрезан портрет на нови папир, на брзину је досликао
прави  грчки нос и уста. Опет је сликар однео изрезани нос и
уста у свој стан на чијем је зиду висила гитара са дубоко уреза-
ним именом Лана на главној образини.
Поред гитаре био је такође каширан нови папир, у улози
подлоге за зидни портрет. Поред претходно залепљених очи,
сад је Стева долепио нос и уста. Сматрао је да је то његов начин
призивања Лане, и да ће је ускоро угледати, а године су прола-
зиле. Сваких пет година “свом љубимом портрету” трагалац је
додавао по један елемент. Могао је он и раније да доцрта читав
портрет по сећању, али је сматрао да се право призивање Лане
састоји у томе да понеки детаљ “дослика”, односно залепи, само
онда када му слична особа из света седне у столицу за модел.
Сви детаљи су већ били на зидном портрету, и брада и чеоне
боре и образи. Недостајало је само да се од модела зграби облик
и силуета лица, али свакако са косом – њеним обликом и бојом,
и да на зиду покрај гитаре повиси права Лана.
Али на то се чекало близу тридесет година. За то време стал-
но уметниково седење на ниској дрвеној столичици, и за хлад-
них и за зимских дана, учинило је своје. Простата, веома осет-
љиво место свих мушкараца, посебно оних који седе, послала је
своје прве поруке: пецакње, благи бол, осећај надутости и оте-
жано измокравање. Последње капи млаза мокраће на врховима
ципела биле су коначни знак-тачка да је сликар већ болестан.
Најављена болест ће донети и нову психологију болеснику. Ви-
ше није могао да издржи цели дан сликајући, па да види своју
миљеницу покрај гитаре тек кад се врати у стан. Почео је да се
све краће задржава на пијацети где се портретисало. Али и томе
се досетио. Да би остајао дуго, као раније, почео је са собом у
посебној мапи да носи свој љубими портрет, а мапа би му стајала
на дохват руке покрај неупотребљених стандард-папира за нове
моделе. И тридесет година се већ почело пунити од покушаја да
се изгубљена младеж усмери на повратак кући. Навика је учи-
нила своје. Повратка више није било.
Тада се појавила једна руска група туриста, у последње време
све бројнија у односу на друге туристе из целога света, осим на-
равно, у односу на Кинезе и Јапанце. Кад је група Руса и Рускиња
прилазила штафелају на коме се завршавао портрет, није морао
Стева ни да размишља шта ће се догодити у следећих неколи-
ко тренутака. Он је то слутио, а тако се и одвијало. Међу свима
одмах је запазио плавушу за коју би му било тешко да тврди да
није Лана. Међутим, нешто му је говорило да ипак, и свакако, то
није она; посебно је на то указивао ожиљак на образу, који би се
тешко приметио, али који је, насупрот томе, био веома упадљив,
кад га се једном примети. Као да је био белег неке повреде, која је
зацелила готово до предрањавајућег стања, али, баш она, плава
Рускиња, прилазила му је најнестрпљивије у односу на друге,
смешећи се. И док се престрашени портретиста још није био ни
опасуљио, модел-плавуша се стровалила у слободну фотеља-сто-
личицу, враголасто изговоривши: Пајђомо!
Стева је одлично говорио руски, као и француски. Оловке су
засевале као муње. Небом на портрету, што ће рећи, око лица на
папиру, чула се шкрипа дрвених бојица као грмљавина. Било је
неко невреме. У стварности само је мирисало на невреме које ће
свакако доћи. Муње су севале и у глави сликаровој. То је произ-
водило очиту забуну у потезима уметниковим. Схватио је да ће
му ово бити први портрет, још од оне дебеле Швабице, који неће
успети. Готово је клонуо. А онда се у дубокој коми сликарског
предосећања, кад је већ било стигло време да се сликани картон
ослободи штипаљки које су га везале за штафелај, догодио клик
спасења, спасоносна досетка: потезом звери Стева се машио за
мапу која му је стајала под руком и из ње брзином мачке извукао
Ланин недовршени портрет, којим ће само закратко покрити онај
на штафелају, док још бржим потезом, као да милује, не извуче и
не наслика силуету лица, као и обрисе прозирне, плаве косе, како
би тек тад, готово све то у истом тренутку, као Ланин портрет,
предао Рускињи.
Примећујући Стевину збуњеност и некакво манипулисање са
мапама, Рускиња није томе придавала велики значај, погледала
је у “свој” портрет и оставши неколико тренутака замишљена,
само је потом слегла раменима, и, рекавши Хм, климнула главом.
И пре но што је ишта могла помислити, а најмање се ухватити
за новчаник, Стева је прозборио: Ето, за Вас подарок, Лана! Рус-
киња, хитро реагујући, сагласила се са подароком, као са покло-
ном, али је морала да изрази своју несагласност са именом. Рекла
је: Ја Светлана, њет Лана. Тек сада, именом које је чуо, збуњени
српски портретиста је додао: Ето исто. Цели свет сам овде испра-
тио да нађем Лану. Сад се она вратила као целог Света Лана –
Свет-Лана, то јест, Светлана. И док је додавао нешто на муца-
јућем руском, да је због тога срећан што ју је нашао, Светлана се
насмејала, гледајући га у очи, тако како се није насмејала ниједна
Рускиња до сада, и ниједна Лана коју је бар по имену био сусрео,
али готово и ниједна жена на коју је у свом уметничком животу
био бацио око. На чуђење присутних туриста и кибицера, управо
су се најбоље разумели баш њих двоје у вези са тим: кога је он
најзад после тридесет година заправо сусрео, а да има исти облик